Komadić Švajcarskog sira – priča iz palanačkog života

Zašto je bitan komadić Švajcarskog sira u životu jedne palanke i našeg mentaliteta, pisao svojevremeno Djura Jakšić

.

PRIČA IZ PALANAČKOG ŽIVOTA

Lepa ti je to stvar, taj švajcarski sir! Ja, otkako ga znam, rado ga jedem, a još ga radije našim negotincem zalivam. Ta pomislite: švajcarski sir! negotinsko vino! — Hajduk Veljko i Viljem Tel!… Ima li što u prirodi da bolje harmoniše?… Ima li u istoriji dva karaktera koji bi jedan na drugi više ličili nego ta dva junaka?…

Da i danas žive, Vidovdan bi kazao: „Dva crkvenjaka!“ Ali oni poginuše slavno, pošteno, viteški! Pa i ne videše grdila i bruku naših dana, rekao bih poslednjih dana, jer kad god čovek pomisli na poslednje ljude, mora se sećati i poslednjega dana, „što po redu doći mora…“

Dakle, ja i moj prijatelj — obojica „omladinci“ — kad smo pregledali inventarije naših pokretnih i nepokretnih dobara, uverismo se da imamo na raspoloženju toliko para koliko ovakoj sorti ljudi treba da jedno veče zaboravi bedu i muku svakidašnjega života.

Moj predlog beše, naravno, za švajcarski sir. Nađemo na putu jednog đaka, koji beše nešto više uzrastom nego drugovi njegova razreda. Na glavi je imao crnu kačketu, kao što je po unutrašnjosti Srbije stari praktikanti nose, kaput dugačak, bez dugmadi i bez boje, beše tako nešto nalik na sivo. On je negda kod nekoga praktikanta posluživao, pa mu je ovaj poklonio celo svoje iznošeno odelo — o svome imendanu; a kad je sebi kupio „štivletne“, onda je svome vernome đaku poklonio stare svoje jemenije, na kojima je koža počela cvetati, a đonovi se već rascvetaše.

Dok je đak otišao po sir, donde smo mi već zaseli za jedan mali stočić u najmračnijem kutku „Šarene kavane“. Ja, upravo, ne znam zašto se ta kavana zove „šarena“? Da li sa išaranih duvarova ili zbog šarenih gostiju? Znam toliko da u Srbiji malo koja palanka naša nema „šarene kavane“, a svaka kavana ima i šarenih gostiju… Eno, pa ih gledajte! Ostrag do „kelneraja“ sede dva kočijaša i jedan šlajfer (oštrač); njih dvojica podbočili se na koštunjave ruke, pa čisto nekim parlamentarnim redom preslušavaju jedan drugoga.

— He, moj brajko, ti još ne znaš šta su konji. Ovi moji sad, to su rage! Ove mi je jedan Vlah švercovao iz Banata; leni su doboga! Ali bački, ono ti je vatra! Žeravica! Pa onda nisu ni skupi, badava, bogami, ban-badava! Samo, znaš, treba kuraži… Ti već znaš kako ide…

Oni to govore, a šlajfer iskrivio se, pijan, pa peva:

„Es gingen den di draj juden,
den, den, den“

A kad je pao u sevdah, tresnuo je svoj cilindar o zemlju — znate, svi kulturtregeri nose cilindar — ali kad ga je hteo podići da ga opet na svoju civilizovanu glavu natuče, posrnu jedanput, drugi put, pa, kao ono ranjen vitez, stropošta se na zemlju; pa onda, onako sasvim riterski, poviče: „Es lebe des dajčen faterland“. — Mora da je bio Prus, pa je pomislio da ga je negde na barikadama republikanskim pogodilo đule, a uistini i izgledaše kao onaj koji umire: „Di lajte sind… di… di…“ i tako zahrka naš siromah kulturtreger.

To tako izgleda u pročelju, a u začelju — e, tu je sasvim drugi svet: pet-šest penzionera, sedam-osam trgovaca, i oni koji niti prodaju svilu ni čelik, nego lepo daju novce na zajam… zaista, milostivni ljudi, dobri ljudi!… Ne rade ništa: puše, jedu, piju i primaju interes… To je njima tako bog dao, a vlast im ne krati, jer su pošteni ljudi, imaju novaca, a novac nije mali dokaz za uzvišeno poštenje nečije ličnosti. Pogledajte, napr., onoga debelog čoveka što nosi sivo japundže sa džigeričastom jakom, čibuk sasvim po agalarski, sa golemim ćilibarom — to je, vid’te, nekad bio činovnik. Za njega krišom govore da je u neko vreme otimao; a svi mu se u oči čude dobroti i poštenju… Taki je svet! Taki su ljudi! Štaviše, i sam g. negdašnji velikaš, u beličasto-žutom kaputu, sa crvenom vipuškom na kapi i na čakširama, svaki treći dan dolazi mu na ručak, pa, osim što njemu u oči, još i ostalom svetu kazuje da je njegov pobratim najvaljaniji čovek na svetu. Više puta sa nekim entuzijazmom o svome drugu i pobratimu govori:

— Znate, ljudi! A nećete mi verovati, — tima reč’ma je on svaku pripovetku počinjao, otprilike kao što Vidovdan počinje svoje uvodne članke pisati: najpre ide skelet, meso, familija, pa onda država, a u državi je bolestan ud svaki onaj njezin član koji se usudio nezadovoljan biti sa našim „status kvo“; dakle: — znate, ljudi, što se mog pobratima tiče, nećete mi verovati da je to jedna preizradnjejša duša, dobro srce, pošten čovek! Nećete mi verovati da vam svakog praznika ide u crkvu, poštuje sveštenstvo. Baš pre, kad ono beše svadba vrajla-Jucina, pripoveda mi naša gospoja protinica da je u tas bacio dva nebušena cvancika, a kad mu je uoči Sv. Nikole g. prota svetio vodicu, poljubio ga je u ruku… Nećete mi verovati, ali zacelo je dobar čovek! Pa kakvu čest ima! Bože moj! Bože moj! I naši velikaši i turski velikaši, svi su se otimali za mog pobratima. Ta, eno, kad ono proputova Kabul-efendija, odmah je njega tražio, ručao je kod njega, a posle mu je poklonio jedne brojanice. Pa da znate još kakve! Od čistoga ćilibara! Bio je i u madžarskom ratu, onda se, siromah, i — ugojio. Znate, Banaćani i Bačvani sve su se otimali za njega, hranili su ga samom tortom i paštetom te ovde malo, onde malo, moj pobratim dođe debeo kao… kao… kao vršački vladika!… Tek, hvala bogu, zdrav je, a apetit mu je i sada dobar; jede, jede, e, znate, pojeo bi vam i živog kurjaka… Nećete mi verovati, al’ baš je čovek taj moj pobratim!

A znate li po čemu su njih dvojica pobre? To je takođe čudna istorija. Jedan je vučićevac, a drugi obrenovićevac!…

„Neprijatelji do smrti“, a ovamo se lažu, lažu i sebe i druge, lažu i one kojima bi bili obvezani da istinu govore, lažu sve!… A to je, opet, njihovo načelo: lagati i živeti… I oni su se baš po samom tom načelu pobratimili. Od njih je daleko ona uzrečica: „Živiš, da radiš; jedeš, da živiš“; oni imaju sasvim drukčiju filosofiju za život: „Živiš, da jedeš; lažeš, da imaš šta jesti…“ Ja, vid’te, sa mojim društvom ne smem naglas baš ništa prozboriti; oni ne smeju od mene čuti ni jedne reči, ni sloga, ni miga — ako čuju, zlo! Zort! Odmah počnu tumačiti: to se odnosi protivu knjaza, protivu vlade, itd., naročito onaj u beličasto-žutom kaputu, on koji svih sedam kraljeva za po minuta izređa, koji zna i šta je pokojni knez Miloš 1831. god. na Badnji dan večerao; koji se seća i kakvu je reč još kao dete od jedanaest meseci prvi put protepao; taj naravno da sve zna, a ostale mušterije rečene kavane sve mu veruju… A kako, opet, ne bi? Oni ne veruju u dan, u istinu, a u laž?… E, baš ste čudni ljudi! Pa vi bar znate da se svi esnafi jedan s drugim mogu posvađati, štaviše i popa s popadijom, — ali laža s lažovom nikad! Taj se esnaf najbolje slaže i svud se potpomaže, a, valjda, i zato što je laž najjevtinija… Ne košta ništa, a sve zanima, naročito i veliku gospodu, kojima je, i po sebi, istina mrska.

Ele, naše veliko đače dođe. U levoj ruci nosilo je kapu, a u desnoj parče sira, u čistu belu hartijicu zavijeno — hartija beše bela, a sir vrlo fino rasečen izgledaše otprilike kao koverta od kakve depeše; — metnu sir, skoro s nekim rešpektom, na stoče, pokloni se učtivo i ode. Za njime su obe starovolje malo poduže gledale, a kad je dete otišlo, upraviše svoje ispitljive poglede na nas dvoje; a za njih bi i bila šteta da prođe jedan dan, a da vlasti što novo ne „dostave“. Crkli bi od straha da se ne ukine penzija, posle, opet, i sama bi „čaršija“ bila u neraspoloženju kad ne bi čula novosti na kojima će neko vreme preživati… Oni vas pogledaše pozadugo, približavahu nam se, odstupahu i opet su svi u skupu dolazili. Nijedan od njih ne reče: „Dobro veče!“ il’ tako što, samo nas pogledahu, otprilike kao na neku stvar koju mrzimo ili od koje se bojimo. I oni su nas baš izobiljski mrzeli. Čuo sam, kad se po treći put odmakoše, gde onaj debeli šapnu ostalima:

— Kakva mora da je depeša što je dobiše?…

A onaj mršavi mumdžija, što liči na spuhanu svinjsku bešiku, dodade polako:

— Ovo nisu čisti poslovi! Verujte, ovaj bradati nešto zna, nešto šuruje; — verujte mi da je iz preka, baš rođen Bačvanin; neki govore da su ga lanjskog leta viđali i sa Miletićem.

— Jest, jest! — dodade drugi debeljko, u garibaldovskom šeširu, lica pravilnog, ali odvratnog. — To je istina, a mi svi znamo kako naši velikaši o njima i njima podobnima misle.

— Mi moramo doznati, mi hoćemo da doznamo šta ima u toj depeši. I to treba vlasti dostaviti.

— To treba! Za blago našeg otečestva to treba vlasti dostaviti.

Međutim se čulo i jasnije mumlanje, sve glasniji govor, dok se naposletku ne primače onaj — — — u beličasto-žutom kaputu.

— Dobar veče, gospodo!

— Bog dobro, gospodine!

I on, sasvim umiljato osmejkujući se, sede do nas; smešio se, a jednako je pogledao na naš švajcarski sir…

— Hm! Hm!… Znate… Nećete mi verovati… — sad se ishrknu i ubrisa brkove, pogladi se i pođe dalje govoriti. — Znate, čudna vremena!… Rat… Francuska… Nećete mi verovati, a hoće ljudi republiku… — utome me pogleda malo oštrije… Znate, govori se da i u nas ima republikanaca. — Sad me još strožije posmatraše… Jest, jest, to je sve Miletićevo seme! Znate onog osuđenog nesrećnika!… Poznajete li vi toga Miletića?… — I on me opet oštrim pogledima proučavaše.

Ja sam ćutao.

— Što mi ne odgovorite? — pitaše me penzioner malo hrapavijim glasom.

— Zato što neću!

— E, tu smo sad, ha, ha, ha! Znate, gospodo, a nećete mi verovati, a, evo sâm se odao!… — Posle se okrete k meni, pa sasvim sigurnim glasom, kâ ono sudija kome je ispit nad krivcem dobro ispao, poče pretiti… — Vidite li vi onoga gospodara trgovca?… — i on mi pokaza prstom jedno ljudište, jednog od onih trgovaca što niti prodaju svilu ni gvožđe. — Vid’te, on glavom kazuje da vas je video kad ste s Miletićem išli ruku pod ruku, i to, nota bene, u Novome Sadu!… Jeste li me razumeli, u Novome Sadu?…

— A ja, bogami, mislim da me vi pitate da li poznajem krojača Miletića? A vi me pitate za Svetozara! To je, dragi gospodine, sasvim drugo! Ja brata Svetozara ne samo da poznajem, nego ga i visoko poštujem. On je ono što bi svi narodi sa nekom uzbunjenošću poštovali… On je karakter!… On je!…

— Pa da nije i ova depeša od njega?… — prekide mi reč g. penzionar i već htede zgrabiti naš švajcarski sir, ali moj drugar beše hitriji, ukol’ko beše i gladniji, te sa sirom pa u usta. Bogami, i ja se od mog dragog suomladinca poplašim da kako ne prestupi granice vidovdanskoga i jedinstvenoga komunizma, te i ja ščepam drugu polovinu, i za tili časak je nestade u mom želucu.

— Jeste li videli, ljudi, kako su pojeli depešu? Sad kažite vi meni da li je to čist posao? Kažite da nije to najbezobraznije šurovanje? Depešu pojesti! Ako tu našoj sumnji nema političkih osnova, onda, gospodo, da se ne zovem više rođak Mate klozera i njegovog brata, presvetloga cara Todora iz Abisinije.

— Ko zna, možda je baš i od samoga Gambete?

— Možda je i od Rošfora? Ili od Marksa iz Londona?
. . .

Najedanput sve se utiša. Naše veliko đače stupi nanovo, s pristojnim rešpektom, i poluglasno — ali su ga svi morali čuti — reče:

— Gospodine, ja sam javio gospođi da nećete doći na večeru; kazao sam i to da sa jednim svojim prijateljem u „Šarenoj kavani“ užinate — švajcarskog sira…

Đače se pokloni i ode.

— E! E! E!

— Hm! Hm!

— Da! Da!

Posle takih znakova raziđoše se gospoda stari penzionari i dobri trgovci.

Djura Jakšić