In memoriam: Zorica Sentić
Zorica Sentić
Nica, 10. septembar 2013.
Skoplje, Jugoslavija, 10. septembar 1955–4. maj 2014, Nica, Francuska
Odrasla u selu Levosoju, odakle su joj roditelji i gde su živeli.
Iz Levosoja je – „Moje malo selo Levosoje“ –
sa roditeljima, sa 11 godina, krenula u svet, u Francusku.
Vraća se u svoje Levosoje, u svoju Srbiju, svojoj majci (1932), i da bude pored svoga oca (1932–1998).
.
BOLUJEM OD SMRTI…
.
Draga Vesela,
Možda je sada vreme da kažem da se borim od 2007. godine
Ćutala sam i vodila akciju „Darujmo reč“ne bih li zaboravila rak, ali rak nije mene
Šaljem ti slike sa mog rođendana da si malo sa mnom toga dana
Da podelim moju sreću sa tobom
Mada sam je podelila i na facebook-u (na mnoge zahteve)
Zamisli, dobila sam više od 1ooo pisama
Plus na e-mail-u
Svima sam odgovorila
.
Želela sam da taj dan provedem sa dragim prijаteljima
Ali, eto, tako je život hteo, provela sam ga samo sa jednim, ali velikim
Prijeteljem!
Dan je bio divan, sunčan, pun osmeha
Prepun sećanja
Dugo se nismo videli
Predugo
Ostali su, ostali ste svi vi daleko
Želela sam da ste tu … eh, mnogo ste da vas nabrajam
Ali znam da se znate
I da ćete pogoditi koga sam se uželela
Ima vas u Beogradu, Levosoju, Vranju, na Zlatiboru, u Sloveniji
U Grčkoj, Belgiji, u Parizu… Torontu, Njujorku, Bordeaux…
U Poljskoj… u Nemackoj, Svajcarskoj, Austriji, Rumuniji, Makedoniji, Danskoj
U Srbiji po selima, sva deca koju sam srela u akciji „Darujmo reč“ su tamo
I ona koju nisam srela
I ona koja govore moje pesme, a nismo se sreli
Ima ih još i još… dragih dusa, ne samo u Srbiji, vec i u svetu
.
Znaš da sam bolesna
Znaš da ne izgledam baš kao na slikama
Ako ne upotrebim bar pola sata do sat vremena da se malo našminkam
A ja umem da sakrijem ono sto treba
Treba da smo lepi za prijetelje, lepi i nasmejani
Dakle, našminkala sam se i okacila najlepši i najveći osmeh
Znaš da za moju bolest ne pričam
Ne vidim šta bih mogla da kažem
Jeste, bolujem od opasne bolesti
Bolujem od smrti,
Bolujem od RAKA
Ali sam devica sa podznakom rak, morala sam ga dobiti
Volim da mu se nasmešim i ovde se molim da se nasmeši svako, da, da!
I … ali ja nisam bolesna!?
.
To kažu ljudi koji nose bele mantile
Ali mene ne boli ništa
I kad boli, ja neću da boli
Ja radim
Ja stvaram
Ja sanjam da sva sela imaju biblioteku
Sada sanjam da milijardu ljudi zasadi po jedno drvo
To je idući projekat
Da, a posle ide jedan još veći
Videćeš
Ako uspem da pokrenem taj treći, onda onu Nobelovu
Za koju ste me svi zadirkivali, onda ću je stvarno zavrediti
Ali taj treći projekat biće ako svako od vas zasadi jedno drvo
Tada ću moći da trazim to…
To… to je nešto lepo za svu decu sveta koja su bolesna
Potrebni ste mi svi
A moju bolest… ostavljam da ti kazeš o njoj što želiš
Ja imam rak… a rak neće imati mene
Bitke dobijam
Imam namere da i ovaj rat dobijem
.
Draga, bacila sam ti reči
Sada ti piši šta želiš
Dajem ti pravo da pišeš o mojoj bolesti
Iako se ja sa njom nosim
.
Na kraju
I piši šta jedem svakoga dana
Tu je
Paradajz
Paprika
Dva različita sira, najbolji je kozji
Ali nemam onog svežeg iz sela
Beli luk
To je lek za sve
Jabuka
Jedna obavezno na dan
Grozđe
Brokoli
Ulje maslinovo
Otvori ovo, videćeš šta je
Stavim orahe
Ali sada nisam
Danas sam zaboravila
I stavim maslinke
Ali nemam ih danas
Stavim sve što imam u frižederu
I slatko i slano
Eto, to je moj ručak u velikom tanjiru
Jedan limunov sok na dan
I puna čaša vode ujutru
Dala sam ti da i ti to radiš
Jer to je najbolji lek za sve
Ako tome svemu dodaš i osmeh
I slušaš lepu muziku…
Ja nekad slušam Vivaldija
Nekad Bartoka
Ali često sada slušam naše starogradske pesme
A volim da čujem Ne može nam niko ništa
A slušam i Pariske kapije
I onu, ne sećam se naslova, Sedim u jednom pariskom lokalu
Slušam je često
.
U snovima
Ja sanjam
Sanjam da se sva deca sveta leče besplatno
Sanjam da sva deca sveta imaju bar jednu igračku
Sanjam da sva deca sveta čitaju Malog princa
Sanjam 1955 snova
Ali sanjam i jedan veliki san: da naučim prefektno srpski jezik
I da možda napisem knjigu o tome kako sam se ja izborila sa rakom
MOZDA JE SVE OVO MENI POMOGLO I POMAZE MI JOS
OSMEH ZA SVE
I BEZ PANIKE…
Nemam ja nista
To samo doktori kažu da imam
A nemam
Boriti se sa doktorima treba svom snagom
I SA VEROM U SEBE I U BOGA
Bog i ja često razgovaramo
Sada ja cujem necujno…
Bog je sa mnom
Sa svima nama je Bog
A SVE STO BUDE
MORALO JE BITI
.
Možda je sada bilo vreme da kažem ili ne kažem
Da kažem bez da kažem
Da se borim od 2007. godine
Ćutala sam i vodila akciju „Darujmo reč“
Ne bih li zaboravila taj rakčić
Da, draga,
Ali rakčić mene nije
Setio se da treba malo i mene da gricka
Da samo znaš koliko sam rakčića ja pojela
Sa školjkama
Uz razno MORSKO VOĆE
To je bila moja omiljena večera
Eh… sve nas na kraju večere zivota isto čeka…
KO OD NAS NE BOLUJE OD SMRTI?
.
Osmeh
Ljubim te
.
Zorica Sentić
Nica, septembar 2013.
.
(Fotografija: Poslednji izlazak Zorice Sentić u grad. Rođendanski. 10. septembar 2013. Nica.)
Pismo Svetlane Stanković
Published on 12/18,2008
POSTOVANA GOSPOĐO SENTIĆ,
PUNA UTISAKA POSLE ČITANJA I GLEDANJA SVEGA POSLATOG, PUNA ISKONSKE RADOSTI I VERE, JOŠ JEDNOM SHVATIH PUNO ZNAČENJE LATINSKE MUDROSTI: NOMEN EST OMEN-IME JE ZNAK. VI POMAŽETE DA U SRBIJI SVANE, ONAKO KAKO ZORA OBASJA LEPO LICE NAŠE SRBIJE. OVA AKCIJA PLEMENITA PO SVOJOJ SUŠTINI I ZAMISLI, VERUJEM DA ĆE I PREVAZIĆI PRVOBITNU NAMERU I UČINITI DA SE SVI PROBUDE I POBUDE DA ČINE DOBRO; KADA BI SVAKI ČOVEK POMOGAO BAR SVOM SUSEDU, NI JEDAN ČOVEK NA PLANETI NE BI BIO BEZ POMOĆI. DARUJMO REČ, ČUJMO REČ, DAJMO REČ-SVE TO JE SADRŽANO I U ONOM MAŠTOVITO REŠENOM LOGU VAŠEG, NAŠEG POKRETA, KOJI JE PREVAZIŠAO NIVO AKCIJE!
ŠTO SE TIČE SARADNJE, NADAM SE DA ĆE BITI USPEŠNA, KNJIGA VEĆ IMAMO, A SVAKA NOVA PROMOCIJA BIĆE PRILIKA DA SE FOND OBOGATI NOVIM PRIMERCIMA NOVIH I STARIJIH KNJIGA, A O SARADNJI ĆEMO SE DETALJNIJE DOGOVORITI KADA BUDETE DOŠLI KOD NAS.
P.S. ŠTO SE TIČE VAŠIH PESAMA I ONE BAJKE NATOPLJENE ISTINSKOM, NEPROLAZNOM EMOCIJOM, MOGU REĆI DA JE VAŠA IZMEŠTENOST IZ PROSTORA I JEZIKA ZA VAŠE STVARANJE PREDNOST, JER NUDI NOVI UGAO GLEDANJA, KAKO U POETSKOM, TAKO I U SEMANTIČKOM SMISLU. VAŠE USPOMENE, TOPLI ZAVEŽLJAJ DUHOVNIH DRAGOCENOSTI, UVEK SU U VAŠOJ DUŠI, TAKO DA VI PUTUJUĆI OBOGAĆUJETE VAŠE ZNANJE I ISKUSTVO – NIKUDA ZAPRAVO NE ODLAZEĆI! KADA JE KOREN JAK, ONDA GRANE I PLODOVI DALEKO DOSEŽU!
SRDAČNO,
SVETLANA STANKOVIĆ
Ugasi tišinU – poručuje autor zbirke pesama koja je pred vama. Kako se može ugasiti tišina? Šta ćemo čuti ako u tome uspemo? Da bismo dobili odgovor, potrebno je da prvo utonemo u tu tišinu, pa da je tek onda ugasimo. Jer, ne može se ugasiti nešto što nije ni upaljeno. Pre nego što počnete da čitate ova stvorenja, jer pesme Zorice Sentić nisu samo pesme, već bića koja imaju dušu, koja nam govore, izgledaju i mirišu, treba se pripremiti za njih. Treba upaliti svoju tišinu. Zatvoriti se za buku svakodnevnice, prolaznog i banalnog, za trivijalnost plitkih želja…treba utonuti u tišinu sopstvenog bića. O, da…takva tišina može da gori, da bude zapaljena…znači, može i da se ugasi. I tek iza nje, može se čuti nečujna muzika postojanja koju nam sviraju ova divna, tanana bića-Zoričine pesme. I ona će nam reći:
Kada bih mogla biti
nešto drugo,
bila bih muzika.
Kada bih mogla biti muzika,
bila bih ta koja u tebi svira.
Kada bih mogla biti najlepša muzika,
bila bih tišina.
Ne bih htela biti druga,
već ta tišina zanosna,
ta tišina
koja u tebi svira,
da me čuješ samo ti,
Dopustite joj to. Pustite je da uđe u vas. Budite tišina koju će Zorica ugasiti predivnom muzikom svojih tananih struna. Verujte mi na reč – čućete zvuke sopstvene duše koji se prepliću sa tonovima njenih struna u predivnoj polifoniji susreta dva bića.
Nebojša Jovanović
Zorica Sentić
Skoplje, Jugoslavija, 10. septembar 1955–4. maj 2014, Nica, Francuska
Veliki pesnik i veliki humanista.
Pisala je poeziju i prozu na francuskom i srpskom jeziku. Ima nekoliko knjiga i mnogo rukopisa. Objavljivala je svoje tekstove na blogovima širom sveta. Prevođena na mnogo jezika. Njena poezija je muzika, govorili su je mnogi, među njima i glumac Vico Dardić. Vodila je akciju „Darujmo reč – da sva sela Srbije dobiju biblioteku“. Deci širom Srbije darovala je radost, i deca njoj. Imala je prijatelje širom sveta.
Rukopis PRIČE-NE-PRIČE (stare i nove) ostao je neodštampan, uprkos velikoj želji njenoj da se to desi. Poslednje njene reči su bile „Paideja, Zoran“.
Njena borba s bolešću je bila duga, surova i teška, a reč joj je bila melemna i velika. Njena poezija će se tek tumačiti (i priče-ne-priče su joj poezija), a danas je njena pesma svojina ljubitelja jednostavnog i iskrenog pevanja.
Srbija i njeno malo selo Levosoje u opštini Bujanovac, u kome je odrasla uz svoje roditelje i svoju baku – postojbina njenih predaka, iz Francuske Zemlje bili su joj je nesamerna nostalgija i nesamerna ljubav.
Valjda je to tako kad se ode iz svog gnezda.
Zorica se u maju 2014. vraća u svoje gnezdo. Prošle godine je u ovo vreme stigla da zasadi baštu i uredi terasu i da bude sa svojom majkom i svojim selom do grožđa i jabuka, ovoga puta se zauvek vraća u svoj dom.
(Veselinka Stojković: Susreti i pamćenja)
.
.
Ne, nije mi još vreme
.
Ne!
Imam mnogo da radim.
Ko će da opere veš?
Već više od nedelju dana nisam baš ništa prala.
Ništa radila.
Ulenjila se.
Ko će da spremi sobu?
Iduće nedelje donose mi novi krevet.
Ko će da ispegla sve što treba da operem?
Ko će da očisti prozore?
Mesec dana nisu čišćeni.
Ko će da spremi tortu?
Obećah sinu i prijateljima, od oraha.
Stari bakin recept koji samo ja znam napamet.
Samo ja ga znam, i niko drugi.
Ko će da ode u nabavku?
Sin potroši dva puta više od mene za iste stvari.
Ko će da napiše započeti roman?
Koji i nije roman,
već živa istina o mom boravku u Srbiji.
Moram to završiti.
Ko će da pošalje čestitke za Novu godinu?
Ko će da kupi poklončiće?
Ko će da ih pošalje?
Ko će da sredi tri hiljade pesama?
Ko će da nadje podnaslove?
Ko će da zasadi baštu ove godine?
Luk, peršun, paradajz, šargarepu,
blitvu, krastavce, boraniju, papriku…
Ko će da posadi cveće na terasi?
Tužna je terasa bez cveća.
.
Ko će da pomaže mami,
kada dođu komšike, bez najave?
Ko će da skuva domaću kafu,
koju ne znam da spremam?
Ko će dati časove francuskog mladoj Nataliji?
Ko će da se svađa s familijom,
koja me ne voli?
Ko će da viče na decu,
koja bacaju plastične kese i flaše po ulici?
Ko će da dovrši započeti centar sela?
Postoji sada samo česma.
Lepo bi bilo da tu stoji i neka klupa,
da se ljudi isrpričaju,
da se mladi zavole.
Drvo, dva jorgovana, jedna jabuka.
Ima mesta za dosta toga.
Ja imam ideje.
Našla sam i arhitektu.
Ubediti meštane
za mali smeštaj za knjige.
Otvorena biblioteka za sve.
Uzmete knjigu, pročitate je, i vratite.
Kultura na vrhunskom nivou.
Čujem već kritike.
Sanjalica!
Naivna!
Sve će se slomiti!
Sve će se pokrasti!
Pa nek se i ukrade!
Opet ću staviti!
Može i dva-tri časopisa raznih boja.
Znam da u selu to vole, a svako ne može da ih kupi.
Ko će da dokaže da se i to može?
Ja ću!
Ne, nije mi još vreme.
Ne!
Imam mnogo da radim.
.
Neću da umrem!
ЧЕСТО МОЖЕМО ВИШЕ,
УВЕК МОЖЕМО НЕШТО
Србијице моја, где си?
Зеленијег зеленила у ово доба године, ни плаветнијег плаветнила, светлости светлије – нема нигде до у видику с Барелића, који је двадесетак километара од Врања.
Кренули смо из Левосоја, „малог села Левосоја“ Зорице Сентић, око девет ујутру. На срећу, свеж дан је освануо после несносних врућина. Деца из Основне школе „Милоје Боројевић“ у Мачкату на Златибору, школе старе више од век и по, са својим учитељицама Весном Ивановић и Аном Јоксимовић, и Љиљом Буцић из рачуноводства и својим возачем Пером, преспавала су у Бујановачкој Бањи. Деца из Левосоја са својом Зорицом Сентић сачекала су их у центру села, пред својом школом која носи име Вука Караџића, која је, нажалост, била затворена.
Прошли смо поред Бујановца, па поред Врања, и десном путном траком, која сече Мораву, упутили смо се у планински део Пчињског округа. Према Барелићу. Поред златиборског минибуса, џип и камион са стварима.
Застали смо на Барелићу да удахнемо лепоту, па да кренемо према Новој Брезовици. У дом породице Добривоја Станојевића чија је кућа нестала у пожару. То нам је био циљ, да живо видимо ту породицу, те људе који људскошћу великом зраче, не само да их гледамо преко екрана. Запутили смо се да им помогнемо колико можемо.
Ту нас је сачекала врањска телевизијска екипа.
Стижемо. Углавном пешице, јер минибус не може наниже, уским и несигурним путем. А и хтели смо. Џип и камион са стварима и храном које смо понели као помоћ, спуштају се до пред згариште. Изнад згаришта, на косини удесно, стоји шатор. Када смо касније ушли, затекли смо крпе од постељине на лежајевима сасвим на земљи. „Киша је пала, па нам се све намокрило“, чули смо. А зеленило и зрелило са свих страна, живот бујан.
Пред сронулом ситном зградицом без леђа, озареном сунцем и топлотом из шпорета уз сам улаз, на коме се у великом лонцу кува ручак, чекају нас домаћини: баба Велица (74) и деда Добривоје (69) са унуцима – Миљаном (17), Бојаном (16) – који због немаштине нису наставили школовање, са Милошем (10) и Страхињом (6). Мајка Данијела нас је сачекала у Барелићу. Домаћинство као да је са самога неба спуштено у танку зараван, усред Божије чаролије. Да се не нагледаш лепоте, а згариште пред нама.
Србијице, да си их видела: ту људску лепоту, Божији дар, то срце… Срце.
Зорицу Сентић међу њима која држи час, велики час: час доброте, племенитог давања, живота. И речју, да. Говорила је као ниједан учитељ на свету што сигурно није. Човек човеку. Домаћин Добривоје, коме је и име право, слушао је Зорицу као самога Бога што би слушао, чинило ми се. Као деца окупљена око ње што су је слушала. Као сви ми.
Помислила сам, сигурно су и други: Зорица је тај велики учитељ који је потребан Србији. Човеку. Који се вратио из своје друге домовине, из Француске своје – а никада није ни отишла из Отаџбине, зарад српског добра, ове деце, и ове породице. И књиге. А свако дете је и добило књигу. „За срећу“, како је писало у посвети. „Дарујмо реч“ – и „Дарујмо реч“ се остваривала. Тај Зоричин изум. Реч је прво.
Кренули смо око подне. Са надом да смо нешто учинили. Да ће Србијица и више. Да ће више, колико треба. А њима треба кров над главом, кућица да се скуће. За сада.
И лекар баба Велици треба што пре.
Поздрављали смо се пред добрим домом Станојевића, са њима и међусобно, поздрављали смо се на врху пута од Нове Брезовице. Златиборци су кренули, ми за њима. Чекао их је дуг пут. Велико Зоричино ХВАЛА и нас који смо одавде, и СРЕЋАН ПУТ су их испратили.
Наше руке.
Хвала им заиста. Велико срце имају.
Србијице моја, твоја су брда около Врања. И Нова Брезовица у којој живе деца и унуци Добривоја и Велице Станојевић. И још добривоја и велица и њихових унука. Још станојевића.
„Бринем се за деду и бабу“, рече унука. Шта ти кажеш, њена Србијице?
Акција „Често можемо више, увек можемо нешто“, како јој име даде Зорица Сентић, надамо се, тек је почела. „Не треба новац. Сада треба неко од стоваришта до продавнице да пође и да тражи. Свако ће дати колико може: циглу, цреп, прозор, врата, кабал, сијалицу“, рече на крају ова велика жена.
Акцију су помогли С.Т.Р.ЕМОС Чајетина, „Месара Бојовић“ Крива Река,
„Месара Радовановић“ Шљивовица, „Житомлин“ Крива Река, „Златиборац“ Мачкат, ученици, родитељи и наставници ОШ „Миливоје Боровић“ из Мачката, превоз „Гага ТУРС“ Златибор.
У ову данашњу акцију укључио се, поред деце и родитеља и других људи из села, и „Млин Тома“ Левосоје, две породице из Врања, и људи који су организовали превоз деце и прикупљене помоћи из Левосоја.
Помоћ из Ниша, коју је Зорица Сентић такође организовала, са Наташом Ћирић, и Јеленом Радојковић и Лидијом Петковић из Сврљига, која је требало данас да стигне, стиже ускоро.
У Врању, акцију наставља млади песник Стеван Милошевић и „Јустинова омладина“.
Ко дође у Нову Брезовицу, у овај крај који пуца од лепоте с Барелића, вратиће се окрепљен добротом и људи и природе и неба. И доћи ће опет. И зато што је људима овога краја потребна помоћ.
Зорица Сентић је дошла други пут. У мају 2011, посетила је Основну школу „Бора Станковић“ у Барелићу у оквиру акције „Дарујмо реч – да свако село у Србији добије библиотеку“. Том приликом је донела књиге школи и направила леп видео-запис о школи који се може видети на сајту „Дарујмо реч“.
Зорица Сентић је „Дарујмо реч“ пронела и у Нишу, у Сврљигу, у Мачкату – овога лета – врелога јула 12, 13, 26. Саорганизатори ове акције данас, и помоћи која ће из Ниша и Сврљига стићи, управо су људи који су летос учествовали у „Дарујмо реч“. Какво лепо заједништво! То и рече Зорица
Зорица Сентић са члановима породице Станојевић
пред домом породице Добривоја Станојевића: заједно је најлепша реч; поред речи просим: девојку, али и помоћ за људе којима је потребна.
Лепо је село Левосоје, „мало село Левосоје“, има право Зорица Сентић. Када смо се, на крају пута, нашли у њеном дому, схватили смо зашто је Зорица наша – бајка: јер живи у бајци – од старине, од цвећа, од лепоте: од људскости. У бајци коју сама ствара. Верујемо, и у Француској.
Песникиња и велики хуманиста Зорица Сентић.
Србијице наша, ту си?
( Веселинка Стојковић )
Извор текста: http://svisrbisveta.org/dogadjaji/nova-brezovica-ili-srbijice-moja/#ixzz317xY0Gyc
Извор текста: http://svisrbisveta.org/dogadjaji/nova-brezovica-ili-srbijice-moja/#ixzz317xBknS1
Извор текста: http://svisrbisveta.org/dogadjaji/nova-brezovica-ili-srbijice-moja/#ixzz317wjTePk
Kiša
Kiši danas!
Ne sunca više ni kod mene.
Zimi na proleće.
Jesen će letos.
Leto ove zime.
Vreme nije više vreme.
Nekada je sve bilo drugačije.
Sve, čak i mi.
…
Volim kišu, onu kiselu i zelenu
Zorica Sentić
djura kaže:
5. maj 2014. u 21:55
Svaki covek mora da umre. Poneki pesnici, nikad!
Danas je umrla gospodja Sentic. Zaspalo je vecno, njeno plemenito lice.
Da li je sa njom umrla i pesnikonja Zorica? Tek cemo videti.
Sa pesnicima se nikada ne zna. Poneki od njih, umiru vecno.
Ne umru zapravo nikada.
Ја немам само један. Имам их више. Можда и превише. Последњи пут када сам бројала на прстима беше их хиљаду деветсто педесет и пет, и све их записујем. Имам један велики сан, један надсан, суперсан, сан снова… толико велики да је потребно да га више нас одсања да би се остварио. Сањајте га са мном… … да сва села у Србији имају своју БИБЛИОТЕКУ! …а знамо сви, ако сањамо јако и гласно, паметно и отворених очију, чаробњаци свих могоућих и лепих успеха биће са нама… и и остварићемо сан. Верујте. Верујте у мене, а ја ћу у вас!
Зорица Сентић
Извор текста: http://svisrbisveta.org/obavestenja/in-memoriam-zorica-sentic/#ixzz31Uj23fqP
Zorica Sentić stiže u petak u svoju Srbiju, 16. maja – u Beograd, u 8.55, pa u svoje selo Levosoje, nedaleko od Bujanovca. Sinovi joj, David i Mikael, stižu u četvrtak, 15. maja. Sahrana će biti u subotu, 17. maja, u 13 časova.Samo da prestane kiša, da se povijeni cvetovi i bilje pod naletom kišnih kapi iz njene bašte podignu,da se osuše latice i lišće i da je isprate na večni počinak.
Veselinka Stojković
POEZIJA ZORICE SENTIĆ
Srce srcu je pesma Zorice Sentić
.
Ako volite šetnju pored vode, Zorica će vas povesti; ako volite sunce, Zorica je tu; ako ste zaboravili da letite, opet je tu; ako ste u kuhinji, na terasi, pored cveća, stiže odmah. Njena poezija je ljubav.
Ako slušate muziku, slikate, vezete haljinu i šešir spremate za izlazak, ako volite svoj zavičaj pa mu se pesmom vraćate, u sve živo ako ste zaljubljeni, Zorica je s vama. Njena poezija je ljubav.
Ako ste na putovanju, idete u svet ili stižete u domovinu, ili i ne odlazite od kuće, tu je, Zorica je uvek tu. Njena poezija je ljubav.
Ako ste se rastužili, ona vam pruža šaku zdravlja; ako ste posustali, ustaćete brzo; i trčaćete. Njena poezija je ljubav.
Ako ste zaboravili osmeh, na pregršt ih ima; ako vam oko nije zasuzilo, zasuziće; ruke će vam se splesti u zagrljaj. Njena poezija je ljubav.
Ako volite, volećete više; ako zoru dočekujete srećni, mesec i sunce će vam zajedno svetleti; ako, pak, za čežnju znate, a ko nije s njom? na pravom ste mestu, Zorica je melem. Njena poezija je ljubav.
Ako ste sanjar, Zorica ima najlepše snove; i vaši su, videćete. Ako nešto niste umeli da kažete, ili ste prećutali, a na srcu vam je, Zorica je rekla za vas. Njena poezija je ljubav.
Ako ste zaboravili kako preko mostova, Zorica će vas povesti, samo joj ruku pružite; naučiće vas i da ih gradite. Ako poželite da se popnete na nebo, uz samo sunce i zvezde i mesec, čeka vas; otuda je svet veliki i lep. Njena poezija je ljubav.
Ljubav je poezija Zorice Sentić, beskrajni predeli su njene pesme; svetlost i večnost. Vulkanski, a nežno peva njena pesma. Ljubav je njena poezija.
Srce srcu je pesma Zorice Sentić.
Zorica Sentic
tišina
kad ćeš čuti
buku voća koje sazreva
buku polena koji se rasipa
buku trave koja raste
buku lista i zrnca prašine
buku kamenog sna
kad ćeš čuti
buku koju stvara kap kiše
koja se razbija i koja kaže
mokra sam
hladno mi je
na kiši
ali ja sam kiša
kad ćeš čuti svoje telo
kad ćeš čuti svoju krv
kad ćeš čuti svoje suze
kad ćeš čuti svoju kosu
koja postaje seda
kad ćeš čuti
buku umornih senki
jednom ćeš čuti
biću tu
jer
volim te
ja sam tišina
svukla sam se
gola
zbog tebe
primićeš me
zapisaćeš me.