Pogreb i opelo u pravoslavnoj crkvi
Bogosluženja za umrle. Kako se obavlja pogreb, parastos i opelo u pravoslavnoj crkvi za upokojene hrišćane laike, decu, sveštenike
POGREB I OPELO
Bogosluženje koje se obavlja za one koji odlaze iz ovog privremenog života od starine se naziva „Ishodnim“, ili jednostavnije rečeno „Opelom“. Postoji sledećih pet činova opela upokojenih:
1. Opelo nad laikom hrišćaninom,
2. Opelo usnulih na Vaskrs i tokom Svetle nedelje,
3. Opelo nad upokojenim sveštenikom,
4. Opelo dečije,
a u Velikom Trebniku se nalazi još i
5. Opelo nad monahom.
Prema prvom činu opevaju se mirjani uzrasta od sedam godina na više, čtečevi, ipođakoni i đakoni; prema drugom činu obavlja se opelo mirjana u sve dane Svetle sedmice; prema trećem činu opevaju se sveštenici i arhijereji, prema četvrtom činu deca, to jest oni koji još nisu navršili sedam godina, i prema petom činu – monasi, igumani i arhimandriti.
Kupanje, odevanje i polaganje pokojnika u kovčeg
Po smrti laika hrišćanina njegovo telo (ili, po rečima Trebnika, „mošti“) se kupa, iz uvažavanja prema pokojniku i želje da on u čistoti stane pred Boga po vaskrsenju (Dap. 9, 37). Ali monahe i sveštenike ne kupaju, da ne bi obnažili njihova tela. Monahu se telo otire toplom vodom pomoću sunđera samo na čelu krstoobrazno, zatim na prsima, na obrazima, na nogama i na kolenima. Sveštenika, obnaženog od strane (trojice) sveštenika, otiru „čistim jelejem“. Posle umivanja, kupanja ili otiranja pokojnika oblače ga u novu odeću, čime se ukazuje na novu odeću naše nepropadljivosti (1. Kor. 15, 53), i to u skladu sa zvanjem ili služenjem umrloga, kako bi svako dao Bogu odgovor u onom zvanju u kome je bio prizvan (1. Kor. 15, 23). Monaha oblače u monašku odeću i obavijaju ga mantijom, radi čega se ona seče tako da bi je bilo moguće obaviti krstoobrazno. Njegovo lice se pokriva, u znak toga da je bio udaljen od sveta. Sveštenika i arhijereja oblače u sveštene odežde koje odgovaraju njihovom činu, a lice im pokrivaju vozduhom, u znak toga da je pokojnik bio savršitelj Svetih Tajni Božijih, a posebno najuzvišenije Tajne Tela i Krvi Gospodnje. Arhijerej se oblači uz pevanje pesme „Tako da prosvjetitsja svjet tvoj pred čelovjeki…“ Na umrlog svetovnjaka [mirjanina, laika] stavlja se beli pokrov koji podseća na bele haljine u koje se oblače kršteni.
U ruke kako arhijereju, tako i svešteniku stavlja se Jevanđelje, kao znak da su oni objavljivali ljudima jevanđelsko učenje. Osim Jevanđelja u ruke se stavlja još i krst, a đakonu – kadionica. U ruke monaha i mirjana stavlja se ikona Hrista Spasitelja, kao znak da su Njemu predali svoju dušu. Pre polaganja tela u kovčeg, kako samo telo, tako i kovčeg, spolja i iznutra, krope se svetom vodom. Na čelo pokojnika polaže se venčić sa predstavom Gospoda Isusa Hrista, Bogomajke i Preteče, kao i tekstom „Trisvete pesme“ [ruski običaj]. Venčić označava da je umrli vojnik Hristov, koji je časno ostavio polje podviga. Sanduk arhijereja osenjuje se dikirijom i trikirijom. Telo pokojnika se odozgo pokriva sveštenim pokrovom, u znak toga da se umrli, kao verujući i osvećen Svetim Tajnama, nalazi pod pokrovitelьstvom Hristovim. Na kovčeg arhijereja polaže se mantija.
Nad umrlim arhijerejom i sveštenikom čita se Jevanđelje, a nad mirjaninom, monahom i đakonom Psaltir. Čitanje Psaltira se posle svake „Slave“ prekida molitvom za pokojnika: „Pomjani, Gospode, Bože naš…“ koja se nalazi na kraju čina „Po ishodu duše“.
Za umrlog se služe parastosi (panihide), litije, kao i opelo sa pogrebom – predavanjem tela zemlji.
Služba za pokojne – Parastos ili panihida
Panihida (ili parastos) je grčka reč koja potiče od „pas“ (πας) – čitav i „niks“ (νυξ) – noć, i zapravo označava „svenoćnu službu“. U ranoj Crkvi, za vreme gonjenja, pominjanje upokojenih zaista je obavljano noću. Sam bogoslužbeni čin panihide podseća na Jutrenje, koje se po Tipiku i služi noću, odmah posle polunoćnice, a završava se do svitanja. Umesto Šestopsalmija na parastosu se čita 90. psalam „Živij v pomošči Višnjago“ („Koji živi u pomoći Višnjeg“), zatim sledi velika jektenija, „Aliluja“ tropar „Glubinoju mudrosti“ („Dubokom mudrošću“) i bogorodičan, pevaju se tropari „Svjatih lik obrete istočnik žiznji“ („Sabor svetitelja pronađe izvor života“) sa pripevom „Blagosloven jesi, Gospodi, nauči mja opravdanijem Tvorim“, 50. psalam, Kanon („za usopše“), posle čije 3. i 6. pesme su određene mala jektenija, sjedalen „Voistinu sujeta vsjačeskaja…“ („Vaistinu je sve i sva taština“) i kondak: „So svjatimi upokoj…“ Posle kanona: Trisveto, „Oče naš“ i tropari „So duhi pravednih skončavšihsja“ („Sa dusima preminulih pravednika“), sugubajektenij a „Pomiluj nas, Bože“ sa molitvom jereja: „Bože duhova i svakoga tela…“; dalje sledi otpust i peva se „Vječnaja pamjat“ („Večan spomen“).
Poredak služenja parastosa nalazi se u 14. glavi Tipika. Za vreme služenja parastosa obavlja se kađenje. Ako služi samo jerej, onda on sve vreme u rukama drži kadionicu. Ako u služenju učestvuje i đakon, on pre početna svake jektenije traži od jereja blagoslov da kadi, a jerej kadi samo prilikom pevanja tropara „Svjatih lik“, otpust govori sa kadionicom i kadi na kraju, dok se peva „Vječnaja pamjat“.
Parastosi umrlima služe se u treći deveti i četrdeseti dan posle smrti, kao i na dan smrti, imendan i rođendan pokojnika. Prema 169. pravilu Nomokanona u Velikom Trebniku parastosi se ne služe „u dvanaestodnevnom periodu (tj. od Božića do Bogojavljenja), u prvu sedmicu Četrdesetnice, u Veliku (Strasnu) sedmicu, u Svetlu sedmicu, kao ni nedeljom i o velikim praznicima“.
Litija (λιτανεία ili λιτή, što na grčkom znači kratko usrdno moljenje za upokojene) obavlja se prilikom iznošenja tela iz pokojnikovog doma i na groblju, nakon njegovog donošenja na grob. Može da se služi više puta u periodu od upokojenja do predavanja tela zemlji. Litija za umrle obavlja se i na zaupokojenoj Liturgiji, posle zaamvone molitve i posle večernja i jutrenja. Kada se obavlja na Liturgiji, nema otpusta i ne vozglašava se „Vječnaja pamjat“.
Kako na litiji, tako i na parastosu osvećuje se koljivo, to jest kuvana pšenica sa medom, koja svojim zrnima podseća na vaskrsenje umrloga (vidi: Jn. 12, 24 i 1. Kor. 15, 36-38); med označava sladost dobara budućeg života.
Odmah posle smrti služi se naročiti „Čin po ishodu duše od tela“ koji se nalazi u Psaltiru i u Jerejskom molitvoslovu, a sastoji se od pevanja Trisvete pesme, molitve „Oče naš“, tropara „So duhi pravednih skončavšihsja“, sugube jektenije za upokojene: „Pomiluj nas, Bože“ sa molitvom „Bože duhov“, čitanja 90. psalma „Živij v pomošči Višnjago“ i posebnog kanona, bez malih jektenija, ali sa pevanjem „So svjatimi upokoj“ posle 6. pesme. Iza kanona slede: „Dostojno jest“, Trisveto, „Oče naš“, tropar „Jedin jestestvom sij Životvorec, Hriste“, sa bogorodičnim: „Istočnik života roždšaja“, „Gospodi, pomiluj“ 12 puta, molitva „Pomjani, Gospodi Bože naš“, otpust i „Vječnaja pamjat“.
Opelo i pogreb
Uobičajeno je da se opelo i pogreb služe u treći dan posle smrti. U toplim krajevima, kao i za one koji su umrli od zaraznih bolesti, dopušta se da opelo bude obavljeno i ranije, nakon što se dobije uverenje o smrti i bude izdata odgovarajuća potvrda od lekara, a u slučaju iznenadne i nasilne smrti i od građanskih vlasti. Crkveni Tipik zabranjuje da se opelo obavlja u prvi dan Vaskrsa i Božića. Crkvenog pogreba se lišavaju samoubice, izuzev onih koji su bili u stanju umne poremećenosti, zatim oni koji su umrli od pijanstva, ili su ubijeni dok su činili razbojništvo. Naša Crkva takođe ne vrši opelo onima koji su zaveštali da ih kremiraju. Inovernima se nikako ne može služiti opelo po pravoslavnom obredu, jer je čitav čin opela sastavljen tako, da ima u vidu pripadnost pokojnika Pravoslavno; Crkvi. Pravoslavnom svešteniku je dopušteno samo da, odeven u epitrahilj i felon, isprati telo umrlog inovernika do groba, pevajući „Svjatij Bože“.
Telo pokojnika se radi opela unosi u hram. Za vreme unošenja tela u hram, kao i nošenja od hrama do groba, peva se „Svjatij Bože“, a u periodu od Vaskrsa do odanija „Hristos voskrese“. Prilikom nošenja tela upokojenog arhijereja i sveštenika pevaju se irmosi velikog kanona: „Pomoščnik i pokrovitelj“, a monaha „Kaja žitejskaja sladost“. Sveštenoslužitelji koji obavljaju pogreb idu ispred kovčega sa pokojnikom, a na samom čelu kolone nosi se krst. Prilikom pogreba arhijereja i sveštenika ispred kovčega nose se barjaci, krst i Jevanđelje i zvone zvona. Prema Tipiku telo svetovnjaka i monaha se radi opela polaže u pripratu hrama, a arhijereja u sveštenika u sam hram. Ali u Rusiji je postao običaj da se opelo svim upokojenima služi unutar hrama.
Opelo nad laikom hrišćaninom
Čin opela svetovnjaka podseća na jutrenje (kao i parastos) i sastoji se od tri sastavna dela:
1. Psalam 90: „Koji živi u pomoći Višnjega“ i 118: „Blaženi su neporočni“;
2. kanona, stihira, blažena, čitanja Apostola i Jevanđelja i jektenija, i
3. stihira prilikom poslednjeg celivanja, otpusta i nošenja tela do groba, i litije na njemu.
Psalam 90. izražava nadu da će pokojnik, koji je za života svagda pribegavao Bogu, biti primljen pod Njegovo nebesko okrilje. Psalam 118. pokazuje blaženstvo onih koji su hodili u zakonu Gospodnjem. On se deli na tri statije. U prvoj i trećoj svakom stihu psalma pripeva se „Aliluja“, a u drugoj „Pomiluj slugu Tvoga“. Posle prve i druge statike proiznose se male jektenije za upokojene, a posle treće statije pevaju se tropari koji počinju rečima: „Sabor svetih pronađe izvor života…“ sa pripevom: „Blagosloven si, Gospode, nauči me naredbama Tvojim…“ Pošto se ovi tropari pevaju posle 118. psalma (17. katizme), koji nosi naziv (tj. počinje rečju) „Neporočni“, oni su dobili naziv „tropari po neporočnim“, ili prosto „neporočni tropari“. Za vreme pevanja ovih tropara jerej obavlja kađenje čitavog hrama, a zatim sledi mala zaupokojena jektenija i sjedalen „Upokoj, Spase naš“.
Drugi deo opela sadrži 50. psalam i kanon sa pripevom „Upokoj, Gospode, dušu preminulog sluge Tvog (ili: sluškinje Tvoje)“ Pri tome se posle treće pesme proiznosi mala zaupokojena jektenija („Opet i opet…“) i peva se Sjedalen „Vaistinu je sve i sva taština…“. Posle šeste pesme takođe ide mala zaupokojena jektenija, kondak: „Sa svetima upokoj…“ i ikos: „Jedini si Ti, Gospode, besmrtan…“ Posle devete pesme: mala zaupokojena jektenija i na svih osam glasova osam samoglasnih stihira, delo prepodobnog Jovana Damaskina. Prva od ovih stihira je: „Koja to sladost života ostaje netaknuta tugom?..“ One izobražavaju brzinu kojom život protiče, propadljivost i ništavnost svih zemaljskih dobara. Kao suprotnost prolaznom i propadljivom, u zapovestima blaženstva sa troparima nabrajaju se duhovna blaga i blaženstvo onih koji su ta blaga stekli. Zatim se, posle prokimena: „Blažen je put kojim danas ideš, dušo, jer ti je pripremljeno mesto pokoja“, čitaju Apostol – Poslanica Solunjanima, začalo 270 (1. Sol. 4, 13-17), i Jevanđelje po Jovanu, začalo 16 (Jn. 5, 25-30), koji objavljuju o vaskrsenju mrtvih. Posle Jevanđelja proiznosi se suguba jektenija za upokojene, na kraju koje „najstariji sveštenik ili arhijerej“ govori molitvu: „Bože duhova i svakoga tela…“ Odmah zatim nastaje „celivanje“, ili praštanje sa umrlim, uz pevanje dirljivih stihira: „Priđite, braćo, poslednji celiv dajmo pokojniku“. Pevanju ovih stihira pridodaje se litija za upokojene, a opelo se završava otpustom sa pominjanjem imena upokojenog. Posle otpusta govori se i peva „Vječnaja pamjat“. Ovo, po rečima svetog Simeona Solunskog, označava da su se oni koji su otišli soedinili sa svetima i da su udostojeni njihovog nasleđa. Posle toga, shodno uputstvu Trebnika, arhijerej ili jerej (ili duhovnik pokojnika) „čita glasno oproštajnu molitvu“. U Ruskoj Crkvi, od vremena prepodobnog Teodosija Pečerskog (od XI veka) postalo je uobičajeno da se umesto ove molitve odmah posle čitanja Jevanđelje čita veoma opširna razrešna molitva čiji se tekst daje u ruke umrlome. Ovom molitvom se razrešuju zabrane koje su umrli imali, ili epitimije za grehe za koje su se kajali, ali svakako ne za one grehe za koje se nisu kajali. Ujedno, to je molitva Bogu za umrloga, da mu Bog oprosti voljna i nevoljna sagrešenja, koja je učinio u znanju i neznanju i koje je „zbog slabosti prirode predao zaboravu“.
Posle opela „uzevši telo odlazimo grobu“, pevajući „Svjatij Bože“. Pokojnik se u grob spušta sa licem prema istoku iz istog razloga iz koga se molimo okrenuti na istok – u očekivanju nastupanja jutra večnosti ili drugog dolaska Hristovog. Prilikom spuštanja tela u grob opet se savršava zaupokojena litija, nakon čijeg otpusta i „večnog spomena“ „arhijerej ili sveštenik uzevši lopatom zemlju krstoliko je baca na telo govoreći: Gospodnja je zemlja, i što je u njoj; vaseljena, i svi što žive u njoj'“. Ako je nad upokojenim za njegovog života bilo obavljeno Jeleosvećenje, na njegovo telo se izliva osvećeni jelej sa vinom koji je preostao od Svete Tajne. Telo se takođe (preliva uljem iz kandila ili) posipa pepelom iz kadionice, što označava da je na zemlji ugašen život koji je Bogu bio ugodan kao miomiris tamjana.
Opelo usnulih na Vaskrs i tokom Svetle sedmice
U Trebniku je rečeno da ako se neko upokoji na svetu Pashu, ili u bilo koji dan Svetle sedmice, „malo šta se od uobičajenih zaupokojenih pesama peva, zbog uzvišenosti i časti radosnog praznika Vaskrsenja“. Opelo tada počinje, kao i svako bogosluženje Svetle sedmice, mnogokratnim pevanjem „Hristos voskrese“, uz stihove: „Da voskresnet Bog“ („Neka vaskrsne Bog“). Zatim se proiznosi uobičajena zaupokojena jektenija i peva se čitav kanon Pashe: „Voskresenija den“ („Vaskrsenja je dan“). Trebnik sugeriše da opelo i pevanje kanona počinje još u domu pokojnika, koji se uz pevanje kanona prenosi u crkvu. Posle vozglasa jektenije pre kanona čita se: „Voskresenije Hristovo vidjevše“ („Videvši vaskrsenje Hristovo“). Posle treće pesme kanona proiznosi se zaupokojena jektenija i ipakoj „Predvarivšijautro“ („Pre svanuća“). Posle šeste pesme kanona – zaupokojena jektenija, kondak „So svjatimi upokoj“ („Sa svetima upokoj“), a zatim se peva: „Jelici vo Hrista krestistesja“, govori se prokimen i čita se Apostol određen za Liturgiju toga dana, iz Dela apostolskih, i Jevanđelje vaskrsno prvo (Mt. zač. 116: 28, 16-20). Posle Jevanđelja peva se „Voskresenie Hristovo vidjevše“ i slede druge pesme kanona. Posle eksapostilara Pashe: „Plotiju usnuv“ („Telom usnuvši“) pevaju se vaskrsni tropari: „Angelskij sobor“ i obavlja se kađenje, a zatim, dok se pevaju stihire Pashe: „Pasha svjaščenaja“ biva uobičajeno celivanje. Celivajući pokojnika, govore mu: „Hristos voskrese“. Zatim se proiznose suguba zaupokojena jektenija, uz čitanje naglas molitve „Bože duhova“, otpust i oproštajna molitva. Po ruskom običaju se umesto ove molitve, odmah posle Jevanđelja, čita kao i obično posebna razrešna molitva. Prilikom prenošenja tela do groba peva se „Hristos voskrese“.
Pogreb sveštenika
Svešteničko opelo se obavlja i nad arhijerejima. Ono je znatno duže od čina pogreba mirjana i razlikuje se od njega po sledećim karakteristikama:
Posle 17. katizma i „neporočnih tropara“ čita se pet Apostola i Jevanđelja. Čitanju svakog Apostola prsthodi prokimen, a pre njega još i stepena antifona i psalmi sa troparima, koji se nazivaju još i sjedalnima. Posle svakog stiha ovih psalama ponavlja se kao pripev: „Aliluja“. Pre petog Apostola pevaju se „Blažena“ sa naročitim troparima. Posle čitanja prva tri Jevanđelja čitaju se naročite molitve za upokojenje umrloga. Obično svako Jevanđelje čita drugi sveštenik.
Posle svih pet Jevanđelja čita se 50. psalam i peva se kanon sa irmosima Velike subote: „Volnoju morskoju“ („Talasima morskim“). Nakon šeste pesme i zaupokojene jektenije peva se kondak: „So svjatimi upokoj“ i 24 ikosa, koji se završavaju pevanjem „Aliluje“.
Posle kanona pevaju se stihire koje odgovaraju „stihirama na hvalite“ sa jutrenja, zatim se čita Veliko Slavoslovlje: „Slava v višnjih Bogu“ („Slava na visini Bogu“) i pevaju samoglasne stihire na svih osam glasova: „Kaja žitejskaja sladost…“ („Koja to sladost života…“), ali ne na svaki glas po jedna stihira, kao prilikom opela mirjana, nego po tri. Posle ovih stihira uobičajeno je da se čita razrešna molitva, čiji se tekst stavlja pokojniku u ruke.
Opelo se završava pevanjem uobičajenih oproštajnih stihira: „Pridite, poslednjeje cjelovanije…“ ali se prilikom praćenja tela pokojnika do groba ne peva „Svjatij Bože“, nego irmosi Velikog Kanona: „Pomoćnik i pokrovitelj“. Ispred sanduka se nose barjaci, krst i Jevanđelje.
Prilikom pogreba arhijereja njegovo telo se nosi u krug oko hrama i sa svake od četiri strane savršava se litija.
U trebniku se ništa ne govori o tome kako obavljati pogreb arhijereja i sveštenika na Vaskrs. Ovaj čin je kod nas sastavio preosvećeni Filaret, mitropolit Moskovski. On predstavlja mešavinu vaskršnjeg opela za mirjane i svešteničkog opela. Početak je pashalni sa stihovima: „Da voskresnet Bog“, proiznosi se zaupokojena jektenija koja je određena za početak parastosa: „U miru Gospodu se pomolimo“, nakon čega sledi pevanje antifona i čitanje pet Apostola i Jevanđelja. Zatim se peva Kanon Pashe sa zaupokojenim jektenijama, sjedalnim i kondakom posle treće i šeste pesme. Nakon pevanja: „So svjatimi upokoj“ peva se: „Jelici vo Hrista krestistesja“, i čita Apostol (Dela apostolska) toga dana, prvo vaskrsno Jevanđelje i razrešna molitva. Potom se peva: „Voskresenije Hristovo vidjevše“ i dalje Pashalni Kanon do kraja. Posle devete pesme i zaupokojene jektenije – „Plotiju usnuv“, vaskrsni tropari: „Angelskij sobor udivisja“, stihire Pashe: „Pasha svjaščenaja“ i celivanje pokojnika. Na kraju suguba zaupokojena jektenija sa molitvom: „Bože duhova“ i pashalni otpust.
Opelo dečje
Služeći opelo za decu (koja nisu napunila sedmu godinu), kao za neporočne, sveta Crkva se ne moli za ostavljanje njihovih grehova, nego samo da, po istinitom obećanju Hristovom, budu udostojeni nebeskog Carstva. Njihovo opelo je kraće i ima sledeće karakteristike:
Nema 17. katizme i ne pevaju se „neporočni tropari“; peva se naročita kanon sa irmosima: „Vodu prošed jako sušu“ („Prešavši vodu kao kopno“) i sa pripevom: „Gospodi, upokoj mladenca“ („Gospode, upokoj dete“).
Sama jektenija razlikuje se od obične zaupokojene: dete se u njoj naziva „blaženim“; ona sadrži moljenje: „Da ga po Svome nelažnom obećanju udostoji Svog Nebeskog Carstva“; umesto: „ostavljenje grehova njegovih“, govori se: „upokojenje sa svetima“. Isto tako, i molitva na kraju jektenije ima drugačiji sadržaj.
Posle kanona čitaju se takođe drugačiji Apostol i Jevanđelje: Apostol o stanju posle vaskrsenja (1. Kor. 15, 39-46) i Jevanđelje o vaskrsenju mrtvih silom Hristovom i voljom Oca koji Ga je poslao, bez spominjanja suda (Jn. 6, 35-39).
Umesto razrešne molitve, čita se molitva „Hranjaj mladenci“ („Ti čuvaš decu“) u kojoj se navode reči Gospoda o deci: „takvih je Carstvo Nebesko“ i upućuje se molitva Gospodu da primi dušu usnulog deteta u „anđelska svetozarna mesta“.
Prilikom poslednjeg celivanja takođe se pevaju sasvim posebne stihire u kojima se izražava tuga roditelja za upokojenim detetom i uteha za njih zato što je „smrt deci odmor, jer ne počiniše žitejska zla“, pa se „nebeskom radošću raduju“ sa svetima. Nad decom koja su umrla pre krštenja opelo se ne služi, jer nisu očišćena od prvorodnog greha. Sveti Grigorije Bogoslov kaže da „njih pravedni Sudija niti proslavlja, niti kažnjava“.
Izvor: Svetosavlje.org