Prvi maj: Praznik Jadnog naroda

Medjunarodni praznik rada i radnika Prvi maj i kako se on danas dočekuje i očekuje od jadnog naroda

Velibor Mihić

 

Za današnji Praznik Jada, Simeunovići idu u Jarkovac, u rodbinu, da se provedu, nose malo brašna, tuce krompira, kap zejtina, miris peršuna da se, iako su rod-rođeni, ne obrukaju, ni domaćima se ne presipa, naime, Božo ostao bez posla, Todora uzela otpremninu da poplaća rate za struju, a Cica i Mica još pre sedam godina diplomirale i, odavno, stasale do Biroa!…

Juče mi komšija Lj. (ime meni poznato) kuca na vrata (zvono davno otišlo u tandariju) i traži na zajam šoljicu griza!… Bogati, samo sam ga pogledao! Da imam, sam bih zakuvao griz-knedle u supi, tj., da imam supu!…

Znam, novine će, posle Praznika Jada, po dužnosti objaviti da je svud u Srbiji Jadno proslavljen Praznik Jada, kako doliči društvu kao naše koje se opredelilo za stezanje kaiša („u cilju“ da ne spadnu pantalone s mršavog stomka), ceđenje narendanih jabuka („u cilju“ dobijanja soka, izvrsnog za decu), gnjavljenju suvih šljiva („u cilju“ omekšavanja prilikom žvakanja „istih“)!…

Čitam, pre dan-dva, i zavidim joj, naime… Jedna naša ministarka u novoj Vladi, svog prvog Jadnog dana, odvezla službenim kolima dete u školu!… Ona, bar, ima cilj, ja nemam kud!… Doćerao cara do duvara!…

Uočio sam novu Jadnu naviku kontejneraša, naime… nisu mi pričali, sam sam, što se kaže, „svojim očima“ gledao i video: 20 metara od palate „Albanije“, na početku Sremske ulice, a preko puta hotela „Evropa“, bezbeli, u Beogradu: dva Jadna sakupljača sekundarnih sirovina, „napala“ kontejner: jedan drži odignut onaj ogroman gornji deo dok drugi, dole, u dubini, „kopa“!…

Oko 14.00, S. se sprema da pokupi odbačen zeleniš na pijaci Vidikovac, ali je u problemu: jedna štikla joj je otpala pa bi, neminovno, gigala i izazivala podsmeh onih srećnih žena koje imaju obe štikle. Zato, po kratkom postupku (sve velike stvari „u suštini“ su rešive jednostavnim rešenjima), njen muž T. lomi i drugu štiklu pa S. ne mora da giga do pijace i natrag!…

Obećano nam je, nama, Jadnom Narodu Srbije (bez dijaspore), da ćemo živeti bolje od 2016, lepo!… Ne lipši, Jadni Narode, do „zelene trave“, tj., do 2016!… Troši, manje… diši, kraće… uzdiši, duže… nadaj se, rodoljubivije… jer, što bi rekao David Štrbac: „A kad se Srb u meni napiri i nadme… „, itd.!… „U se i u svoje kljuse!“…

Priča mi D. (ime meni poznato), s trećeg sprata… redovno šahiramo u dvorištu… ima, kaže, bolji recept od vukovske „Klin-čorbe“!… Ma šta kažeš, prevazišli smo naše narodne umotvorine!… Citat: „Kišna čorba: U lonac, veličine prema broju kućne čeljadi, razbiti jedno jaje, dodati jednu kašičicu brašna, jedno zrno soli, jedno zrno bibera, jedan narendan krompir, jednu narendanu šargarepu, jedan list peršuna, malo mirisa nemanjićke nostalgije… sve zaliti kišnicom iz oluka i… pre nego se stavi na šporet, IZVADITI ono zrno bibera, trebaće za sledeći put… i kuvati što kraće da se ne potroši mnogo struje“!… Eto, to je „Kišna čorba“ (s podnaslovom: „s kišnicom iz oluka“)!…

Na kraju, prigodan usklik: „Živeo 1. maj, Praznik Jadnog Naroda!“…

oOOo