Srbija dobiva ratove a narod ih gubi. Predstava Sveti Georgije ubiva aždahu

Dušan Kovačević i njegova poznata pozorišna drama Sveti Georgije ubiva aždahu. Prenosimo deo teksta iz predstave. Režiser Srdjan Dragojević snimio istoimeni film po tekstu drame.

 

SRBIJA DOBIVA RATOVE – A NAROD IH GUBI

(Iz mehane dopiru jauci. A ispred mehane zasedaju prijatelji rešeni da već jednom sastave i upute vladi Zahtev za pomoć »ratnim škartovima«. Sve je isto, samo je firma malo izmenjena: neko je, šale radi, ispred imena Mile dopisao dva slova – Ka, pa se mehana sad zove: MEHANA KOD KaMILE. Grbavi Mile iznosi lavor, prosipa vodu naliva svežu… Krivi Luka zakuvava riblju čorbu.)

KRIVI LUKA Je l’ to doktor štroji Žoju?

MILE Previja ga.

KRIVI LUKA Dere se ko nezdrav, a metak ga samo malo okrznuo, po srcu… Je li, Mile, ko ti dodade ona dva slova, sunce ga kroz zemlju grejalo? (Mile pogleda u firmu, sleže ramenima i uđe u mehanu. Sa reke se oglase brujanje brodskog parnog motora i isprekidani pozdravi sirene. Krivi Luka maše slamenim šeširom. Iz mehane izlazi doktor Konstantin, onizak, punačak, u belom platnenom odelu, sa cvikerima na komadini nosa; zabrinuto gleda džepni sat.) Hej! Hej!… Doktore, ujutro ćete putovati do Beograda najlepšom srpskom lađom – »Nikolaj drugi«!… A u vašu čast, spremam najbolju riblju čorbu. Ovo niste jeli.

DOKTOR Je l’ pa sveža riba?

KRIVI LUKA Pogledajte: kuvam je pet sati – još pliva. (Mile izvodi Žoju iz mehane. Ranjeniku su grudi previjene. Pomaže mu da sedne na siolicu, u hladu… Gavrilo ga posmatra.)

GAVRILO Doktore, hoće li Žoja skoro prezdraviti?

DOKTOR Nemaš ortak za šferca?… Gde je Vane?

GAVRILO Otišao da se pozdravi po selu… Ozbiljno te pitam, kako mu je? (Doktora, reklo bi se, bez razloga razljuti pitanje.)

DOKTOR A otkad pa vi, seljaki, verovate u lekari, kad imate dobri berberi, dobri gatari i vračari, koji vam puštaju krf. Boli grudi, pušti krf, boli glava, pušti krf. Kad vam neprijatelji ne pušti krf, onda je sami sebi puštite.

RAJKO Nemoj tako, doktore, mi baš poštujemo medicinu. Našeg Vaneta pratimo za doktora…

DOKTOR Ko pa poštuje? Vi?! Ko vam beše na prvi lekar? Toma Konstantinović – kafedžija! Njega ustanički Sovjet na Karađorđeva Srbija postavi 1806. za šef od vojni i od civilni sanitet. Eto, to vam pa beše prvi od lekar – kafedžija! A ko beše prvi od Srbi sa prava lekarska diploma?… Beše – Jovan Apostolović, s polovina na prošli vek, iz Novi Sad. Ja moram da vas učim. Znate imena na svi prvi uskoci, arambaši i ajduci, a na prvi učeni ljudi – ni čuli. Kako ih pamtite i poštivate, tako ih innate!… Sad ste navalili, pa vam sve od švapski ponajbolje. Švapski, pa švapski! Doće vama švapski glave, ja vam kažem. Bečki glavati Josif vam zameni veliki Sokrat! Šta je čovečanstvo posle grčki filosofi, posle pesnici, lekari i mudraci pa novo pronašlo? Šta to? Ovo! Ovo! Samo ovo: »Ne tumbaj – dinamit!« (Udara šakom po prikucanom vojnom poklopcu.)

RAJKO Luka, daj mu čorbu.

DOKTOR Umesto golemi grčki filosofi sad vam učitelj govori Marksove mudrosti. Kad se na slovenska duša nakalemi šfapska pamet, ima da se rodi mečka, sa ovaki zubi i kamdži!

UČITELJ Doktore, svako vreme ima svoje filosofe. Ne greši dušu.

DOKTOR A do juče, ko je hteo da ima pa svetsku učevnost priklanjao se grčki školi. Ko beše učitelj i vospitnik na Karađorđev sin Aleksija? Beše pa Rodofinikin. A na Miloševi sinovi? Beše Ranos. Miloševa ćer Savka čitala sve po grčki. Po, po, po!

UČITELJ Mora da je Miloš čitao grčke tragičke pesnike kad ubi kuma? (Mile donosi doktoru fraklić rakije.)

MILE Nema tebe na celom svetu!

DOKTOR Kakva ti je rakija?

MILE Da prostite – laje! (Između razapetih mreža, po podnevnom suncu, dolazi Đorđe – bavši džandar. Ljudi ga dočekaše ćutanjem i sumnjičavim pogledima. Čovek seda u hlad na tronoznu stolicu, pored Žoje.)

ĐORĐE Kako si, Žojo? Je li ti bolje?

ŽOJA Sve sam dalji… Vidiš da te gledam s neba. (Učitelj pruža Ninku nekoliko listova hartije.)

UČITELJ Evo, Ninko, to je naš Zahtev. On nije konačan, već je više predlog za Zahtev, sa zajedničkim…

NINKO Čitaj, zlo mi je…

UČITELJ Poštovani Gospodine predsedniče Pasiću, ovaj Zahtev za hitnu pomoć ratnim invalidima hteli smo Vam uputiti odmah posle prvog rata s Turcima, ali, uvidevši opasnost od novog rata – s Bugarima, prošle godine – odlučismo da sačekamo. Prođe i on… Sad je opasnost od rata s Austro-Ugarskom. Znamo: Vama i vladi nikad teže nije bilo, ali mi više ne možemo čekati, jer živimo i između ratova. Greh je i sramota, Gospodine predsedniče, gledati kako Vaši hrabri ratnici, i ljudi osakaćeni u velikim bitkama, očekuju niiiostinju po selima i gradovima. Poštovani Gospodine predsedniče Pašiću, zamolili bismo Vas da se setite datih obećanja, po barakama i bolnicama Skoplja, posle strašne kumanovske bitke. Izgovorili ste ih u gradu koji oslobodismo posle 520 godina. Izgovorili ste ih u gradu gde se silni car Dušan krunisa, gde donese svoj znameniti Zakonik, gde se… (Ninko tresnu pesnicom po stolu.)

NINKO Šta je to?! Mićune, je li to Zahtev ili čas iz istorije za tvoje đake? Kome kukaš i koga moliš?! Jesu li oni molili kad je trebalo u rat? Zahtevali su. Znači, zahtev za zahtev.

UČITELJ Red je da se napiše mali uvod.

NINKO Bez uvoda! Đacima uvod, vladi samo – kraj! Bace pismo posle uvoda. Zahtev se mora napisati s istom hrabrošću kao kad smo ginuli, da vide da im pišu isti ljudi. Zahtev mora početi rečima: Sram Vas bilo! Srbija dobija ratove – a narod ih gubi! Ova zemlja, iz rata u rat, izlazi sa sve manjim narodom i sve brojnijom vladom. Poraženi neprijatelji se povlače, ali nam ostavljaju naše vlade, da nas one i dalje uništavaju, jer to niko od njih bolje ne ume. Naše vlade znaju gde smo najosetljiviji, gde smo najbolećiviji, najslabiji i najgluplji, pa to koriste, sve u irne našeg dobra! To je taktika svih naših neprijatelja, koju mi oberučke prihvatamo, jer nikada nismo posumnjali da je neprijatelj toliko pokvaren.

RECI VOJO Tako je! Alal ti vera, Ninko!

UČITELJ Ta ista vlada dobila je dva rata za dve godine!

NINKO Nije vlada, narod je dobio! A taj tvoj Gospodin Pašić, ljudi su mi po Beogradu pričali, ima dvorac u Londonu. Vele, kad pritisne jedno dugme, dvorac se okreće sam oko sebe. Kako mu je volja, hoće li ceo dan da ima sunce ili hlad. Njega moliš, on će da te razume?! (I, kao što je red, Ijudi se posvađaše, podeljeni zahtevima. Đorđe ustaje, ponet svađom; za trenutak je zaboravio da je još uvek »sa one strane«.)

ĐORĐE Braćo, ja mislim da poslušate Učitelja. Zahtev mora biti diplomatsko pismo, a ne objava rata.

KRIVI LUKA To su te u pandurneriji učili?

GAVRILO Kad zagusti, svi smo »junaci, sinovi, braća« – nema boljeg naroda, čim prođe opasnost, opet smo Miloševa »stoka seljačka«!

ĐORĐE Mislio sam, prvo pokušajte lepim, pa ako ne ide…

RAJKO More, da ti malo ideš… Ko je tebe zvao da nas učiš pameti? Misliš, ako si skinuo uniformu, da ne znamo da sad radiš u civilu. Nama si našao da se preoblačiš!

ĐORĐE Šta ja to radim?

RAJKO Uhodiš, dojavljuješ, špijuniraš. Čuli su da se piše Zahtev pa su te poslali na čašicu prisluškivanja.

ĐORĐE Ja vas uhodim… ja dojavljujem… prisluškujem… Sad ću vam pokazati, bednici jedni, ko je među nama doušnik. (Uzdrhtalim rukama vadi presavijene listove hartije iz unutrašnjeg džepa prsluka.) Hoćete li da vam pročitam samo jedno pisrno, od stotinak, upućenih meni, a pisano rukom jednog od vas, sa doušničkog platnog spiska pune četiri godine? Hoćete li, poštenjačine i čestiti ljudi? (Društvo ućuta, smireno doušničkim listovima.)

GAVRILO Čitaj.

ĐORĐE Poštovani Gospodine Đuriću, Savest mi nalaže da Vas obavestim da sam pre dve noći, između utornika i srede, sedeo u Mehani kod Mile, u onoj jazbini, koju Vi tako tačno nazivate »Hirsiz jatagi«, i pričao takve svinjarije protiv vlade da bi me trebalo odmah streljati. A sve sam to radio radi toga da ih navedem da oni progovore, jer su pričali samo o tuđim ženama; gde je ko koga, kada i koliko puta – vlast nisu pominjali pa sam se uplašio da će mi propasti cela noć. Ovo Vam sada pišem jer se opravdano bojim da među njima sedi još neko ko radi za Vas, a ja ga ne poznajem, pa Vam je on, možda, dostavio izveštaj o meni. Ko me ne zna, kao Vi, mogao bi svašta pomisliti. To što Vam je on, možda, napisao – sve je to tačno. Međutim, kad sam ih naveo, oko ponoći, da prolaju, lajali su do zore. Poštovani Gospodine Đuriću, Takve strahote moje uši nisu čule. Ako je i od njih – mnogo je. Tako se, valjda, riigde u svetu ne priča za svoju vladu i svoje vladare. Ja sam, od užasa, pokušao da vratim priču na tuđe žene, ali, sve je bilo kasno; kad se oni dočepaju psovanja politike i političara, nema te žene koja bi ih zaustavila. Prosto se nadmeću ko će ružnije da ismeje sve što je narodu najveća svetinja. Nikad tuđe nisu tako psovali. Za vas, džandare, pričaju da uvek idete u grupama, jer se pridržavate – čim vas niko ne gleda, vele idete četvoronoške.

Poštovani Gospodine Đuriću, ubio bih se kad bi Vi posumnjali u mene na osnovu izveštaja tog drugog čoveka, koji ne zna ko sam ja, kao što ja ne znam ko je on – možda je i on jedan od onih što su psovali sve živo, sa istim ciljem da ostale navede, kao što sam i ja radio, pa se prosto plašim da mu ne učinim istu nepravdu, u neznanju, koju je on meni, možda, učinio. Bilo bi mi lakše kad bih znao da li taj drugi zna za mene. A ako se varam, pa njega nema, ja sam spreman da sam sebe prijavljujem, od reči do reči, sve sa zadatkom da saznam šta ovi misle, a u cilju gore pomenutih svetinja. S iskrenim poštovanjem, Vaš… Vi znate ko. P.S. Ako mi dozvolite, mislim da je za ovu mehanu i Brestovac dovoljan jedan pravi čovek, pa se Vi odlučite između njega i mene – ako on postoji. (Đorđe baci doušničko pismo na sto. Ljudi se sumnjičavo zgledaju. Reci Vojo uzima listove.)

RECT VOJO Čiji je ovo rukopis, braćo?

ĐORĐE Mogu vam pročitati i jednu od prijava za jednog od vas da čujete s kim sedite… Ili vam je ovo bilo dosta, doušnici?

NINKO Čitaj.

ĐORĐE Evo, slučajno sam odabrao izveštaj o Luki.

RAJKO A ima o svima?

ĐORĐE Ima.

RAJKO Pisao je onaj o kome nema.

ĐORĐE On je i o sebi napisao, da ne bi bio sumnjiv… Luka, da čitam?

KRIVI LUKA Nego šta!

ĐORĐE »Luka Rosić, špicnamen – Krivi Luka, vodeničar brestovački. (Dostavljeno 11. aprila 1914. Zavedeno pod S.A.G. br. 20149, odelenja carinske službe za pograničnu oblast Šapca. Str. pov.) Krivi Luka – glavat, bahat čovek, uvek razdrljen i glasan, rasta malog, a gleda s visine, sve zna, u sve se razume, o svemu ima poslednje mišljenje, u svim događajima bio očevidac, nikad bolestan – sramota ga da poboljeva, hoće da učini, a onda se hvali i razmeće – čoveku presedne što mu je učinio, deset dana razbacuje pare na sve strane, jedanaesti dan štedi – ide bos, ima napade ljubavi i na pade mržnje – ne znaš šta je gore, kad te voli ili kad te mrzi, ono za šta bi danas poginuo, za to će sutra da ubije, o smrti ne razmišlja, ko umre – nije normalan, voli životinje, ali, samo one koje se jedu, ispod časti mu je da digne dvesta kila, živeće hiljadu godina, jer sve što drugima skraćuje život – njemu produžava. P. S. Tri napomene: Pod jedan: Sa Rajkom Pevcem organizuje »sedeljke uz tamburu«. Mnoge su žene samlele u njegovoj vodenici uz pšenicu – čast i poštenje. Toga je naročito bilo tokom proteklih ratova, kad su muževi odlazili za oružjem. Pod dva: Ako prebacuje ljude preko granice, onda to radi iz čistog inata. Da mora, ne bi za živu glavu. Onaj koga je on prevezao preko Save bolje da su ga uhvatili i osudili, državi bi se odužio, Krivom Luki nikada. Pod tri: Nije za doušnika. Sve što bi on prijavio morala bi četvorica da proveravaju.

KRIVI LUKA Daj da vidim… Pas mu mater poganu, ko je to pisao.

ĐORĐE Ne znam…. Ali ga molim, ako sad »radi« za drugog, da napiše da sam izneo poverljive dokumente i čitao ih ovde, jer me je oduvek bilo sramota što iz mog sela, bez mojih zahteva, stižu ovakve gadosti. Drugi nisu, pod batinama, reč rekli, vi ste se sami prijavliivali. Ja sam radio u policiji za pare, vi radite iz ljubavi, sram vas bilo! (Baci pregršt hartije na ljude. Odlazi besan i uzrujan… Doktor jede riblju čorbu i sa osmehom prati svađu.)

DOKTOR Vi ste složni samo kad treba izginuti, čim je pa živeti, posvađate se. Kakav ste to narod?

KRIVT LUKA Kadtad ću saznati ko ovo napisa. Presešće mu dan kad je propisao.

DOKTOR Vane! Vane! Pobrže!… Ubiće me Bosiljka. (Poljem iza mehane dolaze Vane Siroče, Aleksa, Katarina i tetka Slavka. Dečak je, na čuđenje prijatelja, obučen u matrosko odelo. Ide ukočen, gledajući u zemlju. Aleksa mu nosi pleteni kofer. Ljudi ga, uz smeh i zadirkivanje opkoliše. Katarina ga grli, skriva, brani.)

GAVRILO Je li to naš Vane?

RAJKO Ej, bre, Siroče, na šta se napravi?!

RECI VOJO Da smo znali, doktore, da je ovako lep – ne bismo ga pustili.

ALEKSA Vidim ja da ću nekoga tresnuti po labrnji. Ostavite dete!

DOKTOR (Doktor se popeo na stolicu, moleći za tišinu.) Braćo Srbi!… Došao sam kod vas na osam meseci da pišem knjiga o bolesti na grudi, a ostao pa devet godina. Red je da se vratim. Da sam odma imao dete, toliki bi on pa bio kao moj Vane. Želim vam mnogo zdravlje, mnogo sreća i mnogo mira. Ko hoće da vidi Grčka, Solun i more, neka dođe u Vaneta kuća, gde ću ja sa Bosiljku živeti. U zdravlje i na spasenije! (Mile iz mehane donosi burence rakije.)

MILE Da ti zahvalim u ime svih koje si lečio pre i tokom ratova. Dok je Brestovca, nećemo te zaboraviti. Živeo nam hiljadu godina, doktore Konstantine!

DOKTOR To je ona što laje? (Izljubiše se… I ostali prilaze da se pozdrave.)

ŽOJA Hvala, doktore… Slaviću ti ime, ako preživim. (Po strani, Aleksa razgovara sa dečkom držeći gusle.)

ALEKSA Ne treba više da ti govorim šta tamo da radiš, kako da se ponašaš i učiš?

VANE SIROČE Ne treba.

ALEKSA Ponesi ove gusle, meti ih na zid. Čuvaj ih, pa kad budeš imao dece, koje ti bude najbolje, ti mu ih daj, da ih dalje čuva, kao što je meni moj otac dao… I da se vratiš… (Starac ga poljubi u kosu, okrete se i sede za sto… I ostali prilaze. Mile mu poklanja sat – lančaraš. Dečak prima poklone, netremice gledajući starca.)

MILE Ovo ti je što si me lepo i pošteno služio. Kasni tačno dva sata. Kad se privikneš, radi bez greške.

GAVRILO Ovaj upaljač je sa kote 550. Kad propušiš, da njime pališ. Ajde!

RECI VOJO Ako im je rana tvrda, ova britva sve seče. Putuj igumane.

RAJKO Iz ove Male prostonarodne pesmarice da učiš solunske drugove, a i ti da se podsećaš odakle si. Tu je i moja pesma: »Neka Smiljka samo spava!« (Učitelj ga zagrli, podiže, ljubi u čelo. Hteo bi nešto da kaze, ne može… Zaplaka se… ostali trepću, okreću glave. Tetka vadi heklanu maramicu iz rukava, briše suze. Katarina povila glavu.)

UČITELJ Oči moje lepe… Da nam pišeš, da se javljaš… da se vratiš kao veliki doktor… Da pomogneš ovom nesrećnom narodu… (Iz mehane izlazi pijani Trifun; širi ruke, viče.)

TRIFUN Vane! Vane!

VANE SIROČE Trifune…

TRIFUN Vane, kad si se vratio? Da te poljubi čiča Trifun. Kao da si juče otišao. (Pijani čovek pojavi se kao spas, da malo oraspoloži ljude. Doktor uzima pleteni kofer; on i Vane odlaze… Dečak se osvrće.)

VANE SIROČE Aleksa, hoćeš li me ispratiti?

ALEKSA (Starac polako ustaje.) Ako moram.

GAVRILO (Dok se putnici udaljavaju praćeni mahanjem i povicima, Katarina i Gavrilo krišom razgovaraju.) Kad ti putuješ?

KATARINA Morala bih što pre. Otac mi je bolestan.

GAVRILO Reci mu da prezdravi. Švabe dovlače vojsku. Trebaće čizama. (Tetka prilazi sestričini, uzima je za ruku i ljutito odvodi. Gavrilo se vraća do ostalih, maše i dalje gledajući za odvedenom devojkom.)

Dušan Kovačević – Sveti Georgije ubiva aždahu