Sveti Teofan Zatvornik

Veliki ruski duhovnik Sveti Teofan Zatvornik Višinski (1815-1894) i njegovo kratko žitije, pregled života. Bogougodan molitvenik, bogoslov i pisac

 

Mislim da u našem umu ipak ostaje neodređeno – šta naime treba činiti da bismo se spasli?

Na to ću vam ja sad odgovoriti u nekoliko reči: verujte u sve što zapoveda sveta Crkva da se veruje, i primajući blagodatnu silu kroz svete tajne i podgrevajući ih svim drugim sveštenoradnjama, molitvama i ustanovama svete Crkve, idite nepokolebljivo putem zapovesto Gospoda Isusa Hrista, pod rukovodstvom zakonitih pastira i – spašćete se…

Budi pravi hrišćanin i bićeš u raju; budi pravi hrišćanin i spašćeš se. – Sveti Teofan Zatvornik

Sveti Teofan Zatvornik Višinski

Svojim življenjem episkop Teofan podseća na mnoge velike oce i učitelje drevne Hrišćanske Crkve. Takav sud neodoljivo nameće njegov moralni i asketski život, njegova duboka i snažna bogoslovska misao, iskazana u pisanim ‐ objavljenim delima.
Rođen je 1815. godine u selu Čarnovskoje (Orlovska gubernija) u svetoj Rusiji, od oca Vasilija Timotijeviča Govorova, sveštenika, i majke Tatjane Ivanovne koja je bila iz svešteničke porodice. Na krštenju je dobio ime Georgije. Stoga je za vreme školovanja, tj. dok nije položio monaški zavet, poznat pod svetovnim imenom Georgije Vasiljevič Govorov.

Velika blagočastivost Georgijevih roditelja bila je prva i najvažnija ʺškolaʺ za njegovo osnovno hrišćansko obrazovanje i usmerenje. U osmoj godini života (1823) krenuo je u Livensku duhovnu školu. Šest godina kasnije (1829) pohađao je Orlovsku seminariju, na čelu koje je stajao arhimandrit Isidor, kasnije poznati jerarh Ruske Crkve. Seminariju je završio 1837. godine sa odličnim uspehom. Zatim se upisao na Kijevsku duhovnu akademiju, koju je završio 1841. godine sa naučnim stepenom magistra, i to već sa jeromonaškim imenom Teofan. Monaški zavet je položio iste te godine, dakle, pre nego što je završio Duhovnu akademiju.

Već u avgustu 1841. godine jeromonah Teofan je postavljen za rektora Kijevo‐sofijske duhovne škole. Ubrzo je (1842) određen za inspektora Novgorodske seminarije, u kojoj se istakao kao vrstan predavač psihologije i logike. Blagodareći umnim i duhovnim sposobnostima koje su ga krasile, Teofan je 1844. godine u Peterburškoj duhovnoj akademiji postavljen za predavača moralnog i pastirskog bogoslovlja. Svoja predavanja je temeljio na psihologiji (oplemenjenoj ličnim asketskim životom i osmišljenoj učenjem Svetog Pisma) i žitijima velikih bogougodnika.

Bogat bogoslovljem, otac Teofan je 1845. godine zasluženo određen za pomoćnika inspektora akademije, a u 1846. godini vršio je dužnosti inspektora. Sledeće godine (1847), po sopstvenoj želji, postaje član Duhovne misije u Jerusalimu, koju je predvodio arhimandrit Porfirije (Uspenski), veliki poznavalac Istoka i istaknuti crkveni arheolog. Za vreme šestogodišnjeg boravka na Istoku jeromonah Teofan je posećivao drevne monaške obitelji i čitao stare rukopise u kojima su bila sadržana žitija svetitelja i ustavi monaškog življenja. Uz to, neposredno je razgovarao sa podvižnicima, naročito na Svetoj Gori. Sve je to podgrevalo njegovu ljubav i sklonost ka pustinjačkom podvizavanju.

Zbog Krimskog rata (1853) Ruska duhovna misija je povučena 1854. godine iz Jerusalima u Rusiju. Trud jeromonaha Teofana u Misiji nije mogao ostati nezapažen. To je bio jedan od razloga da 1855. godine dobije dostojanstvo arhimandrita i da bude postavljen u Peterburškoj duhovnoj akademiji na katedru kanonskog prava, a ubrzo i na dužnost rektora Olonecke duhovne seminarije. Iste te 1855. godine arhimandrit Teofan je postao član Olonecke duhovne konzistorije. U to vreme on se posebno ističe propovedima i merama koje je preduzimao na suzbijanju raskolništva.

Poznavanje prilika na Istoku kao i poznavanje grčkog jezika presudno su uticali da Ruska Crkva 1856. godine postavi arhimandrita Teofana za starešinu crkve pri Ruskom poslanstvu u Carigradu. Sa tog mesta izbliza je pratio i obaveštavao Sinod Ruske Pravoslavne Crkve o raspravama između Carigradske i Bugarske Crkve u vezi sa raskolom Bugara. U svojim izveštajima otvoreno je ispoljavao naklonost prema Bugarima, ali i ljubav prema Carigradskoj Crkvi, naglašavajući da ʺvelikodušnaʺ Rusija ʺne treba da ostavlja svoju majku po veri u tako bespomoćnom stanjuʺ.

Kada se ubrzo (1857) ukazala potreba da arhimandrit Teofan svojim služenjem i iskustvom Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi pruži nove usluge, Sveti sinod ga je ukazom postavio za rektora Peterburške duhovne akademije. Sa tog mesta objavljivao je svoje radove uglavnom u časopisu Hrišćansko štivo, koji je izlazio pod njegovim nadzorom. Osnovni zadatak mu je bio, međutim, da bdi nad duhovnim, vaspitnim i obrazovnim likom studenata, pa je u tom cilju prisustvovao na mnogim predavanjima profesora i na ispitima bogoslova. Za vreme njegovog rektorovanja potrefilo se da Akademija 1859. godine obeleži 50. godišnjicu svog osnivanja. Za trud i predanu službu u Akademiji, Sinod Ruske Crkve ga je nagradio ordenom svetog kneza Vladimira trećeg stepena. Iste te godine izabran je za episkopa tambovskog i šackog, gde je četiri godine neumorno poučavao pastvu neobično jednostavnim i izuzetno snažnim propovedima koje su objavljene u dva toma. Za to vreme, episkop Teofan je otvorio mnoge crkveno‐parohijske i druge škole, i pokrenuo izlaženje eparhijskog časopisa. Od posebne važnosti je njegov bogoslovski rad Pisma o hrišćanskom životu. Iz sebe je izlivao upravo ono čime je bio ispunjen: duhovnost, crkvenost, blagost, očinsku ljubav prema svima, naročito prema ucveljenima.

Kada je jednom prilikom obilazio crkve i manastire po svojoj eparhiji, episkop Teofan je posetio i Višinsku pustinju, koja mu se neobično dopala po svom položaju i monaškom ustavu. Šaljući za nastojatelja u pustinji igumana Arkadija, proročki je izgovorio: ʺPođite, oče igumane, tamo, a Bog će dati da i ja k vama dođemʺ.

Kada se 1863. godine upokojio vladimirski episkop Justin, Sinod Ruske Crkve je odlučio da na njegovu episkopiju postavi tambovskog episkopa Teofana, sa obrazloženjem da je sposoban da upravlja ʺvećom pastvomʺ. Kao i u prethodnoj, episkop Teofan je i u novoj, Vladimirskoj eparhiji, neprekidno misionario, otvarao škole, pokrenuo eparhijski list i dr.

Posle dvadesetpetogodišnjeg služenja Crkvi kroz razne vidove, episkop Teofan je odlučio da ostvari svoj monaški ideal tako što će se povući u pustinju i potpuno se odreći ovoga sveta i obaveza u njemu. Ta najuzvišenija monaška odluka jeste kruna duhovnih doživljaja i nebeskih priziva koje je episkop Teofan slagao u srcu dok je kao dete posmatrao podvižnike po ruskim manastirima, po Svetoj Zemlji i na Atonskoj Gori; dok je čitao svetootačku literaturu i dok se neprekidno približavao Bogu, a naročito dok je 1861. godine prisustvovao duhovnom slavlju povodom otkrivanja moštiju svetog Tihona Zadonskog.
Pošto se posavetovao sa svojim duhovnim vođom, mitropolitom Isidorom, episkop Teofan je odlučio da uputi molbu Svetom sinodu, tražeći da ga razreši episkopskih obaveza u Tambovskoj eparhiji i dozvoli mu da stalno obitava u Višinskoj pustinji. Odobrenje je dobio 1866. godine, kada je i postavljen za nastojatelja Višinske pustinje, u kojoj je do kraja proveo ovozemaljski život, premda ne kao nastojatelj. Ubrzo je ponovo pisao Svetom sinodu, tražeći da ga razreši nastojateljskih obaveza, sa ciljem da ode dublje u pustinjske stene, gde će još predanije, u pokoju, služiti Bogu. Hteo je, dakle, nešto uzvišenije od opštežiteljnog pustinjskog manastira i njegovog strogog ustava. Povukao se u tihovanje i stalno opštenje sa Bogom, kakvo samo pustinja može da omogući pravom i iskusnom duhovniku.

Vrhunac punote duhovnog zadovoljenja podvižnik Teofan je ovako predstavio: ʺNazivate me srećnim. Ja sebe tako ne osećam… Višu (tj. Višinsku pustinju) je moguće zameniti samo za Carstvo nebeskoʺ. Zato je razumljivo što se nije odazvao na ponude Svetog sinoda da, na primer, opet upravlja eparhijom, čak Moskovskom, ili da ode u Japan gde je misionario otac Kasatkin.

Udubljujući se sve više u smisao pustinjačkog podvižništva, episkop Teofan je 1872. godine počeo da živi zatvorničkim životom. Prekinuo je dodire sa ljudima i prestao da odlazi u manastirski hram na bogosluženja, zatvorivši se u poseban kutak pustinjskih obitališta, zbog čega je nazvan Zatvornik. Od tada je primao samo nastojatelja pustinje, duhovnika igumana Tihona, i kelejnika, oca Evlampija.

U svom staništu je napravio malu crkvu, posvećenu Krštenju Gospodnjem, u kojoj je poslednjih jedanaest godina svakodnevno služio svetu liturgiju. Tako je on svoj zatvornički život provodio uglavnom u opštenju sa Bogom putem molitve, čitanja i pisanja. Odatle je napisao mnoga pisma ‐ odgovore onima koji su pisali tražeći duhovnu pomoć, u čemu je video poseban način služenja Crkvi Božijoj. Dnevno mu je stizalo 20‐40 pisama iz raznih krajeva Rusije. Zato ga s pravom jedan biograf naziva ʺvelikim mudracem hrišćanske filosofije, koji je plodotvoran do stepena koji su dostigli sveti oci četvrtog vekaʺ. Nije bez osnova zapisano da je ʺučenje episkopa Teofana umnogome srodno učenju starca Pajsija Veličkovskog, što je primećeno posebno u otkrivanju tema o staraštvu, umnom radu i molitviʺ.

Bogoslovska nauka je mnogo obogaćena radovima episkopa Teofana, jer je svoje misli kroz pouke i tumačenja izlagao jednostavno i jasno, tako da svima budu pojmljive osnovne istine Hrišćanske vere. Istakao se i kao vrstan prevodilac svetootačke misli. Najbolji dokaz za to je njegov prevod Dobrotoljublja ‐ knjige koja sadrži učenja o duhovnom životu osnivača i velikih učitelja hrišćanskog asketizma.

Iskrenost, skromnost, ljubav prema čoveku predstavljaju osnovne odlike svete duše Teofana Zatvornika. ʺEvo, ‐ govorio je on, ‐ ja knjige i čitam i pišem, a u meni nema ničeg sličnog onome što su činili ugodnici Božijiʺ. Takav njegov unutrašnji svet činio ga je blagim prema svima. On beše sklon da sve ljude smatra svetim.

Velikog pravednika Bog je preselio na onaj svet 1894. godine, na dan Krštenja Gospodnjeg ‐ dan praznika hrama koji je osnovao u svojoj keliji. Preselio se, ali nije prestao da živi i na zemlji, u svesti živih članova Crkve Hristove. U jednom od mnogih napisanih dela ovog svetitelja može se pročitati: ʺUmrli nastavljaju i na zemlji da žive, u pamćenju živih, svojim dobrim delimaʺ.

Izvor: predgovor knjige Misli za svaki dan u godini – Sveti Teofan Zatvornik