Žitije Sveti Kirilo i Metodije – misionari i prosvetitelji Slovena

Veliki hrišćanski svetitelji koji su hrišćanstvo doneli centralnoj Evropi i Balkanu. Sveti Kirilo i Metodije i žitije ovih bogougodnih otaca Pravoslavne crkve koji su svetlost Istine doneli neznabošcima i paganima Slovenima. Slave se 24 maja po novom, tj 11 maja po starom kalendaru

.

ŽITIJE I TRUDOVI PREPODOBNIH OTACA NAŠIH METODIJA I KONSTANTINA, U MONAŠTVU KIRILA, UČITELjA I PROSVETITELjA SLOVENSKIH

U vreme ikonobornih careva grčkih Lava Jermenina [1], Mihaila Travla [2] ili Balba, i zatim sina Mihailova Teofila [3], življaše u gradu Solunu visokorodan i bogat čovek Lav, vojnoga zvanja, u činu stotnika. Supruga mu se zvaše Marija. Oni rodiše ova dva svetila svetu i prosvetitelja slovenskih zemalja: Metodija i Konstantina, u monaštvu nazvanog Kiril. Metodije beše stariji Konstantin mlađi.

Metodije je u početku služio u vojsci kao i njegov otac. Saznavši da je dobar vojnik, car ga proizvede za vojvodu i posla u jednu slovensku pokrajinu, Slaviniju, koja je bila pod grčkom državom. A ovo se dogodi po promislu Božjem, da bi Metodije naučio slovenski jezik, kao kasniji duhovni učitelj i pastir Slovena. Provevši deset godina kao vojvoda, on uvide taštinu žitejskih briga; a usto i ikonoborni car Teofil stade goniti pravoslavne zbog poštovanja svetih ikona. Sa ta dva razloga Metodije ostavi vojvodstvo i sve lepote ovoga sveta, ode na goru Olimp, postriže se u monaški čin, i u anđelskom obličju služaše Caru Nebeskom, vojujući protiv nevidljivih neprijatelja – zlih duhova.

Blaženi Konstantin, koji se rodi posle Metodija, još od kolevke projavljivaše nešto neobično. Jer kada ga mati, posle rođenja, dade dadilji da ga ona othrani, on nikako nije hteo da se hrani tuđim mlekom već samo mlekom svoje majke. Očigledno zato, da se pored blagočestivih roditelja ne bi odgajio tuđim mlekom. I divljahu se tome roditelji njegovi. Od Konstantinovog rođenja njegovi dobri roditelji se zavetovaše da će živeti kao brat i sestra. I tako proživeše četrnaest godina, sve do svoje smrti. Pred smrt muža Marija je plakala i govorila: Ni o čemu tako ne brinem kao o Konstantinu: kako će on izaći na put? Lav joj odgovarao: Veruj mi, ženo, ja se nadam u Boga, da će ga Gospod Bog učiniti duhovnim ocem i strojiteljem mnogih hrišćana. Tako je i bilo.

Kada Konstantinu beše sedam godina, on usni čudan san, koji ispriča ocu i majci. Sanjah, pričaše on, da je vojvoda skupio sve devojke našega grada, pa mi reče: izaberi koju hoćeš sebi za nevestu, da ti bude pomoćnica u sve dane života tvog. Pošto ih pažljivo promotrih, ja izabrah najlepšu između njih, sa svetlim licem i ukrašenu mnogim skupocenim nakitima. Ime joj beše Sofija.

Ovaj san roditelji shvatiše tako, da će Bog dati sinu njihovom devicu Sofiju, tojest mudrost Božju [4]. I obradovaše se duhom. I stadoše ga vrlo prilježno učiti ne samo čitanju knjiga nego i bogougodnom životu, upućujući ga na duhovnu mudrost. I govorahu mu rečima Solomona: Sine, poštuj Gospoda, i bićeš jak; čuvaj zapovesti njegove i bićeš živ; reči njegove napiši na tablici srca svog; reci mudrosti: sestra si mi; i prijateljicom zovi razboritost (Prič. Solom. 7, 1-4). Mudrost sija jače od sunca, i svetlost joj je lepša od zvezdane.

Učeći školu, Konstantin se odlikovao pameću i razumom, te je u učenju bio bolji od svih svojih vršnjaka. Jednom prilikom dožive on ovo: kao sin bogatih roditelja on jedanput sa svojim drugovima ode u lov sa sokolima; i tek što on pusti svoga sokola, dunu silan vetar i odnese mu sokola ko zna kuda; to ga veoma ožalosti, te dva dana ne okusi ništa, ni hleba. Čovekoljubivi Gospod, ne želeći da se junoša toliko žalosti žitejskim stvarima, tim sokolom ulovi njega, kao nekada Plakidu jelenom[5]. Razmišljajući o radostima ovoga života, Konstantin reče: Kakav mi je to život, kada radost neminovno izaziva žalost. Od današnjeg dana poći ću drugim putem, boljim od ovoga, da bih mogao izbegavati žitejsku taštinu.

Od toga doba on stade gotovo sve vreme provoditi kod kuće, starajući se veoma revnosno da izuči nauke, naročito učenje svetog Grigorija Bogoslova[6]. Prema ovome svetitelju on imađaše veliku ljubav, i mnoge je stvari iz njegovih dela znao napamet. Nacrtavši na zidu krst, on ispod krsta napisa ove reči: O, svetitelju Božji, Grigorije Bogoslove! Ti si telom bio čovek, a životom si se pokazao anđeo, jer usta tvoja kao usta serafima slavoslovljima proslaviše Boga, i tvoje pravoslavno učenje prosveti vaseljenu; stoga te molim: primi i mene koji s verom i ljubavlju pripadam k tebi, i budi mi učitelj i prosvetitelj.

U to vreme umre car Teofil, i na presto stupi njegov sin Mihailo sa svojom blagočestivom majkom caricom Teodorom. Pošto car beše maloletan, postaviše mu za vaspitače tri ugledna velikaša: domestika Manuila [7], patricija Teoktista [8] i logoteta Dromia [9]. Logotet Drom beše prijatelj Konstantinovih roditelja. Znajući Konstantina kao vrlo pametnog i marljivog dečaka, logotet ga pozva da zajedno sa mladim carem Mihailom uči nauke, da bi se car ugledao u trudoljublju na Konstantina. Konstantin se veoma obradova ovome pozivu i radosno krenu na put, moleći se Bogu Solomonovom molitvom: Bože otaca i Gospode milosti, Ti si čoveka stvorio, – daj mi mudrost koja Ti je saprestolna, i ne izbaci me iz broja dece tvoje, jer sam sluga tvoj i sin sluškinje tvoje. Daj mi da u sve dane života svog znam šta je ugodno Tebi, Gospodu Bogu mome.

U Carigradu Konstantin je živeo i u velikaševom domu i u carevom dvoru. Za tri meseca on izuči gramatiku, zatim izuči Omira [10] i geometriju, a dialektiku i filosofiju učio je kod Lava i Fotija [11]. Osim toga izučio je retoriku, aritmetiku, astronomiju, muziku i ostale jelinske nauke. Dobro je znao ne samo grčki jezik već i latinski, sirski i druge strane jezike. Svojim umom i vrednoćom on je zadivljavao svoje učitelje, i bi kasnije nazvan filosofom zbog svog izuzetnog uspeha u filosofiji. No on beše mudar ne samo u naukama nego i u životu: on negovaše u sebi celomudrije i ostale vrline, i ispuni sebe njima, jer blagodat Božja obitavaše u čistom srcu njegovom, upućujući ga na svako dobro delo.

Videći dobro življenje Konstantinovo i njegove uspehe u naukama, logotet Drom ga veoma ljubljaše i uvažavaše, i postavi ga za glavnog upravnika svoga doma, i dopusti mu da bez prijave ulazi u carske dvore, jer i caru beše mio. Jednom logotet upita Konstantina: Kaži mi, filosofe, šta je filosofija? Filosofija je, odgovori Konstantin, razumevanje božanskih i ljudskih dela, koje uči čoveka da se putem vrlina, ukoliko je moguće, približi Bogu koji je stvorio čoveka po slici i prilici svojoj.

Posle ovoga logotet još više zavole Konstantina i željaše da ga Konstantin uputi u filosofiju. Konstantin u malo reči izloži mu filosofiju, zbog čega mu logotet odade veliko priznanje, pa mu čak i zlato predloži, što Konstantin odbi.

Logotet Drom imađaše duhovnu kćer, kumče od svetoga krštenja. To beše veoma lepa devojka, čuvenoga porekla, kojoj logotet beše staraoc posle smrti njenih roditelja. Logotet željaše da je uda za Konstantina, i truđaše se na sve moguće načine da to ostvari. I ovako govoraše Konstantinu: Lepota tvoja i mudrost čine da si neodoljivo voljen. Ja imam duhovnu kćer; ona je lepa, bogata, dobrog i znamenitog porekla devojka. Ako hoćeš, uzmi je sebi za ženu. Od cara ćeš dobiti velike počasti i knjaževstvo, a ubrzo ćeš biti postavljen i za vojvodu. – Konstantin odgovori: Veliki je to dar za one koji žele; ali za mene nema ništa dragocenije od učenja, pomoću koga mogu sticati znanje, istinsku čast i istinsko bogatstvo.

Posle ovakvog odgovora Konstantinovog logotet ode kod carice i reče joj: Mladi filosof ne voli taštinu ovoga života. Treba da se potrudimo da ga zadržimo oko sebe. A to ćemo učiniti, ako ga nagovorimo da primi sveštenički čin i bude patrijaraški bibliotekar pri crkvi svete Sofije. Jedino ga tako možemo zadržati.

Oni tako i uradiše. Konstantin bi rukopoložen za sveštenika i postavljen za bibliotekara pri crkvi svete Sofije. No i u zvanju bibliotekara on ne ostade dugo. Ne rekavši nikome ništa, on otide u Zlatni Rog[12] i tamo se sakri u jednom manastiru. Logotet i car su dugo tražili Konstantina, i pronašli ga tek posle šest meseci. No oni nisu mogli da ga nagovore da se ponovo primi dužnosti bibliotekara; on je pristao jedino da bude učitelj filosofije u glavnoj školi Carigradskoj.

U to vreme patrijarh Jovan[13] preduze gonjenje na svete ikone. Tada bi sazvan sabor, na kome bi doneta odluka da se ovaj patrijarh ukloni sa prestola. Protiv takve odluke saborske Jovan je govorio: Mene su nasilno uklonili, ali me nisu izobličili, pošto niko ne može da protivstane mojim rečima.

Car sa novim patrijarhom posla Konstantina k Jovanu sa ovakvom porukom: Ako budeš u stanju da pobiješ ovog junošu, onda ćeš biti vraćen na presto. – Videći tako mladog filosofa i ne znajući silu uma njegovog, Jovan reče Konstantinu i ostalim izaslanicima: Vi niste ni za moj mali nokat. Kako ću ja voditi prepirku s vama? Konstantin mu odgovori: Ne drži se ljudskih običaja, nego gledaj na zapovesti Božje. Kako ti, tako i mi smo stvoreni od zemlje, a duša je od Boga. Stoga, gledajući na zemlju, čoveče, ne gordi se! Jovan na to reče: Glupo je tražiti cveće u jesen; a isto tako glupo je slati starca u rat. Filosof uzvrati: Ti sam izobličavaš sebe. Reci mi, u kom je uzrastu duša jača od tela? Jovan odgovori: U starosti. Filosof ga upita: Na kakav te rat mi izazivamo: na telesni ili na duhovni? Jovan odgovori: Na duhovni. Filosof onda reče: Ako si ti sada jači duhom, onda se nemoj služiti takvim poređenjima. Mi ne tražimo cveće u nevreme, niti izazivamo tebe na prepirku.

Posle toga oni pređoše na razgovor. Starac upita: Reci mi, mladiću: kada se krst slomi, mi mu se više ne klanjamo, niti ga celivamo. Kako se vi, ako je neko lice izobraženo samo do prsiju, ne stidite da mu odajete ikonsko poštovanje? Filosof odgovori: Krst ima četiri dela, i ako nema jednoga dela, onda krst gubi svoj oblik; a ikona ima oblik i sličnost, ako je naslikano lice onoga koga su hteli da izobraze. Posmatrač gleda ne na lice lava ili risa već na prvolik. Starac onda reče: Vi se klanjate krstu ako i nema natpisa na njemu, a ikoni ne odajete poštovanje ako je bez natpisa. Filosof odgovori: Svaki krst ima oblik krsta Hristova, a ikone nemaju jedan lik nego su različite. Najzad upita starac: Zašto se vi klanjate ikonama, kada je Bog rekao proroku Mojsiju: ne sotvori… vsjakago podobija (2 Mojs. 20, 4)? Na to filosof odgovori: Da je Gospod rekao: ne gradi nikakve slike, – onda bi ti bio u pravu; ali Gospod je rekao: vsjakago, tojest osim dostojnog. – Na ovo starac ne mogade prigovoriti ništa, i umuče.

Posle izvesnog vremena dođoše u Carigrad izaslanici od nevernih Agarjana ili Saracena, koji behu osvojili Siriju. Ovi Saraceni još pri pređašnjem caru Teofilu, po popuštenju Božjem, zakoračiše u Grčku zemlju i porušiše divni grad Amoreju[14]. Od toga vremena oni se pogordiše zbog sile svoje i, rugajući se hrišćanima, poslaše u Carigrad poslanicu, u kojoj su hulili na Presvetu Trojicu. U njoj su Saraceni pisali: Kako vi hrišćani govorite da je Bog jedan, a ovamo Ga razdeljujete na tri, ispovedajući Oca i Sina i Svetoga Duha? Ako vi to možete dokazati, onda nam pošljite takve ljude koji bi mogli razgovarati s nama o vašoj veri, i ubediti nas.

U to vreme blaženom Konstantinu beše dvadeset i četiri godine. Car i patrijarh sazvaše sabor, na koji pozvaše Konstantina, i rekoše mu: Čuješ li, filosofe, šta pogani Agarjani govore protiv naše vere? Ako si sluga i učenik Svete Trojice, idi i izobliči ih. I Bog, izvršitelj svakog dela, slavljen u Trojici, Otac, Sin i Sveti Duh, daće ti blagodat i silu u rečima, pokazaće te kao drugog Davida koji sa tri kamena pobeđuje Golijata, pa će te zatim srećno vratiti k nama. – Čuvši ovakve reči, filosof odgovori: Gotov sam da idem za veru hrišćansku. Šta za mene može biti bolje nego umreti za Svetu Trojicu, ili ostati i živeti radi Svete Trojice.

Tada dadoše Konstantinu dva pisara, i poslaše ih k Saracenima. I blaženi Konstantin iđaše tamo, revnujući apostolski za Hrista i žudeći da postrada za Njega. I stigoše u prestonicu Saracenske kneževine, Samaru, koja leži na reci Eufratu, u kojoj življaše saracenski knez Amirmušna. Tu oni ugledaše čudne i odvratne stvari, koje Agarjani činjahu rugajući se i potsmevajući se hrišćanima koji su živeli u tim mestima. Po naređenju saracenskih vlasti, na vratima hrišćanskih domova spolja behu naslikani likovi demona. Time su Agarjani hteli da pokažu da se oni gnušaju hrišćana kao demona. Čim Konstantin stiže među Saracene, oni ga, ukazujući mu na likove demona, upitaše: Možeš li, filosofe, razumeti šta znače ove slike? On odgovori: Vidim naslikane likove demona, i mislim da unutra tamo žive hrišćani; a demoni, pošto ne mogu da žive unutra sa hrišćanima, begaju od njih i borave spolja. Gde pak nema ovih slika spolja na vratima, tamo nesumnjivo demoni žive unutra sa ljudima, sa kojima su se sprijateljili.

Kada Saraceni pozvaše Konstantina u kneževu palatu na obed, za trpezom seđahu ljudi pametni i književni, koji su znali geometriju, astronomiju i druge nauke. Oni upitaše Konstantina: Vidiš li, filosofe, ovu čudesnu stvar: prorok Muhamed nam donese od Boga dobru nauku, i obrati mnoge ljude, i svi se mi čvrsto držimo njegovog zakona i ništa ne menjamo; a kod vas hrišćana koji držite zakon Hristov, jedan veruje ovako drugi onako, i svaki od vas čini što mu je volja. Među vama ima tako mnogo nesuglasica i razlika u veri i u životu; ima među vama mnogo takvih, od kojih svaki drukčije veruje i uči, i drukčije život vodi; i imate monahe koji nose crnu odeću i žive naročitim životom; ipak se svi nazivate hrišćanima.

Odgovori blaženi Konstantin: Stavili ste mi dva pitanja: o veri hrišćanskoj i o zakonu hrišćanskom, ili: kako hrišćani veruju i kako ostvaruju svoju veru u životu. Odgovoriću vam najpre o veri: Bog naš je kao neizmerno široka i neizmerno duboka pučina morska, jer je nepostižan za um ljudski i neizreciv za reči ljudske, kao što govori o Njemu sveti prorok Isaija: rod njegov ko će iskazati? (Is. 53, 8). Sa tog razloga i učitelj naš, sveti apostol Pavle uzvikuje, govoreći: O dubino bogatstva i premudrosti i razuma Božjeg! kako su neispitljivi njegovi putovi! (Rim. 11, 33). Na tu pučinu dakle otiskuju se mnogi koji traže Boga; i oni koji su silni umom i stekli pomoć samoga Gospoda, oni bezbedno plove po moru nepostižnosti Božje, i pronalaze bogatstvo razuma i spasenja; oni pak koji su slabi umom, i zbog svoje uobraženosti lišeni pomoći Božje, oni pokušavaju da na trulim lađama preplove tu pučinu, ali ne uspevaju, i jedni se dave padajući u jeresi i zablude, a drugi s mukom jedva stoje na jednom mestu, kolebani neizvesnošću i sumnjom. To je razlog što se mnogi među hrišćanima, kako vi kažete, razlikuju po veri. – Toliko o veri; a o delima vere reći ću ovo:

Zakon Hristov nije neki drugi nego onaj isti koji Bog dade Mojsiju na Sinaju: ne ubijati, ne krasti, ne činiti preljubu, ne želeti tuđe, i ostalo. Jer Gospod naš reče: Nisam došao da razorim zakon, nego da ispunim (Mt. 5, 17). A za savršeniji život i bolje bogougađanje Gospod dade savet da se vodi čist, devstvenički život, i čine naročita dela koja vode u život večni putem tesnim i tužnim. Ali Gospod ne primorava čoveka na ovakav život i ovakva dela. Jer je Bog stvorio čoveka između neba i zemlje, između anđela i životinja: razumom i pameću izdvoji ga od životinja, a gnevom i pohotom izdvoji ga od anđela; i dade mu slobodnu volju, da radi ono što hoće, i da se druži sa onim čemu se približi: ili da se druži s anđelima služeći Bogu, kao što čoveka uči njegov prosvećeni razum, ili da se druži sa nerazumnim životinjama služeći telesnim željama bez uzdržanja. A pošto je Bog stvorio čoveka sa slobodnom voljom, zato On hoće da se mi spasavamo ne pod moranjem već po našoj slobodnoj želji, i kaže: Ko hoće za mnom da ide, neka se odreče sebe, i uzme krst svoj i ide za mnom (Mt. 16, 24); ko može primiti neka primi (Mt. 19, 12). Jedni od vernih hrišćana hode u ovom životu lakšim putem, tojest po zakonima prirode žive celomudreno u česnom braku, i razumno putuju ka Gospodu; a drugi, koji imaju više revnosti za Gospoda i žele da budu savršenije sluge njegove, poduhvataju se nadprirodnog, anđelskog života i idu tesnim putem. To je razlog što se među hrišćanima neki razlikuju po životu.

A vaša vera i zakon, produži Konstantin, nemaju nikakvih tegoba; oni su slični ne moru već malom potoku, koji može bez mnogo napora preskočiti svaki, i veliki i mali. U vašoj veri i vašem zakonu nema ničeg božanskog i bogonadahnutog, nego samo ljudski običaji i telesno umovanje, koji se mogu lako obavljati. Vaš zakonodavac Muhamed i nije vam dao neku zapovest koju je teško ispuniti: on vas čak nije obuzdao od gneva i od razuzdane pohote, nego vam je dopustio sve. Zato svi vi jednoliko ispunjavate njegov zakon, kao dat vam po pohotama vašim. A Spasitelj naš Hristos nije tako postupio. Jer budući sam prečist i izvor svake čistote, On želi da i sluge njegove žive sveto i čisto, udaljujući se od svake pohote, i da se putem duhovne čistote sjedinjuju sa Čistim, pošto u njegovo carstvo „neće ući ništa prljavo“ (Otk. 21, 27).

Tada saracenski mudraci upitaše Konstantina: Zašto vi hrišćani jednoga Boga razdeljujete na tri Boga, jer imenujete Oca i Sina i Svetoga Duha? Ako pak Bog može imati Sina, onda Mu dajte i ženu, da bi se od Njega namnožili mnogi bogovi.

Hrišćanski filosof odgovori: Nemojte huliti Nadbožansku Trojicu, koju se naučismo ispovedati od drevnih svetih proroka, koje i vi ne odbacujete sasvim, jer se držite s njima obrezanja. A oni nas uče da su Otac, Sin i Duh Sveti tri Ipostasi, dok im je suština jedna. Nešto slično imamo u suncu na nebu. Sazdano od Boga kao ukazanje na Svetu Trojicu sunce ima tri stvari: šar, svetlost i toplotu. Sunčani šar (lopta) je podobije Boga Oca, jer kao što šar nema ni početka ni kraja, tako je i Bog bespočetan i beskrajan. I kao što iz sunčanog šara proishodi svetlost i toplota, tako se od Boga Oca rađa Sin i ishodi Sveti Duh. Sunčana svetlost koja obasjava ovu vaseljenu jeste podobije Boga Sina, koji je rođen od Oca i javljen u ovom podnebesnom svetu. Sunčana pak toplota, koja proishodi iz šara zajedno sa svetlošću, jeste podobije Boga Duha Svetog, koji zajedno sa rođenim Sinom predvečno proishodi od istoga Oca, mada se u vremenu šalje ljudima i od Sina, kao što naprimer bi poslan apostolima u vidu ognjenih jezika. I kao što sunce, sastojeći se iz troga: šara, svetlosti i toplote, ne razdeljuje se na tri sunca, iako svaka od ovih triju stvari ima svoja posebna svojstva: jedno je šar, drugo svetlost, treće toplota, ipak nisu tri sunca već jedno, – tako i Presveta Trojica, iako ima Tri Lica: Oca, Sina i Svetoga Duha, ipak se Božanstvom ne razdeljuje na tri Boga već je jedan Bog.

Sećate li se vi šta Sveto Pismo kaže o tome kako se Bog kod Mavrijskog duba javi Avraamu, čije obrezanje vi čuvate? Bog se javi Avraamu u Tri Lica: Podigavši oči svoje Avraam pogleda, i gle, tri čoveka stajahu prema njemu. I ugledavši ih potrča im u susret ispred vrata šatora svoga, i pokloni se do zemlje; i reče: Gospode, ako sam našao milost pred tobom, nemoj proći sluge svoga (1 Mojs. 18, 2-3). Obratite pažnju: Avraam vidi pred sobom Tri Čoveka, a obraća im se kao Jednome, govoreći: Gospode, ako sam našao milost pred tobom. Nema sumnje, ovaj sveti praotac ispovedi Jednog Boga u Tri Lica.

Ne znajući šta da protivstave učenju o Svetoj Trojici, mudraci saracenski ćutahu. Zatim upitaše: Kako vi hrišćani govorite, da se Bog rodio od žene? Zar se Bog može roditi iz utrobe ženske? Filosof odgovori: Ne od proste žene, nego od nebračne Prečiste Djeve rodi se Bog Sin dejstvom Svetoga Duha, koji u prečistoj i presvetoj devičanskoj utrobi njenoj na neiskazan način osnova telo Hristu Bogu i ustroji Očevoj Reči nadprirodno ovaploćenje i rođenje. Stoga i Djeva, koja Ga zače od Duha Svetoga, kao što pre rođenja beše Djeva, tako i u rođenju i po rođenju ostade čistom Djevom, po blagovolenju Boga, čijoj se volji i htenju povinjava svako stvoreno biće, po rečima crkvene pesme: gde Bog hoće, tamo se menja poredak prirode[15]. A da se Hristos rodi od čiste Djeve Duhom Svetim, svedoči i vaš prorok Muhamed, napisavši sledeće: Poslan Duh Sveti k Djevi Čistoj, da bi po njegovoj volji ona rodila Sina.

Saraceni na to rekoše: Mi ne sporimo da se Hristos rodio od čiste Djevice, samo ga ne nazivamo Bogom. Blaženi odgovori: Kada bi Hristos bio prost čovek, a ne ujedno i Bog, onda zašto je bilo potrebno da za začeće običnog čoveka Duh Sveti dejstvuje u prečistoj utrobi devičanskoj? Jer običan čovek rodiće se od bračne žene, a ne od nebračne Djevice, i začinje se na prirodan način od muža, a ne od naročitog naitija i dejstva Svetoga Duha.

Posle toga upitaše Saraceni: Ako je Hristos vaš Bog, zašto onda ne postupate kao što vam On zapoveda: On vam zapoveda da se molite za neprijatelje, da činite dobro onima koji vas mrze i onima koji vas gone, i da okrećete obraz onima koji vas biju; a vi ne postupate tako nego suprotno tome: protiv protivnika vaših vi kujete oružja, odlazite u rat, ubijate.

Na to blaženi filosof odgovori: Ako u nekom zakonu budu napisane dve zapovesti i date ljudima na izvršenje, ko će onda od ljudi biti istinski izvršitelj zakona: da li onaj koji izvrši jednu zapovest, ili onaj koji izvrši obadve? Saraceni odgovoriše: Razume se, bolji je onaj koji izvrši obe zapovesti. Filosof onda reče: Hristos Bog naš, koji nam je zapovedio da se molimo Bogu i da dobro činimo onima koji nas vređaju, rekao je isto tako i ovo: Od ove ljubavi niko nema veće, da ko dušu svoju položi za prijatelje svoje (Jn. 15, 13). Mi dakle podnosimo uvrede kada su uperene protiv koga lično, ali kada su uperene protiv zajednice, protiv društva, onda mi ustajemo u odbranu jedan za drugoga, pa i duše svoje polažemo, da ne biste vi, zarobivši braću našu, zajedno sa telima njihovim zarobili i duše njihove navevši ih na bogoprotivna zla dela.

Saraceni opet rekoše: Vaš Hristos dade danak za sebe i za druge. A zašto vi ne činite to i ne želite da dajete danak? Kada bi se vi stvarno zauzimali jedan za drugoga, onda biste davali danak za braću vašu tako velikom i moćnom narodu Izmailjćanskom.

Filosof odgovori: Kada neko ide stopama svoga učitelja, i želi da to uvek čini, je li njemu prijatelj ili neprijatelj čovek koji ga odvraća od tog puta? Oni odgovoriše: Neprijatelj mu je. Filosof onda upita: U vreme kada Hristos dade danak, čije beše carstvo: izmailjćansko ili rimsko? Saraceni odgovoriše: Rimsko. Filosof na to reče: Zato i mi, sledeći Učitelju našem, Gospodu Hristu, dajemo danak caru koji živi u novom Rimu (Carigradu), i vlada Rimom. A vi, tražeći od nas danak, odvraćate nas od puta Hristovog i bivate nam neprijatelji.

Posle toga mudraci saracenski stavljahu Konstantinu u toku mnogo dana mnoga druga pitanja. Na sva ta pitanja blaženi Konstantin, pomagan blagodaću Božjom, odgovaraše tako da mu Saraceni ne mogahu ništa protivstaviti. Naposletku ga upitaše: Otkuda ti to sve znaš? On im onda u odgovor navede poređenje: Jedan čovek zahvati vodu iz mora i ponese je u krčagu. Otišavši daleko od mora, on pokazivaše na krčag s vodom, i govoraše svima: Vidite li ovu vodu koju niko osim mene nema? K njemu onda pristupi jedan primorac i reče: Nije li te stid da se hvališ krčagom morske vode, kada mi imamo čitavo more? Tako postupate i vi, zadajući mi pitanja iz onih nauka, kojima ste se naučili od nas Grka.

Zatim, kao nešto naročito lepo, Saraceni pokazaše Konstantinu vinograd, nekada sa usrđem zasađen i veoma napredan[16]. Konstantin im objasni kako se takav vinograd obrađuje. Tada mu Saraceni pokazaše sve svoje bogatstvo: dvorce ukrašene zlatom, srebrom i dragim kamenjem, pa ga upitaše: Vidiš li, filosofe, kakvu silu i kakvo bogatstvo ima Omar, vladar Saracena? Filosof odgovori: U tome nema ničeg neobičnog. Za sve to treba slaviti Boga koji ta bogatstva dade ljudima na uživanje. Sve to pripada Bogu i nikome drugome.

Pošto ne mogahu da rečima pobede nepobedivog, Saraceni se naposletku pokazaše onakvi kakvi su: oni tajno u piću dadoše otrov blaženom Konstantinu. No Gospod koji je obećao svima koji se trude u ime njegovo da „ako i smrtno što popiju, neće im nauditi“ (Mk. 16, 18), sačuva slugu svog zdravim i nepovređenim. Videvši ovo čudo, Saraceni česno i sa poklonima od svoga kneza ispratiše Konstantina i njegove pratioce u njihovu postojbinu.

U Carigradu car i patrijarh dočekaše blaženog Konstantina s pohvalom za bogougodni trud koji podnese među Saracenima. No Konstantin se ne zadrža dugo u Carigradu. On se povuče u jedno usamljeno i tiho mesto, gde se sav posveti svome spasenju. On nikakvu hranu ne ponese sa sobom, uzdajući se u prehranu od promisla Božjeg, u koga svu nadu polagaše. I od hrane koju mu Bog preko hristoljubivih ljudi šiljaše on ništa ne ostavljaše za sutradan, no, pošto bi po običaju svome jeo, on je sve ostalo razdavao ništima. Jer se uzdaše u Boga koji se svaki dan brine o svima, i otvara darežljivu ruku svoju, i dobrotom svojom hrani svako živo biće.

Jednom uoči nekog velikog praznika sluga Konstantinov tugovaše što nemaju hrane za taj blagi dan. A blaženi Konstantin mu reče: Onaj koji je nekada mnogo godina hranio Izrailjce u pustinji, zar neće i nas nahraniti u ovaj veliki dan? Nego ti neizostavno idi i pozovi k nama na obed bar petoricu ništih, i čekaćemo milost Božju, jer nas Bog neće ostaviti. – Stvarno, tako i bi. U vreme obeda dođe jedan čovek i donese mnogo svakovrsne hrane i deset zlatnika. Blaženi to primi, i uznese hvalu Bogu, Promislitelju svom.

Zatim Konstantin otputova na Olimp, k svome starijem bratu Metodiju. I stade živeti zajedno s njim, prohodeći u isposništvu monaške podvige, provodeći sve vreme u molitvi i u čitanju knjiga[17].

U to vreme dođoše kod cara Mihaila izaslanici od Kozara[18], sa ovakvom porukom: Mi pre svega znamo Jednoga Boga, koji je nad svima, i Njemu se molimo klanjajući se prema istoku, ali pri tome držimo i neke ružne običaje. Jevreji nam savetuju da primimo njihovu veru, i već su mnogi od nas primili jevrejsku veru. Tako isto i Saraceni nas nagovaraju da primimo njihovu, muhamedansku veru, govoreći nam da je njihova vera bolja od svih ostalih naroda. Radi toga i od vas, sa kojima održavamo staro prijateljstvo i ljubav, ištemo savet, i molimo vas da nam pošaljete nekog učenog muža, i ako on izobliči Jevreje i Saracene, mi ćemo primiti vašu veru.

Tada car Mihailo, po savetu svjatjejšeg patrijarha Ignjatija[19], odluči da Kozarima uputi blaženog Konstantina. Zato ga pozva sa gore Olimpa. Upoznavši ga sa molbom Kozara, car reče Konstantinu: Idi, filosofe, kod tih ljudi, i uz pomoć Svete Trojice blagovesti im učenje o Presvetoj Trojici. Niko od tebe ne može bolje obaviti taj posao. – Konstantin odgovori: Ako narediš, gospodaru, ja ću s radošću poći tamo peške, bos i bez ičega od onoga što Gospod ne naredi učenicima svojim da ponesu šaljući ih na propoved. – Car mu na to reče: Kada bi ti činio ovo od sebe lično, ja ne bih imao ništa protiv toga. Ali, pošto te mi upućujemo tamo, onda idi s češću i carskom pomoću.

Blaženi Konstantin, želeći i da umre za Hrista, svim srcem pristade da krene na ovaj put. Onda zamoli i brata svog blaženog Metodija, koji je prilično znao slovenski jezik, da pođe s njim na apostolsko poslušanje: da svetlošću svete vere prosvećuje nevernike. Metodije pristade Hrista radi da pođe sa njim. I krenuše braća zajedno na put da, pomagani blagodaću Božjom, spasavaju izgubljene duše, jedan bogoslovskim propovedima, a drugi – Bogu prijatnim molitvama. Put ih je vodio preko stepa u kojima življahu Ugri, današnji Mađari. Ti Ugri bejahu toliko strašni, da su malo ličili na ljude: odeća im je bila od mešine, žita nisu sejali, živeli su od pljačke. Kada se braća zaustaviše u stepi radi molitve, napadoše ih Ugri, urlajući kao krvožedni vuci. Konstantin se ne uplaši, i ne ostavi svoju molitvu, nego, prizivajući Gospoda, često ponavljaše: Gospode, pomiluj! – Pošto Konstantin završi molitvu, ugledaše ga Ugri, ali, po promislu Božjem, pokazaše se krotki i stadoše mu se klanjati. Konstantin im kaza nekoliko poučnih reči, posle čega ih Ugri pustiše da idu svojim putem.

Sveta braća se najpre uputiše u grčki grad Herson, koji se nalazio na morskoj obali, nedaleko od današnjeg Sevastopolja, i bio blizu granice Kozara. Tamo se oni dosta vremena zadržaše, učeći kozarski jezik, koji je bio slovenski, i jevrejski. Tu Konstantin prevede osam delova jevrejske gramatike i prepiraše se s Jevrejima kojih beše mnogo među Kozarima.[20] Življaše tamo i jedan Samarjanin koji dolazaše kod Konstantina i razgovaraše s njim o veri. Jednom on donese samarjanske knjige i pokaza ih Konstantinu. Konstantin ih izmoli od Samarjanina pa, zatvorivši se u svojoj sobi, on se usrdno pomoli Bogu da mu pomogne da ih prouči. S pomoću Božjom Konstantin brzo i dobro prouči te knjige. Samarjanin kliknu: Zaista, ko veruje u Hrista, brzo dobija blagodat Svetoga Duha. – Samarjaninov sin se odmah krsti; posle njega primi i Samarjanin Hristovu veru.

U Hersonu Konstantinu pođe za rukom da nađe „Evanđelje i Psaltir, napisan ruskim pismenima“, a i čoveka koji je govorio tim jezikom. Razgovarajući s njim, Konstantin nauči taj jezik i, na osnovu razgovora, podeli pismena na samoglasnike i suglasnike, i s pomoću Božjom ubrzo stade čitati i objašnjavati nađene knjige. Videći takvu mudrost, mnogi su se divili i slavili Boga.

U Hersonu sveta braća saznadoše da se mošti svetog sveštenomučenika Klimenta, pape rimskog [21], nalaze u moru. Oni onda stadoše potsticati hersonskog episkopa da traži te svete mošti. O tim moštima priča se ovo: kada sveti Kliment bi poslat iz Rima u Herson na zatočenje, on tu mnoge ljude obrati u hrišćansku veru. Tada igemon Afidijan, po naređenju cara Trajana [22], naredi da Klimenta potope u moru, vezavši mu o vrat kotvu, da hrišćani ne bi pronašli njegovo telo. A verni stajahu na obali i ridajući posmatrahu potopljenje svetitelja. Zatim dva najodanija učenika svetoga Klimenta, Kornilije i Fiv, rekoše hrišćanima: Pomolimo se svi jednodušno, da nam Gospod pokaže česno telo svoga mučenika.

Na molitvu hrišćana Bogu, more se povuče nazad za tri potrkališta[23]. Onda hrišćanski narod, kao nekada Izrailjci u Crvenom Moru, pođe po suhom dnu, i obrete mermernu grobnicu, od Boga načinjenu u obliku crkve, i u njoj svetiteljevo telo i kotvu sa kojom je svetitelj bio potopljen. A kada hrišćani htedoše da česno telo svetiteljevo uzmu odatle, dva gorespomenuta učenika biše udostojeni otkrivenja: da svete mošti ostave onde gde su, a da će se more svake godine u spomen svetitelja povlačiti nazad za sedam dana, otvarajući put onima koji žele da se poklone svetim moštima. I bivaše tako u toku 700 godina, od carovanja Trajanova do carovanja grčkog cara Nikifora [24]. Zatim, zbog grehova ljudskih more prestade da se povlači nazad za carovanja Nikiforova, što veoma ožalosti hrišćane.

Sveti Konstantin i Metodije doputovaše u Herson pošto već beše prošlo više od pedeset godina otkako se svete mošti potpuno sakriše. Hersonski episkop, blaženi Georgije, potstaknut od svete braće na traženje svetih moštiju, odluči da najpre otide u Carigrad caru i patrijarhu, i od njih dobije dozvolu za to. Zajedno sa episkopom Georgijem iz Carigrada dođe u Herson sav klir crkve svete Sofije na otkriće svetih moštiju. Zatim svi oni, a sa njima zajedno i blaženi učitelji Metodije i Konstantin i sav narod, odoše na morsku obalu pevajući psalme i duhovne pesme, da bi dobili ono što su želeli. Ali se more ne povuče. Onda, po zalasku sunca, sedoše na lađu i isploviše na pučinu. I u ponoć odjednom zasija svetlost iz mora, i pojavi se iz vode prvo glava, a zatim i celo telo svetoga Klimenta. Onda uzeše svete mošti, uneše ih u lađu, pa česno odneše u grad i položiše u crkvi sv. Apostola. Blaženi Konstantin i Metodije uzeše deo svetih moštiju, i uvek ih sa sobom nošahu kud god su išli, dok ih ne odneše u Rim.

Iz Hersona Konstantin i Metodije uputiše se Kozarima. Kagan ih česno primi; i oni mu uručiše pismo od grčkog cara. Tu blaženi Konstantin vođaše mnoge prepirke sa Kozarima, Jevrejima i Saracenima. U tim prepirkama Metodije nije gotovo ni učestvovao, pošto je bio mnogo manje učen od Konstantina. Kao bivši vojvoda, on je bolje znao kako da se ophodi s narodom nego da vodi učene razgovore. A Konstantin, koji je odmalena izučavao razne nauke i filosofiju, i odlično znao Sveto Pismo, i bio jak propovednik, imao je gotov odgovor na svako pitanje. Konstantin se dakle prepiraše s nevernima, a Metodije svojom bogougodnom molitvom pomagaše Konstantinu.

Kozari poslaše Konstantinu jednog lukavog i veštog čoveka, koji mu reče: Vi Grci, imate rđav običaj: postavljate jednog cara mesto drugog, i to od prostoga roda a ne od carskoga. Tako, posle Nikifora postaviste za cara bojarina Mihaila Kuropalata, pa ostavivši njega, podigoste na presto Lava Jermenina od prostoga roda; a po umorstvu njegovom postaviste Mihaila Travla, rodom iz Amorije. No kod nas nije tako; svi naši kagani od kaganskog su roda, i kod nas ne može carovati niko, ako nije tog roda. – Na ovo Konstantin odgovori kratko: Zar je Bog rđavo postupio, kada je odbacio nepodesnog cara Saula i po svome srcu izabrao čobanina – Davida?

Na ovo Kozarin ne mogade primetiti ništa, pa postavi drugo pitanje: Vi nam govorite pouke iz knjiga koje u rukama držite, a mi ne radimo tako već svu mudrost iznosimo iz svojih grudi, ne gordeći se pisanijama, kao što vi činite. Sva mudrost kao da je unutar u nama zatvorena. – Konstantin odgovori: Ako sretneš nekog čoveka koji tvrdi kako ima mnoga odela i zlata i imanja, hoćeš li mu poverovati, videći ga naga i bez ičega u rukama? Kozarin odgovori: Ne, jer kad bi što imao, onda ne bi nag išao. – Konstantin ga onda upita: Ako si, kao što se hvališ, pokupio svu mudrost, onda mi kaži: koliko je bilo naraštaja od Adama do Mojsija, i gde je koji naraštaj živeo na zemlji? Kozarin ne mogade ništa odgovoriti na ovo. Konstantin onda produži: Zato ja i ne verujem tebi da si pokupio svu mudrost i da ti nisu potrebne knjige.

Sveta braća behu pozvana na obed kod kagana. Pre no što će sesti za sto, kagan ih upita: Recite mi kakvog ste roda, da bih znao na kakvo mesto da vas posadim. – Konstantin odgovori: Ded naš bio je velikog i slavnog roda i nalazio se blizu Cara. Ali on nije umeo da očuva datu mu veliku slavu, bio je prognan od Cara, i udaljio se u tuđu zemlju, gde nas je i rodio. Mi sada i tražimo staru slavu našega deda i ne želimo nikakvu drugu. A ded je naš bio Adam. – Goste, ti govoriš pristojno i pravilno, reče kagan. I posle toga stade gajiti osobito poštovanje prema Konstantinu. A kada behu za obedom, kagan uze čašu i reče: Pijem u čast jednoga Boga, koji stvori svu tvar. A hrišćanski filosof Konstantin, podigavši čašu, reče: Pijem u slavu jednoga Boga, i Slova njegovog kojim se nebesa utvrdiše, i životvornog Duha kojim se podržava sva sila sazdane tvari.

Onda kagan reče: Eto, mi se držimo istog učenja o Bogu, Tvorcu sve tvari; samo se razlikujemo u tome što vi slavite Trojicu, a mi slavimo Jednoga Boga, kao što i jevrejske knjige uče o tome.

Na to filosof odgovori: Ako se iz jevrejskih knjiga naučiste da znate da je Bog Jedan, onda iz tih istih knjiga poznajte i Svetu Trojicu. Jer jevrejske knjige u svojim proroštvima propovedaju osim Oca – Slovo i Duha. Tako prorok i car David kaže: Rečju – Slovom – Gospodnjom nebesa se utvrdiše, i Duhom usta njegovih sva sila njihova (Ps. 32, 6). Eto, ovde je potpuno jasno pokazano i jedinstvo i trojičnost: Gospod, njegovo Slovo i Duh. Gospod je Bog Otac, Slovo – Bog Sin, Duh usta Gospodnjih je Bog Duh Sveti. Ipak nisu tri Gospoda, već Jedan Gospod sa svojim Slovom i Duhom; i isto tako, nisu tri boga u Božanstvu, već se Jedan Bog poštuje. Obrati pažnju na ovo: ko bi od dvojice bio bolji poštovalac tvoga carskog lica, da li onaj koji ukazuje poštovanje samo tebi a prezire tvoju reč i duh usta tvojih, ili onaj koji podjednako poštuje i tebe i tvoju reč i duh usta tvojih? Kagan odgovori: Bez sumnje ovaj Drugi. Filosof produži: Zato mi, koji podjednako poštujemo Svetu Trojicu: Oca i Sina i Svetoga Duha, i jesmo bolji i istinitiji bogopoštovaoci od vas. Takvom bogopoštovanju mi smo se naučili iz proročkih knjiga. Sem gorenavedenog mesta navešću još neka. Tako sveti prorok Isaija govori o Bogu Sinu u sledećim rečima: Čuj me, Jakove i Izrailju, ja sam prvi, ja sam i poslednji… I sada Gospod, Gospod posla me i Duh njegov (Is. 48, 12.16). Ovo mesto Svetoga Pisma drevni Oci naši[25] ovako objasniše: Ko se šalje, ako ne Sin? Od koga se šalje, ako ne od Oca i Svetog Duha Očevog?

Na ovom obedu beše mnogo Jevreja. Neki od njih rekoše blaženom Konstantinu. Kaži nam, hrišćanski filosofe, kako može ženski pol smestiti u utrobi Boga, na koga čak ni Anđeli ne mogu gledati? Tada filosof, ukazavši prstom na kagana i na prvog savetnika njegovog, reče: Kada bi neko rekao da ovaj prvi savetnik ne može primiti u dom svoj kagana i ugostiti ga, a poslednji sluga može, kako bi mi onda nazvali onoga koji tako govori: Bezumnim ili pametnim? Jevreji odgovoriše: Nazvali bi ga čak i vrlo bezumnim.

Onda filosof postavi ovakvo pitanje: Koje je od svih vidljivih stvorenja u podnebesju najvrednosnije? Jevreji odgovoriše: Čovek je najvrednosnije stvorenje, jer ima razumnu dušu, stvorenu po liku Božjem. – Na to filosof produži: Zato su nerazumni oni koji govore da je nemoguće da se u utrobi ljudskoj smesti Bog, a znaju da se On pri Mojsiju smeštao u kupini. Zar je kupina, bezdahna i neosećajna, vrednosnija od osećajne i razumne tvari, koja ima bogoliku dušu? Ne samo u kupini, nego i u oblaku i u dimu i u ognju Bog se smeštao, kada se javljao Jovu, Mojsiju i Iliji. I šta je onda čudnovato što se Bog smestio u najvrednosnijoj dušenosnoj tvari, želeći da se javi na zemlji i da sa ljudima poživi, da bi ih iscelio od rane smrti, nanesene ljudskom rodu Adamovim grehom. Jer, recite mi, od koga je, ako ne od samoga Tvorca, trebalo očekivati lek i obnovljenje takvom mnogovrednosnom stvorenju – rodu ljudskom, koji je bio pao u trulež greha i smrti? Ne pretskaza li David: Posla Reč svoju i isceli ih (Ps. 106, 20). Zato Reč Očeva, Bog Sin, dođe i isceli prirodu ljudsku. Kako bi Reč Očeva mogla isceliti čoveka, da se ovaploćenjem nije sjedinila sa čovekom i kao flaster prilepila za čoveka? Eda li lekar, želeći da izleči ranjenog čoveka, stavlja flaster na drvo ili na kamen, a ne na bolesnog čoveka? Stoga i Bog stavi svoju Jedinorodnu Reč kao flaster, ne na drvo, mada se Ona ranije javila i među drvećem u kupini; ne na kamen, mada se Ona javljala Mojsiju i Iliji u kamenim gorama Sinaja i Horiva; nego na čoveka, smrtno obolelog od bolesti greha; stavi i čvrsto prisajedini čoveku, pošto Jedinorodna Reč, Bog Sin blagovoli da se dejstvom Duha svog Svetog useli u čistu devičansku, a ne prosto žensku, utrobu, i da se ovaploti i rodi od nje, kao što o tome prorokova Isaija: Eto, devojka će zatrudneti i rodiće Sina, i nadenuće mu ime Emanuil, što znači s nama Bog (Is. 7, 14). Ovde prorok govori jasno da će se Bog Sin roditi na zemlji od čiste i nebračne Djevice. A da je Bogu bilo potrebno da se radi spasenja našeg useli u devičansku utrobu, setite se šta je napisano u vašim knjigama. Vaš ravin Ahila kaže da se Mojsije, pruživši ruke svoje k Bogu, molio: Gospode milosrdni, ne javljaj nam se više u gromu i u glasu trubnom, nego se useli u utrobe naše, uklonivši grehe naše. – Ako se dakle Mojsije molio Bogu da se useli u utrobe naše, zašto nas vi onda korite što mi ispovedamo da se Bog uselio u žensku utrobu, i to ne prosto žensku, nego u devičansku, čistu, neporočnu i nebračnu? On se useljuje i u naše utrobe, kada se mi hrišćani pričešćujemo Njime u Tajanstvenoj Žrtvi. Kao što vidite, drevna molitva Mojsijeva, po svedočanstvu ravina Ahile zapisana u vašim knjigama, ispunila se: Bog se uselio u naše utrobe, uklonivši grehe naše.

Posle obeda svi se raziđoše, odredivši dan u koji će se ponovo sastati da razgovaraju o veri. U određeni dan sabraše se svi i, na predlog kagana, zauzeše svoja mesta. Pre no što će početi razgovor, Konstantin izjavi: Eto, jedini sam ja stranac među vama, a svi mi vodimo razgovor o Bogu, u čijim je rukama sve, i srca naša. Kada budemo vodili razgovore, neka onaj između vas ko je jak na reči i razume ono što govorimo, potvrdi naše reči; a ako ne razume, neka slobodno pita, i mi ćemo se postarati da mu razjasnimo.

Onda Jevreji otvoriše razgovor ovakvim pitanjem: Reci nam, koji zakon Bog prvo dade: Mojsijev, ili onaj koji vi hrišćani držite? Na ovo pitanje blaženi Konstantin filosof odgovori im pitanjem: Da li mi zato postaviste pitanje koji je zakon prvi, da biste zatim rekli da je prvi zakon bolji? Da, zato, odgovoriše Jevreji, jer svakako treba da se povinjavamo prvom zakonu, pošto je najprvi i najbolji. Konstantin im na to reče: Ako prvi zakon želite da držite, onda se odrecite obrezanja. Jevreji ga upitaše: Zbog čega govoriš tako? Filosof odgovori: Recite mi tačno, je li prvi zakon dat u obrezanju ili u neobrezanju? Jevreji odgovoriše: Držimo, u obrezanju. Filosof onda reče: Ne dade li Bog prvi zakon Noju, i to pre obrezanja i posle zapovesti date Adamu u raju i posle Adamovog pada? Jer Bog zapovedi Noju da se ne proliva krv čovečija: Ko prolije krv čovečiju, njegovu će krv proliti čovek (1 Mojs. 9, 6). Zatim, govoreći o jedenju zelja, životinja, stoke, ptica i riba, Bog reče Noju: Ja evo postavljam zavet svoj s vama i s vašim semenom nakon vas (1 Mojs. 9, 9). Jevreji rekoše na to: Ali zavet nije zakon, jer Bog ne reče Noju: zakon moj, već zavet moj. A mi o zakonu govorimo. Filosof ih upita: Držite li vi obrezanje kao zakon ili ne? Jevreji odgovoriše: Držimo kao zakon. Filosof onda nastavi: No Bog ni obrezanje ne nazva zakonom nego samo zavetom, jer reče Avramu: Ti drži zavet moj, ti i seme tvoje nakon tebe od kolena do kolena: da se obrezuje između vas sve muškinje; i biće znak zaveta između mene i vas; i biće zavet moj na telu vašem zavet večan (1 Mojs. 17, 9.10.11.13). Eto vidite, Bog nije nijedanput obrezanje nazvao zakonom nego zavetom. Hoćete li stoga odbaciti obrezanje kao nezakono? A ako zavet obrezanja držite kao zakon, onda i zavet dat Noju dužni ste držati kao zakon i nazivati ga prvim zakonom koji Bog dade rodu ljudskom, proteranom iz raja i sačuvanom od voda potopskih. Jevreji odgovoriše: Ne! Samo zakon dat Mojsiju jeste zakon, i mi se njega držimo.

Na to filosof reče: Ako zavet dat Noju nije zakon već samo zavet, pošto ga Bog ne nazva zakonom nego zavetom, onda i zakon dat Mojsiju nije zakon, jer ga isti Bog u jedanaestoj glavi knjige proroka Jeremije ne naziva zakonom već zavetom: Slušajte reči ovoga zaveta. Ovako veli Gospod Bog Izrailjev: proklet da je ko ne posluša reči ovoga zaveta, koji zapovedih ocima vašim kad ih izvedoh iz zemlje Misirske (Jerem. 11, 2-3). Ako je ovaj zavet za vas zakon, onda je i zavet, dat Noju, takođe zakon. A pošto je ovaj zakon dat do obrezanja, onda ste vi dužni i držati ga kao prvi i ne slušati druge zakone, Avraamov i Mojsijev, koji su nastali nakon njega. Jer maločas sami rekoste da je prvi zakon najbolji i da mu se valja povinjavati.

Jevreji se onda ukloniše od ovog pitanja, pa stadoše govoriti o drugom i rekoše: Koji god držahu Mojsijev zakon, svi ugodiše Bogu. I mi, držeći ga, nadamo se da ćemo isto tako biti ugodni Bogu. A vi se držite drugog zakona koji sami sebi izmisliste, a stari zakon Božji prezirete. Filosof odgovori: Radeći tako mi dobro postupamo. Jer i Avraam, da nije primio obrezanje nego samo držao Nojev zavet, ne bi se nazvao prijateljem Božjim. Isto tako i Mojsije posle Avraama, ne zadovoljavajući se ranije datim zakonima Noju i Avraamu, napisa novi zakon. Stoga i mi postupamo po njihovom primeru. Ali kao što oni, dolazeći jedan za drugim, ne odbacivahu prethodne zakone, jer Avraam ne odbaci Nojev, niti Mojsije prezre njihove, nego, ispunjujući nedostatke, oni u širim zakonima potpunije izložiše volju Božju, da bi zapovest Gospodnja bila tvrda, – tako i mi ne odbacujemo stari zavet, napisan na tablicama Mojsijevim, već sve to držimo: znati Jednoga Boga, Tvorca celokupne tvari, ne ubijati, ne krasti, i ostale zapovesti. No mi odbacujemo ono što nije napisano na Mojsijevim tablicama, kao: obrezanje, prinošenje na žrtvu nerazumnih životinja, i druge stvari slične tome, što je bilo samo senka i praslika novoga zakona koji je imao doći; a kad je došao, mi sve to uklonismo. Jer kakva je potreba čuvati senku, kada u rukama imamo samu stvar?

Jevreji rekoše: Kada bi te ustanove i zaveti u našem starom zakonu bili, kao što ti kažeš, samo senka i praslika vašeg, novog zakona, onda bi drevni zakonodavci znali za vaš, novi zakon, koji se imao javiti u budućnosti. Jer senka i praslika imale su ocrtavati onu stvar, koju su očekivali videti očima. Ali pošto zakonodavci nisu očekivali vaš zakon, to su naše starozavetne ustanove i zaveti ne senka i podobije već sama istina, koju, zajedno sa napisanim na Mojsijevim tablicama, treba i vi da čuvate kao istinu.

Protiv ovoga filosof odgovori: Kada drevni zakonodavci u Starom Zavetu i ne bi znali to da će posle njih nastati novi zakon, onda bi vas ja upitao: kada u početku Bog dade zavet svoj Noju, o kome smo već govorili, i da li ga On tada obavesti da će posle njega dati drugi zakon ugodniku svom Avraamu? Razume se da ga nije obavestio, nego je utvrdio da taj zavet postoji vavek. Isto tako, dajući Avraamu zavet, da li Bog obavesti Avraama da će kasnije dati drugi zakon Mojsiju? Ali o našem, novom zavetu, Bog je svestrano obavestio preko svojih proroka. Čujte šta objavljuje Jeremija: Evo idu dani, govori Gospod, kad ću učiniti s domom Izrailjevim i s domom Judinim nov zavet, ne kao onaj zavet, koji učinih s ocima njihovim, kad ih uzeh za ruku da ih izvedem iz zemlje Misirske, jer onaj zavet moj oni pokvariše, i ja ih zanemarih (Jerem. 31, 31-32). Eto vam nesumnjivog proročanstva o našem, novom zavetu. Isto tako je i prorok Isaija pretskazao od lica Gospodnja o novom zavetu, govoreći: Ne pominjite što je pre bilo, i ne mislite o starim stvarima. Evo, ja ću učiniti novo, odmah će nastati, i vi ćete to poznati (Is. 43, 18-19). Tako dakle, stari zakonodavci su znali o našem novoblagodatnom zakonu, i očekivali ga, i prorokovali o njemu. Zato su vaše starozavetne ustanove i zaveti senka i praslika očekivanog zakona našeg, a ne sama istina, te ih treba odbaciti kao nepotrebne.

Ne znajući šta da reknu protiv ovoga, Jevreji skrenuše na drugo, govoreći: Svaki Jevrejin smatra za sigurno da će biti novi zakon, ali još nije došlo vreme da se Mesija javi na svet. – Filosof im odgovori: Šta vi još čekate? Ta eto, vlast carstva i kneževstva vašeg, koja je po proroštvu praoca Jakova imala trajati samo do dolaska Mesije – Hrista, već je prestala, Jerusalim je razoren, žrtve vaše su odbačene, i slava Gospodnja preselila se od vas među neznabošce, kao što to jasno pretskaza prorok Malahija govoreći: Niste mi mili, veli Gospod Svedržitelj, i neću primiti žrtve iz ruku vaših. Jer od istoka sunčanoga do zapada veliko će biti ime moje među narodima, i na svakom će se mestu prinositi kad imenu mome i čista žrtva; jer će ime moje biti veliko među narodima, veli Gospod Svedržitelj (Mal. 1, 10-11).

Jevreji onda rekoše: Govoreći tako, ti želiš, kako mi vidimo, da i neznabošce nazoveš blagoslovenima, kao što smo blagosloveni mi, seme Avraamovo. – Konstantin odgovori: Kime je blagoslovljeno seme Avraamovo, Njime ćemo biti blagoslovljeni i mi neznabošci, naime Mesijom koji je proizašao iz korena Avraamova i Isakova i Jakovljeva i Jesejeva i Davidova. Jer Bog reče Avraamu: U tebi će se blagosloviti sva plemena na zemlji (1 Mojs. 12, 3), i Isaku: U semenu tvome blagosloviće se svi narodi na zemlji (1 Mojs. 26, 4), i to isto Jakovu (1 Mojs. 28, 14). A David veli: Blagosloviće se u njemu sva kolena na zemlji, svi će ga narodi zvati blaženim (Ps. 71, 17). Jer je Mesija imao doći kako radi Avraamova plemena tako i radi neznabožaca. O tome je nekad Jakov, blagosiljajući Judu, rekao: Neće nestati kneza od Jude, i vođa od bedara njegovih, dokle ne dođe Onaj kome pripada, i On je očekivanje naroda (1 Mojs. 49, 10). I prorok Zaharija, objavljujući kćeri Siona – Jerusalimu, dolazak krotkoga Cara koji jaše na magaretu, kaže: On će istrebiti iz Jefrema kola i iz Jerusalima konje; i istrebiće se luk ubojiti; i On će kazivati mir narodima (Zahar. 9, 10). Eto vidite, Mesija je imao doći ne samo radi vas Jevreja nego i radi neznabožaca. A meni izgleda da je On došao više radi neznabožaca nego radi vas, jer Ga vi ne primiste, a neznabošci ga primiše; vi Ga ubiste, a neznabošci poverovaše u Njega; vi Ga odbaciste, a neznabošci Ga zavoleše. Zato i On vas odbaci a neznabošce prizva, i u njima se proslavlja. A da je očekivani Mesija zaista došao već, vi se možete uveriti u to preko svetog proroka Danila. Ovome proroku u Vavilonu, za prve godine carovanja Darijeva, javi se anđeo Gospodnji Gavrilo, i od toga vremena, u koje se javi Danilu, do dolaska Mesije u svet označi sedam sedmina; svaka sedmina sadrži 70 godina, a sedam sedmina sadrže ukupno 490 godina. Tako računa i vaš Talmud. Kako su te godine već davno prošle! Ako razgledate, videćete da je već prošlo više od 800 godina, otkako se navršiše sedmine, označene Danilu od anđela.

Pitam ja vas, nastavi Konstantin, koje carstvo je označavalo gvozdeno carstvo, o kome govori Danilo, tumačeći Navuhodonosoru san o velikom kipu? Jevreji odgovoriše: Gvozdeno carstvo označavalo je Rimsko carstvo. Filosof onda upita: A koga označava kamen koji se bez ruku ljudskih odvali od gore i satre onaj kip? – Kamen označava Mesiju, odgovoriše Jevreji, i pritom dodadoše: ako je po kazivanjima proroka i drugim događajima, kako ti govoriš, Mesija već došao, zašto onda Rimsko carstvo ima vlasti i do sada? Filosof odgovori: Ne, ono već nema vlasti, nego je prošlo kao i ostala carstva. Naše carstvo nije rimsko već Hristovo, kao što je i rekao prorok: U vreme tih careva Bog će nebeski podignuti carstvo koje se do veka neće rasuti, i to se carstvo neće ostaviti drugom narodu; ono će satrti i ukinuti sva ta carstva, a samo će stajati do veka (Dan. 2, 44). Nije li to carstvo – hrišćansko carstvo, koje se tako naziva po imenu Hristovom? Zar ne vidite istinu: Rimsko carstvo koje je služilo idolima već je prošlo, jer je Mesija došao u svet? I mesto idolopokloničkog carstva rimskog nebeski Bog je podigao nerazorivo carstvo hrišćansko. Rimljani su služili idolima, a hrišćani, kojih ima iz rimskog naroda i iz drugih plemena i naroda, caruju u ime Hristovo, kao što to opisuje sveti prorok Isaija, govoreći vama: I ostavićete ime svoje izbranima mojim za uklin, a vas će Gospod ubiti, a sluge će svoje nazvati novim imenom. Ko se uzblagosilja na zemlji, blagosiljaće se Bogom istinijem; i ko se uskune na zemlji, kleće se Bogom istinijem (Is. 65, 15-16). Zar se nisu ispunila sva proroštva, rečena o Hristu? Isaija je pretskazao njegovo rođenje od Djeve, govoreći: Eto devojka će zatrudneti i rodiće sina, i nadenuće mu ime Emanuilo (Is. 7, 14). A sveti prorok Mihej o njegovom rođenju u Vitlejemu kaže: I ti Vitlejeme, dome Efratov, ako jesi najmanji među tisućama Judinim, iz tebe će mi izaći starešina, koji će biti gospodar u Izrailju, kome su izlasci od početka, od večnih vremena. Zato će ih ostaviti dokle ne rodi ona koja će roditi (Mih. 5, 2-3).

Jevreji rekoše: Mi smo blagosloveni potomci Sima koji dobi blagoslov od oca svog Noja. A vi niste dobili blagoslov. – Filosof im odgovori: Nojevo blagosiljanje Sima ni najmanje se ne odnosi na vas; ono je samo proslavljanje Boga, jer je Noj rekao: Blagosloven da je Gospod Bog Simov (1 Mojs. 9, 26). Ovde se ustima Noja blagosilja Gospod Bog radi vrlinskoga Sima, i ništa više. A Jafetu, od koga mi vodimo poreklo, Noj je rekao: Bog da raširi Jafeta da živi u šatorima Simovim (1 Mojs. 9, 27). Sami pak vi vidite kako se blagodaću Božjom hrišćanstvo širi, a vi sve više i više gubite značaj. Pa i onde gde vi nekada življaste, sada se od hrišćana blagosilja i proslavlja ime Gospoda našeg Isusa Hrista.

Na to Jevreji rekoše: Eto vi, uzdajući se u čoveka, mislite da ste blagosloveni, dok knjige proklinju takve. – U odgovor na to filosof im postavi pitanje: Je li David proklet ili blagosloven? Jevreji odgovoriše: Veoma blagosloven. Znači, reče Konstantin, blagosloveni smo i mi, jer se uzdamo u Onoga u koga se uzdao i on, kada je govorio u psalmu: Čovek mira moga, u koga se uzdah (Ps. 40, 10). Taj Čovek jeste Hristos Bog. A ko se uzda u običnog čoveka, toga i mi smatramo prokletim.

Posle toga Jevreji postaviše drugo pitanje: Zašto vi hrišćani odbacujete obrezanje, kada ga Hristos ne odbaci, nego postupi po zakonu? – Filosof odgovori: Ko je prvi kazao Avraamu: biće znak između Mene i tebe (1 Mojs. 17, 11), Taj je, kad je došao, ispunio to, zbog čega se ono i držalo od onoga (Avraama) do Ovoga (Hrista). U zamenu za obrezanje Hristos je ustanovio krštenje.

Tada Jevreji upitaše: Zašto su neki ugodili Bogu, ne primivši taj znak (krštenje) nego Avraamov (obrezanje)? – Filosof odgovori: Niko od njih nije imao dve žene osim Avraama. A Bog je zato i dao njemu obrezanje, da on ne bi išao dalje u tome, nego da bi živeo po Adamovom primeru (tj. imao jednu ženu). I Jakovu je učinio sličnu opomenu, kada mu je povredio nogu, zato što je imao dve žene. Kada Jakov postade svestan razloga zbog koga mu je to učinjeno, on dobi naziv „Izrailj“, tojest onaj koji umom vidi Boga. A Avraam nije to razumeo.

Jevreji postaviše novo pitanje: Kako vi, klanjajući se idolima mislite da ugađate Bogu? – Pre svega, odgovori filosof, naučite se da razlikujete ikone od idola, pa ćete uvideti da nepravilno prekoravate hrišćane. U vašim knjigama ima mnogo uputstava o izobraženjima. Ja ću vas pitati za neka. Da li je Mojsije načinio skiniju po nacrtu koji je video na Gori, ili je po nacrtu umetničke veštine sagradio skiniju od drveta, kože, vune i ostalog, dostojnog heruvima? No pošto je tačno ono prvo, da li ćemo onda reći za vas, da vi ukazujete poštovanje i klanjate se drvetu, koži i vuni, a ne Bogu koji je u svoje vreme dao Mojsiju takav nacrt (izobraženje) skinije? To isto važi i za Solomonov hram, u kome bejaše mnogo izobraženja heruvimskih, anđelskih i drugih. Tako i mi hrišćani, poštujući obraze (ikone) ugodnika Božijih, mi ukazujemo poštovanje Bogu.

Jevreji onda upitaše: Zašto vi jedete svinjetinu i zečevinu, kada je to mrsko Bogu? – Filosof odgovori: Prvi zavet (Nojev) propisao je: Što se god miče i živi, neka vam bude za jelo, sve vam to dadoh kao zelenu travu (1 Mojs. 9, 3), jer je čistima sve čisto, a poganima je nečista savest. Isto tako i Bog o svemu stvorenome kaže: gle, dobro veoma (1 Mojs. 1, 31). Zbog vašeg prejedanja i radi pouke vama, Bog vam uskrati ono što je najbeznačajnije. A kako je štetno po vas prejedanje, o tome je napisano: Ugoji se Izrailj, pa se stade ritati; utio si, udebljao i zasalio; pa ostavi Boga koji ga je stvorio, i prezre stenu spasenja svoga (5 Mojs. 32, 15); ili: sedoše ljudi, te jedoše i piše; a posle ustaše da igraju (2 Mojs. 32, 6).

Takve je razgovore blaženi Konstantin vodio sa Jevrejima o hrišćanskoj veri. Ti su razgovori vođeni bili svaki dan u prisustvu samoga kagana, i to je trajalo dugo vreme. Te je razgovore kasnije zapisao blaženi Metodije i razdelio ih na osam delova, od čega je ovde izloženo vrlo malo.

Blaženi Konstantin je vodio razgovore ne samo sa Jevrejima nego i sa Saracenima, koje takođe nadvlada blagodaću Gospoda našeg, koji je obećao slugama svojim dati usta i premudrost kojoj se neće moći protiviti ni odgovoriti svi protivnici (Lk. 21, 15). Slušajući uzvišene i slatke reči bogomudrog Konstantina, kagan i njegovi glavni savetnici rekoše Konstantinu: Bog te je poslao k nama da nas naučiš. Od Njega ti si se naučio knjigama, sve si mudro govorio i medenim rečima svetih knjiga nahranio nas dosita. Iako smo mi ljudi neuki, ipak verujemo da je to učenje od Boga. Hoćeš li pak da konačno uspokojiš naše duše, onda nam kaži ne samo iz knjiga nego i pomoću priča sve ono što te mi budemo pitali o veri.

Posle toga se svi raziđoše radi odmora. Sutradan se ponovo sabraše i rekoše Konstantinu: Dokaži nam, uvaženi čoveče, razlozima i pričama, koja je vera najbolja. – Filosof odgovori: U jednoga Cara behu u velikom poštovanju muž i žena. Kada oni sagrešiše, Car ih istera iz te zemlje u kojoj su živeli (iz raja). Mnogo godina oni proživeše tako, i u siromaštvu izrodiše decu. Deca su razmišljala i razgovarala, na koji bi način povratila pređašnje dostojanstvo svojih roditelja. Jedan je govorio jedno, drugi drugo, svaki je davao savet kome bi, po njegovom mišljenju, trebalo sledovati. Kome je dakle od tih saveta trebalo sledovati? Zar ne najboljem? upita Konstantin, završavajući svoju priču. Zašto tako govoriš? odgovoriše Kozari. Svaki smatra svoj savet boljim od drugih. Ti nam dakle reci, da bismo shvatili, koji je od tih saveta najbolji.

Oganj, odgovori filosof, očišćuje zlato i srebro, a čovek umom razlikuje laž od istine. Kaži mi, od čega bi prvi grehopad: ne od gledanja li slatkog ploda i od želje da budemo bogovi? – Tako je, potvrdiše Kozari. Filosof nastavi: Ako nekome bolesniku škodi med ili hladna voda, onda koji lekar daje bolji savet: da li onaj koji bolesniku kome škodi med kaže: jedi med! a kome škodi hladna voda: napij se hladne vode i stoj go na mrazu! ili onaj koji daje potreban lek: umesto meda oprezno daje gorki napitak, umesto vode – tople obloge i sredstva za zagrevanje? Razume se, odgovoriše svi, bolji savet daje ovaj drugi. Tako i greholjubivu požudu treba umrtvljavati gorčinom života, a gordost smirenjem; uopšte, treba lečiti suprotnostima.

Dobro ste rekli, odgovori Konstantin. I zakon Hristov kaže, da živeti po Bogu, znači provoditi surov život (ići tesnim putem), koji će u večnom obitalištu doneti stostruki plod.

Posle toga jedan od glavnih savetnika kaganovih, koji je dobro znao nečestivo učenje Muhamedovo, upita filosofa: Reci mi, goste, zašto vi ne poštujete Muhameda? Ta on veoma hvali Hrista u svojim knjigama i kaže o Njemu: od Djeve, Mojsijeve sestre, rodio se veliki prorok, koji je vaskrsavao mrtve i sa velikom silom isceljivao svaku bolest. – Filosof odgovori: Neka nas presudi sam kagan. Reci mi, ako je Muhamed prorok, onda hoćemo li verovati Danilu koji je kazao da će se sa Hristom prekratiti svako viđenje i proroštvo. Kako posle toga on može biti prorok? Stoga, ako Muhameda nazovemo prorokom, znači odbacujemo Danila.

Na to mnogi od prisutnih rekoše: Mi znamo da je Danilo prorokovao Duhom Božjim, a za Muhameda znamo da je lažov i upropastitelj spasenja mnogih. – Tada savetnik kaganov okrenu se prema Jevrejima i reče: S Božjom pomoću gost je oborio na zemlju svu saracensku gordost, a vašu, kao poganu, izbacio napolje. – Zatim, obraćajući se svima prisutnima, reče: Bog je dao hrišćanskom caru vlast nad svima narodima i savršenu mudrost: vera njihova je najbolja, i izvan nje nemoguće je postići život večni. – Svi rekoše: Amin.

Posle toga filosof se sa suzama u očima obrati svima i reče: Braćo, oci, prijatelji i deco! Eto, mi smo, s pomoću Božjom, razjasnili i odgovorili na sve kako treba. Ako pak i sada ima nekoga među vama kome je nešto nejasno, neka dođe i neka me pita. Ko prima ovo učenje, taj neka se krsti u ime Svete Trojice; a ko ne prima, ja neću imati greha u tome, on će sam uvideti svoj greh u dan Suda, kada Večni Sudija bude seo da sudi svima narodima.

Na to Kozari sa kaganom odgovoriše: Mi nismo neprijatelji sebi, i evo odlučujemo: od ovoga časa, ko hoće i ko može, neka, pošto promisli, pristupi krštenju. A, ko se bude klanjao prema zapadu (neznabošci), ili vršio jevrejske molitve (Jevreji), ili držao saracensku veru (muhamedanci), taj će dobiti brzu smrt.

Pošto doneše takvu odluku, svi se s radošću raziđoše. Dvesta ljudi Kozara ostaviše idolske gadosti i primiše hrišćansku veru.

Zasadivši svetu veru hrišćansku u Kozarskom carstvu, prepodobni učitelji Konstantin i Metodije namisliše da se vrate u svoju zemlju, ostavljajući mesto sebe sveštenike koje behu doveli sa sobom iz Hersona. Kagan im predade svoje pismo za grčkog cara, u kome je pisao: Gospodaru, ti si nam poslao tako učene ljude koji nam jasno pokazaše da je hrišćanska vera istinita, i njoj nas naučiše. Pošto se prosvetismo svetim krštenjem, mi objavismo u našoj državi da se svaki koji želi može slobodno krstiti, i nadamo se da će sva zemlja naša primiti hrišćansku veru. Svi smo mi prijatelji tvome carstvu, i gotovi smo, ako uzaželiš, da ti služimo.

Ispraćajući blažene učitelje, Konstantina i Metodija, kagan im nuđaše mnoge darove, ali oni odbiše, govoreći: Pusti s nama grčke zarobljenike što se nalaze ovde, to će za nas biti najveći dar.

Kagan im ispuni želju, skupi oko dvesta zarobljenika, i predade ih svetoj braći. I tako svi s radošću krenuše na put, blagodareći Boga. No putujući, oni su morali prolaziti kroz pusta i bezvodna mesta. I svi malaksavahu od žeđi. Tako iznureni naiđoše na jedno slano jezero, čija je voda od silne soli bila gorka kao pelen. Tada se svi raziđoše po pustinji da traže pijaću vodu. A Konstantin, koji beše toliko iznemogao da nije mogao dalje ići, reče svome bratu Metodiju: Ne mogu više da trpim žeđ; molim te, zahvati od te vode, jer verujem da će Onaj, koji nekada Izrailjcima pretvori gorku vodu u slatku, i nama iznemoglima od žeđi zasladiti gorčinu ove vode. – I kad zahvatiše vodu i okusiše, videše da je slatka kao med i studena kao zimi. Onda svi tom vodom utoliše žeđ, i proslaviše Boga.

Stigavši u Herson, sveta braća posetiše episkopa. Pošto večeraše, Konstantin reče episkopu: Pomoli se za mene, vladiko, i blagoslovi me kao što otac blagosilja svoje čedo poslednjim blagoslovom. – Čuvši to, prisutni mišljahu da se Konstantin sprema da sutra rano krene iz Hersona i nastavi svoj put, pa ga upitaše povodom toga. A on nekima nasamo reče, da će episkop sutra izjutra ostaviti svet i otići ka Gospodu. Tako i bi: episkop se izjutra prestavi.

Na putu za Carigrad imalo se proći kroz zemlju u kojoj življaše Fuljski narod[26]. Ovaj narod je prinosio žrtve pod velikim hrastom, koji se bio srastao sa trešnjom i nazivao se Aleksandar. Ženama je zabranjeno da prilaze ovome hrastu i da učestvuju pri žrtvoprinošenjima. Blaženi Konstantin stupi među sakupljeni narod i reče: Jelini nisu izbegli večne muke, klanjajući se nebu i zemlji – tako velikim i dobrim tvorevinama; utoliko pre vi, klanjajući se neizmerno manjoj i nižoj tvorevini – hrastu, nećete izbeći večne muke. – Neznabošci odgovoriše: Mi to ne činimo samo danas, nego smo ovaj običaj primili od otaca. Prinoseći žrtve pod hrastom, mi dobijamo ono što ištemo: kišu, i mnogo drugo. I kako ćemo se odreći od ovog poklonjenja, kada to niko od nas ne može da učini? A ako se neko i usudi, taj će umreti, ne ugledavši više kišu.

Tada ih filosof stade poučavati ovakvim rečima: Bog govori o vama u Svetim Knjigama, kako Ga onda možete odbacivati? Tako prorok Isaija od lica Gospodnja viče, govoreći: Doći ću te ću sabrati sve narode i jezike, i doći će i videće slavu moju. I postaviću znak na njih, i poslaću između njih one koji se spasu k narodima u Tarsis, u Fud, u Lud, u Mosoh, u Tovel, u Eladu, i na daljna ostrva, koji ne čuše ime moje niti videše slavu moju, i javljaće slavu moju po narodima (Is. 66, 18-19). Gle, ja ću poslati mnoge ribare, govori Gospod, i uloviće ih… po svakoj gori i po svakom humu i po raselinama kamenim (Jerem. 16, 16). Braćo, nastavljaše govoriti Konstantin, poslušajte Boga koji vas je stvorio. Evo Evanđelja Novoga Zaveta Božijeg, po kome vi treba da primite krštenje.

Ovakvim i drugim sličnim rečima blaženi Konstantin ubedi neznabošce da poseku i sagore taj hrast. Starešina toga naroda priđe Konstantinu i celiva sveto Evanđelje. Ovome primeru sledovaše i ostali neznabošci. Zatim filosof razdade svima bele sveće, i svi se sa zapaljenim svećama i pojanjem uputiše hrastu. Konstantin uze sekiru i udari po hrastu trideset i tri puta; a posle toga drugi potsekoše hrast u korenu i sagoreše ga. Iste noći Gospod posla silnu kišu. I svi radujući se uznesoše hvalu Bogu, koji se raduje spasenju grešnika.

Kada stigoše u Carigrad, biše sa velikom češću i radošću dočekani od cara, i od patrijarha, i od celog sabora kao apostoli Hristovi. I željahu da ih posvete za episkope, ali oni to odlučno odbiše. Onda Metodija privoleše da bude iguman Polihronijevog manastira, a Konstantin boravljaše pri crkvi svetih Apostola. Uskoro obojica biše pozvani na nove podvige.

Boris ili Bogoris. car bugarski, posle rata sa Grcima, zažele da primi hrišćansku veru. Borisova sestra, koja je na nekoliko godina pre toga bila u ropstvu u Carigradu, vrati se u Bugarsku kao hrišćanka, i staraše se da ubedi brata da primi hrišćansku veru. On dugo nije pristajao; ali glad i strašni pomor opustoši njegovu državu. Tada se on, po savetu svoje sestre, obrati sa molitvom hrišćanskom Bogu, i nevolje prestadoše. Boris posla u Carigrad izaslanike da izmole nastavnike. Metodije onda otputova u Bugarsku. Tamo on na zidu carskog dvorca naslika Strašni sud, i objasni caru blaženstvo pravednika i muke grešnika. Već pripremljen rečima i primerom sestre i čudesnim prekraćenjem nevolja, car primi hrišćansku veru. To bi 860 ili 861 godine.[27]

Konstantin i Metodije ne uspeše da okončaju započeto delo krštavanja bugarskog naroda, a ono ukaza se novo polje za njihovu apostolsku delatnost. Moravski knez Rostislav održa veće sa svojim knezovima[28] i sa svim narodom Moravskim o tome da se pošalju grčkom caru Mihailu izaslanici sa molbom, da im pošalje hrišćanske učitelje. Na veću bi rešeno da se izaslanici pošalju sa ovakvom porukom: Naš narod[29] je odbacio neznaboštvo i drži hrišćanski zakon. Samo u nas nema takvog učitelja koji bi nam veru Hristovu objasnio na našem jeziku. Videći to, druge zemlje (slovenske) poželeće da idu za nama. S obzirom na to, gospodaru, pošalji nam takvog episkopa i učitelja: od vas u sve zemlje dobri zakon ishodi[30].

Car Mihailo se posavetova sa patrijarhom i celim sveštenim saborom, pa pozva na sabor blaženog Konstantina. Tu mu car saopšti želju Slovena i reče: Filosofe, ja znam da si ti slabunjav, ali je neophodno da ti ideš tamo, pošto niko ne može taj posao svršiti bolje od tebe. – Filosof odgovori: Iako sam telom bolešljiv i bolestan, ipak ću s radošću poći tamo, ako oni samo imaju pismena u svom jeziku. – Car na to reče: Ded moj i otac moj i mnogi drugi tražili su, ali ih nisu našli; kako ih onda ja mogu naći? – Filosof upita: U tom slučaju, kako ću im propovedati? To je isto kao besedu zapisivati po vodi. Osim toga, ako me Sloveni rđavo shvate, mogu me još proglasiti za jeretika. – Na to car zajedno sa svojim ujakom Vardom ovako reče filosofu: Ako zaželiš, Bog će ti dati što išteš, jer On daje svima koji s verom ištu od Njega i otvara onima koji kucaju.

Izišavši od cara, Konstantin ispriča sve bratu svome Metodiju i nekim učenicima svojim[31]. Po svome običaju Konstantin pre svega poče od molitve, pa onda naloži na sebe četrdesetodnevni post. Za kratko vreme Bog koji čuje molitve slugu svojih, ispuni ono za što je Konstantin molio. Pomognut blagodaću Svetoga Duha, Konstantin izmisli slovensku azbuku koja ima trideset i osam slova. Zatim pristupi prevođenju grčkih sveštenih knjiga na slovenski jezik. U tome mu pomagaše blaženi Metodije i učenici. Prevođenje sveštenih knjiga bi početo sa svetim Evanđeljem po Jovanu. Iskoni bje Slovo, i Slovo bje k Bogu, i Bog bje Slovo, behu prve reči prevedene na slovenski jezik.

Svoj prevod sveta braća podnesoše na rasmotrenje caru, patrijarhu i celom duhovnom saboru. Svi se oni tome obradovaše i proslaviše Boga za ukazanu milost.

Posle toga Konstantin zajedno sa bratom Metodijem i učenicima krenu u slovenske zemlje. Car im dade za put sve neophodne stvari, a knezu Rostislavu napisa sledeće pismo: Bog koji želi da svaki ima istinsko razumevanje i napreduje, videvši tvoju veru i tvoje staranje, blagovoleo je ispuniti tvoju želju u naše dane. On je otkrio pismena vašeg jezika, koja su dosada bila nepoznata, da bi i vas uvrstio u velike narode, koji slave Boga na svome jeziku. I evo mi ti šaljemo učenog i filosofa. Primi ovaj dar koji je mnogo skupoceniji od svakog zlata i srebra, dragog kamenja i prolaznog bogatstva, i pomozi mu da što skorije obavi posao. Svim srcem traži Boga i opšte spasenje; stoga se ne leni potsticati sve da se brinu za svoje spasenje i da hode pravim putem. Potrudiš li se da svoj narod privedeš poznanju Boga, ti ćeš dobiti nagradu za to i u ovom svetu i u onom, za sve duše koje do smrti žele verovati u Hrista Boga našeg. Time ćeš ti, slično Konstantinu[32], ostaviti za sobom istinski spomen potonjim pokolenjima.

Kada Konstantin i Metodije stigoše u Moraviju, biše dočekani sa velikom češću. Pre svega Rostislav sabra mnogo dečaka i naloži im da se kod svete braće uče slovenskoj azbuci i novoprevedenim knjigama. Zatim pod rukovodstvom svete braće Rostislav stade zidati crkve. Za godinu dana već je bila dovršena prva crkva u gradu Olomucu; potom se još nekoliko crkava pojavi u Moraviji. Konstantin je osvećivao te crkve i služio u njima na slovenskom. Za vreme svog bavljenja u Moraviji Konstantin sa učenicima svojim prevede sva crkvena bogosluženja, i nauči ih jutrenju i časovima, liturgiji i večernju i povečerju i „tajnoj službi“. I po proročkim rečima, otvoriše se uši gluvima da čuju reči iz knjiga, i postade krasnorečiv jezik mucavih. Bog, koji se raduje spasenju jednoga grešnika, s radošću posmatraše popravljanje čitavog jednog naroda.

Kada se među Slovenima stade na njihovom jeziku širiti božansko učenje i vršiti bogosluženja, tada mnogi, naročito arhijereji i jereji rimskoga jezika, počeše negodovati, govoreći im: Time se ne proslavlja Bog. Da je to bilo ugodno Bogu, On je mogao učiniti da se od samog početka propoved reči Božje zapisuje na jeziku onoga naroda kome je objavljivana. No Bog je izabrao samo tri jezika: jevrejski, grčki i latinski, na kojima treba slaviti Boga.

Takvim ljudima sveti učitelji odgovarahu: Bog daje kišu svima podjednako, i čini te sunce sve obasjava. A David kaže: Sve što diše neka hvali Gospoda! (Ps. 150, 6); Klikni Gospodu sva zemljo! Pojte Gospodu pesmu novu! (Ps. 149, 1). Pošto Gospod dođe da spase sve narode, onda svaki narod treba da slavi Gospoda na svom jeziku.

Tako sveta braća provedoše četrdeset meseci u Moraviji, putujući iz mesta u mesto, i svuda propovedajući na slovenskom jeziku. Uručujući Slovenima na slovenskom jeziku neiskazano skupoceni poklon – reč Božju, Konstantin im u predgovoru svetom Evanđelju upućuje ove reči: „uslišite, Sloveni vsi slovo, ježe krjepit srdca i umi“. Osnivajući škole za slovensku decu, oni su stekli mnogo učenika, gotovih da budu dobri učitelji i dostojni sveštenoslužitelji u svome narodu.

Čuvši u Rimu za svetu braću Kirila i Metodija, papa Nikola im s ljubavlju pisa, pozivajući ih u Rim. Oni se odazvaše njegovoj želji i krenuše. Na putu za Rim, oni se zadržaše u Panoniji. Tamo je bio knez Kocel, koji pozva svetu braću u grad Blatno, da bi sam naučio kod njih slovensku azbuku, i da bi je takođe naučili pedeset učenika koje knez beše sabrao iz svoga naroda. Na rastanku Kocel ukaza svetim propovednicima veliko poštovanje i ponudi im velike darove. Ali Konstantin i Metodije, kao od Rostislava Moravskog, tako i od Kocela ne htedoše uzeti ni zlata, ni srebra, niti ikoju drugu stvar. Oni su Evanđelsku reč propovedali bez nagrade, samo su od oba kneza izmolili slobodu za devet stotina grčkih zarobljenika.

Posle Panonije na putu za Rim sveta braća svratiše u Veneciju. Tu se latinski i nemački sveštenici i monasi okomiše na Konstantina kao vrane na sokola, propovedajući trojezičnu jeres. Reci nam, čoveče, govorahu oni Konstantinu, zašto si preveo Svete Knjige za Slovene i učiš ih na tom jeziku? To ranije niko činio nije: ni apostoli, ni papa rimski, ni Grigorije Bogoslov, ni Jeronim, ni Avgustin. Mi znamo samo tri jezika, na kojima treba proslaviti Boga: jevrejski, grčki, rimski.

Filosof im odgovori: Ne pada li kiša od Boga podjednako za sve? ne sija li sunce za sve? ne diše li sva tvar jedan vazduh? A kako vas nije stid misliti, da osim tri jezika, sva ostala plemena i jezici treba da su slepi i gluvi? Ta ne mislite li vi, recite mi, da Bog nije svemoguć, pa zato ne može da to učini, ili zavidljiv, pa neće da to učini? Mi znamo mnoge narode, koji imaju svoje knjige i uznose slavu Bogu svaki na svom jeziku. Od njih poznati su sledeći: Jermeni, Persijanci, Abhazi, Gruzini, Sugdi, Goti, Obri, Turci, Kozari, Arabljani, Egipćani, Sirijci, i mnogi drugi. Ako pak ne želite da se s tim složite, onda će Svete Knjige biti sudija. Jer David uzvikuje: Pevajte Gospodu pesmu novu, pevaj Gospodu, sva zemljo! (Ps. 95, 1). Klikni Gospodu, sva zemljo; pevajte, radujte se i poklikujte (Ps. 97, 4). Sva zemlja nek se pokloni tebi i poje tebi; neka poje imenu tvome, Višnji! (Ps. 65, 4). Hvalite Gospoda svi narodi, slavite ga svi ljudi… Sve što diše neka hvali Gospoda! (Ps. 116, 1; 150, 6). U Evanđelju se veli: A koji ga primiše dade im vlast da budu sinovi Božji… Ne molim pak samo za njih, nego i za one koji uzveruju u mene njihove reči radi: da svi jedno budu, kao ti, Oče, što si u meni i ja u tebi (Jov. 1, 12; 17, 20-21). U Evanđelju po Mateju govori se: Dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji. Idite dakle i naučite sve narode krsteći ih u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, učeći ih da sve drže što sam vam zapovedio; i evo ja sam s vama u sve dane do svršetka veka. Amin (Mat. 28, 18-20). Evanđelist Marko takođe veli: Idite po celome svetu i propovedite evanđelje svakome stvorenju. Koji uzveruje i krsti se, spašće se; a ko ne veruje osudiće se. A znaci onima koji veruju biće ovi: imenom mojim izgoniće đavole; govoriće nove jezike (Mk. 16, 15-17). Primenićemo reči Svetoga Pisma i na vas: Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što zatvarate carstvo nebesko od ljudi; jer vi ne ulazite niti date da ulaze koji bi hteli (Mt. 23, 13). Teško vama zakonici što uzeste ključ od znanja: sami ne uđoste, a koji hotijahu da uđu, zabraniste im (Lk. 11, 52). Apostol Pavle govori Korinćanima: Ja bih hteo da vi svi govorite jezike, a još više da prorokujete (1 Kor. 14, 5); a Filibljanima piše: I svaki jezik da prizna da je Gospod Isus Hristos na slavu Boga Oca (Flb. 2, 11). Takvim i mnogim drugim sličnim rečima sveti Konstantin izobliči latinske i nemačke sveštenike.

Iz Venecije se Konstantin i Metodije uputiše pravo u Rim. Još za vreme njihovog boravka u Veneciji umre papa Nikola i na njegovo mesto bi izabran Adrijan II[33]. Saznavši da se Konstantin i Metodije nalaze u Veneciji, novi papa ih pozva u Rim. Kada se sveta braća približiše Rimu, izađe im u susret sam papa sa svojim klirom i građanima, sa upaljenim svećama, jer oni nošahu svete mošti svetog sveštenomučenika Klimenta, pape rimskog, otkrivene u Hersonu. Prenesenje svetih moštiju Gospod proslavi mnogim čudesima. Tako jedan raslabljeni dobi iscelenje, i mnogi drugi bolesnici oslobodiše se svojih neduga.

Papa primi slovenske knjige, osveti ih i položi u crkvi svete Djeve Marije, znanoj „Fatni“ (jasle), i stade se po tim knjigama vršiti bogosluženje. Posle toga papa izdade naređenje dvojici episkopa da posvećuju učenike – Slovene, koji behu došli zajedno sa Konstantinom i Metodijem. Posvećenje učenika prvoga dana bi izvršeno u crkvi svetog apostola Petra i liturgija otslužena na slovenskom jeziku; drugog dana – u crkvi svete Petronile; i trećeg dana – u crkvi svetog apostola Andreja. Zatim je otsluženo svenoćno bdenije na slovenskom jeziku u crkvi velikog učitelja naroda – svetog apostola Pavla, a izjutra – sveta liturgija nad svetim grobom njegovim. Dvojici spomenutih episkopa u bogosluženju su pomagali Arsenije, jedan od sedmorice episkopa, i bibliotekar Anastasije.

Konstantin i Metodije sa učenicima svojim nisu prestajali zahvaljivati Bogu za sve, a Rimljani nisu prestajali dolaziti k njima, naročito Konstantinu, i raspitivati ih o svemu. Neki su dolazili po dva i tri puta i dobijali pouke. Jednom dođe kod Konstantina neki Jevrejin i reče da Hristos, o kome govore proroci da će se roditi od Djeve, još nije došao. Konstantin mu nabroja koliko je bilo kolena od Adama do Hrista, i dokaza da je Hristos već došao, i koliko je godina prošlo od toga vremena.

Uskoro posle toga, bolešljivi Konstantin, iznuren podvizima i dugim putovanjem, teško se razbole, i za vreme bolesti bi mu u viđenju otkriven od Gospoda čas njegove smrti. Saznavši to, Konstantin se celog tog dana radovaše duhom, i pevaše crkvenu pesmu: Razveseli se duh moj i obradova se srce moje što mi rekoše: hajdemo u dvore Gospodnje![34] Zatim se obuče u svoju najbolju odeću, i sav radostan preko celog tog dana, on je govorio: Od ovoga trenutka ja nikome na zemlji nisam više sluga, nego jedino Bogu Svedržitelju i bio sam i biću vavek, amin.

Sutradan Konstantin primi shimu, i tom prilikom dobi ime Kirilo. Bolest njegova produži se pedeset dana. Jednom u toku svoje bolesti Kirilo se obrati Metodiju ovim rečima: Eto brate, ja i ti bejasmo kao složni par volova koji oru jednu njivu, i evo ja padam na brazdi završivši svoj dan. Znam ja da si ti silno zavoleo goru Olimp, ali nemoj radi gore ostavljati svoju propoved i učenje. Ovim podvigom ti možeš bolje postići spasenje.

Kada se približi vreme da dobije upokojenje i pređe u drugi život, sveti Kirilo podiže ruke svoje s Bogu i sa suzama se moljaše ovako: Gospode Bože moj, Ti si sastavio bestelesne Sile Anđelske, rasprostro nebo, osnovao zemlju i iz nebića priveo u biće sve što postoji na njoj, Ti svagda i u svemu slušaš one koji tvore volju tvoju, koji se boje Tebe i drže zapovesti tvoje, – usliši molitvu moju i sačuvaj verno stado tvoje, koje si postavio da pasem ja grešni i nedostojni sluga tvoj. Izbavi ovo stado od svakog bezbožja i bezakonja i od svakog mnogorečivog jezika jeretičkog koji govori hulu na Tebe. Uništi trojezičnu jeres, i umnoži verne u Crkvi tvojoj. Sjedini sve u jednodušnosti, i učini sve jednomislenima o istinitoj veri tvojoj i pravom veroispovedanju. Udahni im u srca reč nauke tvoje, jer je to – dar tvoj. Kada si Ti mene nedostojnog udostojio da propovedam Evanđelje Hrista tvog, onda mi dopusti da Ti vratim kao tvoje sve što si mi dao. Zbrini ih moćnom desnicom tvojom, pokrij ih pokrovom tvojim, da bi svi hvalili i slavili ime Oca i Sina i Svetoga Duha vavek, amin.

Zatim, pošto celiva sve, on reče: Blagosloven Bog naš, koji nas ne dade u plen nevidljivim neprijateljima našim, nego razori zamke njihove i izbavi nas od truleži. – Sa tim rečima sveti Kiril usnu u Gospodu 14. februara 869. godine.

Papa Adrijan naredi svima Grcima koji su se nalazili u Rimu, a isto tako i Rimljanima, da prisustvuju pogrebu i sa zapaljenim svećama da stoje kraj kivota svetog Kirila. Još papa izdade naređenje da sahrana svetog Kirila bude kao i sahrana papa. Sveti Metodije, saznavši da nameravaju sahraniti u Rimu česno telo svetoga Kirila, ode kod pape i reče mu: Majka naša nas je zaklela da ko prvi od nas umre, onaj drugi prenese brata u njegov manastir na Olimpu i tamo ga sahrani.

Posle ove izjave svetog Metodija papa izdade naređenje da se česno telo svetog Kirila položi u kivot, pa kivot zakuca gvozdenim klincima, i tako pripremi za put. Svete mošti ostadoše u takvom položaju sedam dana. A rimski episkopi govorahu papi: Pošto Bog dovede ovamo Kirila, koji je putovao po mnogim zemljama, i ovde mu uze dušu, onda ga i treba sahraniti ovde kao česnoga muža. – Ako je tako, odgovori papa, onda ću ja promeniti rimski običaj i sahraniti Kirila zbog njegove svetosti i ljubavi u mome grobu, u crkvi svetog apostola Petra. – Tada sveti Metodije reče: Ako nećete da me poslušate i meni ga ne date, nego želite da ga zadržite ovde, onda ga položite u crkvi svetoga Klimenta, sa kojim je on zajedno došao ovamo.

Papa naredi da se postupi po predlogu svetog Metodija. Onda se ponovo sabraše svi episkopi, crnorizci i narod, i sa češću ispratiše svete mošti do crkve svetog Klimenta. Pred spuštanje kivota u grobnicu, episkopi predložiše: Da otvorimo kivot i pogledamo, nije li uzeto što od svetih moštiju? – Ali, iako su na sve moguće načine pokušavali da otvore kivot, oni ga, po promislu Božjem, ne mogoše otvoriti. Tada spustiše svete mošti sa desne strane oltara u crkvi svetoga Klimenta. Zatim se tu stadoše zbivati mnoga čudesa. Videći to, Rimljani počeše sve više i više proslavljati svetog Kirila i, izradivši ikonu njegovu, stadoše pred njom paliti sveće dan i noć, uznoseći hvalu Bogu koji proslavi one koji Ga ljube.

Posle smrti svetoga Kirila dođoše k papi izaslanici panonskog kneza Kocela, moleći ga da im pusti blaženog Metodija. Papa odgovori izaslanicima ovako: Ne samo vama, nego i svima slovenskim narodima šaljem ga, kao učitelja od Boga i od svetoga Petra, prvoprestolnika i ključedršca nebeskog carstva.

Ispraćajući svetog Metodija k Slovenima, papa mu uruči sledeću poslanicu slovenskim knezovima: Adrijan episkop i sluga Božji – Rostislavu, Svjatopolku i Kocelu: Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja. S radošću saznadosmo da Gospod potstače srca vaša da Ga tražite, i pokaza vam da Mu valja služiti ne samo verom nego i dobrim delima: jer je vera bez dela mrtva (Jak. 2, 26). Stoga greše oni koji misle da znaju Boga, a ne žele da ispunjuju zakon njegov. Vi tražiste učitelje ne samo od ovog episkopskog prestola nego i od blagovernog cara Mihaila: vi ga moliste da vam pošalje blaženog filosofa Konstantina sa bratom. Sveta braća, kada saznadoše da se vaša zemlja nalazi pod upravom apostolskog prestola, ne učiniše ništa suprotno kanonima, već dođoše k nama i doneše mošti svetog Klimenta. A mi, obradovavši se, namislismo da u vaše zemlje pošaljemo našeg sina Metodija, muža savršenog razuma i pravovernog, posvetivši njega i učenike u sveštenički čin. On vas može učiti kako vi to molite, i prevoditi na vaš jezik svete knjige, i po njima vršiti svetu liturgiju i krštenje i sve crkvene obrede, čemu je postavio početak, s pomoću Božjom i molitvama svetog Klimenta, sveti filosof Konstantin. Isto tako, ako neko drugi bude u stanju da pravilno i pravoverno prevodi svete knjige na vaš jezik, da bi vi lakše mogli poznati zapovesti Božije, onda neka to delo bude sveto i blagosloveno Bogom, našom i celom katoličkom Crkvom. Samo čuvajte jedan običaj: da se na liturgiji Apostol i Evanđelje najpre čitaju po rimski, a zatim po slovenski, da bi se ispunila reč Svetoga Disma: Hvalite Gospoda svi narodi (Ps. 116, 1); i još: Stadoše govoriti drugim jezicima, kao što im Duh davaše te govorahu (D.A. 2, 4). Ako se pak ko usudi koriti spomenute učitelje i skretati vas od istine ka basnama, ili, kvareći vas, bude hulio na knjige vašeg jezika, taj neka bude odlučen i izveden na sud crkve, i sve dotle neće dobiti oproštaj dok se ne popravi. Jer to su vuci a ne ovce, i treba ih raspoznavati po rodovima njihovim, i čuvati ih se. A vi, deco ljubljena, slušajte učenje Božje i ne odustajte od crkvenih pouka, i tada ćete biti istinski poklonici Ocu vašem nebeskom sa svima svetima. Amin.

Kocel primi Metodija sa velikom češću, ali ga ubrzo ponovo otpravi papi, i sa njim dvadeset uglednih ljudi, moleći papu da svetog Metodija postavi za episkopa Panonije, na presto svetog apostola Andronika, jednog od Sedamdesetorice[35], koji je nekada tamo episkopovao. Papa tako i uradi.

Posle toga, iskonski neprijatelj i protivnik istine potstače protiv Metodija Moravskog kneza[36] i nemačke i latinske knezove toga kraja. Sveti Metodije bi pozvan na veće, na kome mu postaviše ovako pitanje: Zašto ti propovedaš u našoj oblasti? – Kada bi ja znao, odgovori na to sveti Metodije, da je ovo vaša oblast, ja ne bi onda ni propovedao ovde; ali ova oblast pripada svetom apostolu Petru. A ako vi zbog svađe i lakomstva budete postupali ne po pravilima, zabranjujući propovedanje učenja Božjeg, pazite se da pri probijanju gvozdenih vrata glavom, ne razbijete sebi glavu. – Episkopi onda rekoše: Govoreći sa gnevom, ti sam navlačiš bedu na sebe. – Sveti Metodije odgovori: Ja se ne stidim govoriti istinu ni pred carevima. Što se mene tiče, vi postupajte sa mnom kako hoćete. Ja nisam bolji od onih koji su radi pravde podnosili mnoge muke u ovom životu.

Mnogo je govora bilo održano na tom skupu, ali protivnici svetoga Metodija nisu mogli ništa reći protiv njega. Onda knez reče sa potsmehom: Ne zamarajte moga Metodija; on se oznojio kao da je pored vrele peći. – Metodije odgovori: Da, gospodaru. Jednom sreli oznojenog filosofa i upitali ga: Od čega si se oznojio? Prepirao sam se sa prostacima, odgovori filosof.

Mnogo su episkopi govorili o Metodiju. Najzad ga poslaše na zatočenje u Švabiju[37], gde ga dve i po godine držahu u tamnici. Glas o tome dođe do pape. Saznavši o tome, papa Jovan VIII[38] naslednik Adrijana II, izreče prokletstvo na nemačke episkope i zabrani im da služe liturgiju sve dok ne puste Metodija na slobodu. Tada episkopi pustiše na slobodu Metodija, ali Panonskom knezu Kocelu saopštiše: Ako Metodija uzmeš kod sebe, ne smatraj nas za dobroželatelje. – Ipak ti episkopi ne izbegoše sud Božji i apostola Petra. Četvorica od njih brzo umreše.

U to vreme izbi sukob u Moraviji između Slovena i nemačkih sveštenika. Moravljani shvatiše da su nemački sveštenici, koji žive kod njih, neprijatelji Slovena, i staraju se da ih predadu Nemcima. Zato ih proteraše, a papi uputiše sledeću molbu: Kao što su pre naši oci primili krštenje od svetoga Petra, tako i sada daj nam arhiepiskopa i učitelja Metodija. – Papa odmah uputi svetog Metodija u Moraviju, gde ga knez Svjatopolk i Moravljani, koji se već behu razišli sa Nemcima, primiše i poveriše mu sve crkve i duhovništvo u svim slovenskim gradovima. Namesto proteranih sveštenika nemačkih sveti Metodije postavi sveštenike – Slovene. Pošto su sveti Metodije i sveštenici vršili bogosluženje i propovedali narodu na slovenskom jeziku, hrišćanska se vera stade silno širiti. Mnogi su se neznabošci odricali svojih zabluda i pristupali veri u istinitog Boga.[39] U to vreme i Moravska država bejaše jaka kao nikada pre[40].

Sveti Metodije imađaše dar proroštva. Mnoga su se njegova proroštva zbila. Spomenućemo nekoliko od njih. Jedan neznabožački knez, koji je živeo pored Visle, ismevaše hrišćane i činjaše im neprijatnosti. Sveti Metodije mu posla ovakvu poruku: Bolje ti je, sinko, da se krstiš dobrovoljno i u svojoj zemlji, nego li da se u tuđoj zemlji krstiš prinudno kao zarobljenik. – Tako i bi.

Jednom Svjatopolk ratovaše sa neznabošcima i rat se oteže. Pred Petrovdan sveti Metodije posla Svjatopolku ovakvu poruku: Ako mi obećaš da sa vojskom budeš kod mene o Petrovdanu, ja verujem da će ti Bog uskoro predati u ruke neznabošce. – Tako i bi.

Neki bogat čovek oženi se svojom snahom. Sveti Metodije ga je dugo savetovao i pouke mu mnoge davao, ali ga ne mogade ubediti da se razvede. A drugi su mu, zbog bogatstva, povlađivali. Tada sveti Metodije reče bogatašu: Ide vreme kada laskavci neće biti u stanju da vam ukažu pomoć i vi ćete se setiti mojih reči, ali će već biti kasno. – I zaista, po promislu Božjem, na ove bogataše iznenada napade takva bolest, da nigde mesta nisu mogli naći sebi. U takvom stanju oni i umreše.

Stari zavidljivac i neprijatelj roda ljudskog opet diže protiv Metodija javne i tajne neprijatelje, kao nekada Datana i Avirona protiv Mojsija. U to vreme pojaviše se jeretici koji učahu da Duh Sveti ishodi i od Sina. Ovi jeretici zavođahu pravoverne sa pravoga puta, a o svetom Metodiju, koji izobličavaše njihovo bezbožno učenje, govorahu: Nama je papa dao vlast i naredio nam da proteramo Metodija i njegovo učenje. – Sabraše se svi Moravljani i zapovediše da se pred celim narodom pročita ta poslanica, kojom se tobož Metodije proteruje iz zemlje. Narodu je bilo mnogo žao da se liši takvog pastira i učitelja. A u toj papinoj poslanici stajalo je ovo: „Brat naš Metodije pravoveran je i vrši apostolsku službu. Njemu je apostolski presto potčinio sve slovenske zemlje, i koga on prokune – biće proklet, a koga osveti – biće svet“.[41]

Posle ovoga svi se neprijatelji svetog Metodija raziđoše posramljeni. No zloba se njihova time ne okonča. Želeći da dodijaju svetitelju, oni govorahu da je grčki car ljut na njega, i da Metodije ne bi ostao u životu kada bi bio pod njegovom vlašću. Ali milostivi Gospod, ne želeći da sluga njegov bude porugan, potstače srce carevo, te car uputi svetom Metodiju ovakvo pismo: „Česni oče, veoma želim da te vidim. Učini dobro delo: potrudi se te dođi do nas, da bi te videli dok si još u životu i dobili blagoslov od tebe“.[42]

Sveti Metodije otputova u Carigrad, i bi primljen od cara i patrijarha sa velikom čašću i radošću. Car odade hvalu njegovom učenju, i, zadržavši kod sebe dva njegova učenika, jereja i đakona, sa slovenskim knjigama, on isprati svetog Metodija natrag u Moraviju sa velikim darovima.

Mnogo je nevolja podneo sveti Metodije: u pustinjama – od razbojnika, na morima – od silnih bura, na rekama – od neočekivanih vrtača, te se na njemu ispuniše apostolove reči: nevolje na rekama, nevolje od razbojnika, nevolje na moru, nevolje među lažnom braćom u trudu i podvigu, u mnogom nespavanju, u gladovanju i žeđi (1 Kor. 11, 26-27). Zatim, ostavivši sve brige, i svu tugu položivši na Boga, sveti Metodije stade sa svoja dva učenika – sveštenika prevoditi na slovenski one knjige, koje ne beše uspeo da prevede sa svojim bratom, blaženim Konstantinom. S njima on prevede ceo Stari Zavet, sem Knjiga Makavejskih; isto tako prevede i Nomokanon i Paterik. Sveti Metodije započe prevođenje u martu mesecu, a završi ga 26. oktobra. Završivši prevođenje, sveti Metodije uznese dostojnu hvalu i slavu Bogu i svetom Dimitriju Solunskom, na čiji praznik dovrši prevođenje, i prema kome je kao Solunjanin gajio naročitu ljubav.

Oko tog vremena Ugarski kralj, koji se bavio u krajevima oko Dunava, zažele da vidi svetog Metodija. Mnogi su odvraćali svetog Metodija da ne ide kod tog kralja, zbog opasnosti koje mu prete, ali on ode. Ugarski kralj ga srete sa češću. I pošto je razgovarao sa svetim Metodijem, on ga isprati sa velikim darovima. Praštajući se sa njim, kralj reče svetitelju: Česni oče, sećaj me se uvek u svetim molitvama svojim.

Starajući se o svome stadu, sveti Metodije je pronalazio verne sledbenike Hristove u svima zemljama, i zapušivao usta pričala. On je zajedno sa apostolom mogao reći: Trku svrših, veru održah: dalje dakle meni je pripravljen venac pravde (2 Tm. 4, 7-8). A kada se približi vreme da se sveti Metodije odmori od stradanja i dobije nagradu za mnoge trudove, stadoše ga pitati: Česni oče i učitelju, koga od tvojih učenika određuješ za svog naslednika? – Pokazujući na svoga učenika Gorazda, svetitelj reče: Evo čoveka vaše zemlje, pravovernog, i dobrog poznavaoca latinskih knjiga. Ako na to bude volja Božja i vaša ljubav, ja želim da on bude moj naslednik.

Na Cveti sveti Metodije dođe u crkvu, i ne mogade služiti zbog slabosti, nego se samo pomoli Bogu za cara grčkog, za kneževe slovenske, za klirike, i za sav narod, i reče: Nadgledajte me, deco, do trećega dana. – I stvarno, u svitanje trećega dana sveti Metodije, izgovorivši reči: „U ruke tvoje, Gospode, predajem duh svoj“, upokoji se u Gospodu na rukama jereja, 6 aprila 885 godine.

Opelo bi obavljeno na latinskom, grčkom i slovenskom, i česno telo svetog Metodija položeno u sabornoj crkvi u Velegradu. Na pogrebu je uzelo učešća ogromno mnoštvo naroda. Bilo je tu i ljudi i žena, i odraslih i malih, i bogatih i siromašnih, i slobodnih i robova, i udovica i siročadi, i stranaca i meštana, i bolesnih i zdravih. Svi su sa suzama ispraćali tako dobrog učitelja i pastira, koji je svima bio sve, da sve pridobije.

Tako sveti Metodije pređe ka Gospodu, kome sa svojim bratom svetim Kirilom apostolski revnosno posluži, i obojica Mu predstadoše u večnom životu, slaveći Ga sa svima svetima u beskonačne vekove, amin.

 

Izvor: Žitije Svetih – Ava Justin Popović