Vaspitanje pre obrazovanja
ČITANJE U PORODICI
ČITANJE U PORODICI KAO POČETAK KRITIČKOG UMA
Deca prvi put samostalno čitaju onda kad nauče slova svog pisma, tj., maternjeg jezika. Međutim, oni, i pre ovog značajnog koraka u životu, poznaju jezik, dopunjuju ga i vole da razgovaraju i slušati druge na jeziku koji poznaju. Kad već pominjem maternji jezik, imam želju da pojasnim samo značenje koje smo već svi prihvatili, koristimo ga, ali neko će se zapitati, zašto je „nadenut“, baš, pridev – maternji. Odgovor se sam od sebe nameće: to je jezik kojim majka govori dok nosi bebu i kojim govore ljudi oko nje.
Treba da postanemo svesni važnosti pravilnog izgovaranja reči, lepog izražavanja i smislenih dijaloga dok smo u prisustvu trudnice, sasvim male dece i dece školskog uzrasta. Bez dileme, porodica je mesto gde sve počinje, gde su prvi utisci o svetu i životu, pa tako i o govoru, čitanju i važnosti sveg pomenutog. Ako imamo na umu, da ovozemaljski život počinje prvim trenutkom začeća, onda, od prvog trena, treba da radimo sve ono što želimo dobro da učinimo za svoje potomstvo i nas, kao porodicu u celini. U tom nam može, i te kako, pomoći čitanje, ali nije svejedno – ko, kad, koliko, šta – čita i kom čita. Dakle, buduća majka bi trebalo, pored stvari važnih za lično zdravlje i zdravlje svoje bebe – i čita neku oplemenjujuću literaturu – naglas, polako, s doživljajem onog što čita, a takođe blagim ritmom, jasno izgovarajući pročitano. Ovo će pomoći budućem članu porodice da se bolje navikne na glas majke, na jezik, a samim tim će ga, kad dođe vreme za to, učiti lakše.
Kad je čedo u kući…
Ne stajemo ovde… Kad je čedo već u kući, bilo ko, kad ga uspavljuje, trebalo bi da mu govori, čita neke ugodne tekstove ili pusti muziku. Da, čim se rodi jer – obično – roditelji čekaju treću (!) godinu, da detetu čitaju bajke pred spavanje, što nikako ne treba da bude merilo; dete ne mora uvek da razume „poentu priče“, već da kroz slušanje nekog pročitanog teksta formira predstavu o jeziku, zajedništvu, stvara se prisnost i mir u jednom domu, stvara se dobra podloga za razvoj pojmovnog mišljenja.
Zatim, prirodno, dolazi period kad dete počinje da priča, kad može da razume radnju priče i pita, kad nešto ne može samo da shvati. Ovako počinje plodan period gde već možemo postavljati osnov za kritičko mišljenje, za „budućeg čoveka!
Šta je važno…
Važno je da još u ranom periodu detinjstva, maleni mogu čuti priče i događaje iz sveta knjige, kad se zainteresuju za radnju, čak i same bajke, mi tu imamo prostora da pričamo o moralu, postupcima, mogućnostima za drukčije odluke… Tu smo!
Knjiga kao velik saveznik…
Kad na ovaj način dete posmatra i realnost, i doživljeno, i izmaštano, ono kreće da doživljava sebe, da se preispituje šta može i da preispituje tuđe postupke. Nije li sve ovo neophodno? Mislim da jest jer moram da priznam: mnogi oko nas ne poznaju važnost kritičkog mišljenja u svetu i vremenu, kad nam se tuđa mišljenja neumitno nameću! Možemo prevazići, to, tako što ćemo još u porodici stvarati deci osećaj čvrste privrženosti zajednici, a opet s objektivnim pogledom na postupke i dešavanja; knjiga nam je tu velik saveznik.
Ponovo u pomoć možemo da pozovamo literaturu kad nama, odraslima, nešto nije dovoljno razjašnjeno, u vezi dece, porodice, vaspitanja, hrišćanskih principa, samog jezika i izraza, uopšte. Mada smo, u današnje vreme, navikli da je sve „instant“, ipak bi trebalo voditi računa da, uz pomoć već napisanih stranica mudrih ljudi, unesemo u porodicu živopisnost nekih događanja, ljudskih sudbina koje nam mogu poslužiti za nauk, a o svem tom možemo razgovarati s mlađima i obogatiti vaspitanje.
Ako dobro osmislimo i vreme u toku dana ili vikenda, kad ćemo zajednički da čitamo i komentarišemo razne sadržaje, deca će željno iščekivati takve trenutke kad mogu da čuju nešto novo, da nešto novo izmisle i pitaju, a pogotovo će biti srećni ako su tu i tata i mama. Pređe li ovo u naviku, ostavljaće u umovima dece prijatno osećanje povezano s čitanjem i rado će se time koristiti u životu. Ovo je i jedna vrsta „oružja“ protiv medija koji nemaju zadovoljavajuće sadržaje u etičkom smislu, nejasno se i nepravilno govori – često, pa ostavlja i utisak samodovoljnosti kroz sumnjive sadržaje. Izbegnimo medije, bar, koliko možemo, kako ne bismo došli u situaciju da mladi imaju utisak neprikosnovenosti, npr., televizije u svom obrazovanju i formiranju stavova.
Za lep pravilan govoran i pisan jezik…
Pomenuto je nepravilno izražavanje u raznim medijima… Borimo se protiv tog tako što ćemo u ranom detinjstvu malima čitati, a stvarati im ugodnim samostalno čitanje kad postanu školarci i sami osvajaju polja znanja. Važno je, veoma je važno da u ovoj nezaustavljivoj najezdi stranih reči i izraza na naš jezik, deca znaju odgovarajuće reči u svom jeziku i neophodno je da putem čitanja izgrađuju lep način formiranja rečenica, kojim će predstavljati sebe. Danas, u stvari, kao da nije poželjno i kao da je sramota koristiti bogatstvo kojim srpski jezik raspolaže. To je opasna pojava koju možemo ugušiti raznim sredstvima, najpre je to navika čitanja u porodici, zatim odlazak u biblioteke, ali i obavezno kreiranje obrazovnog programa na radiju, televiziji, internetu, koji bi promovisao važnost i superiornost onih koji odlično barataju jezikom i smislom života, jer ČITAJU!
Čitanje je i svojevrsno vežbanje radnih navika; strpljenja i postepenog napretka, s mogućnošću da se čitalac uvek može vratiti na redove koji ga podstiču na razmišljanje. Uz knjigu i razmatranje sadržaja u njoj, vežbamo i usredsređivanje pažnje na nečije strpljivo stvarano delo, na trud pisca i tako saobražavamo, i s umom i talentom, onog koji je ostavio svetu nešto vredno uobličeno. Tako možemo svet posmatrati iz više uglova, a najveličanstvenije je ako sve to počne od samog našeg početka, ako se razvije u porodici i ako nas podstakne da cenimo tuđe stvaranje!
Profesorka Biljana Milenković
Izvor: http://anti-censura.com/citanje
Priredio: V. V. M.
oOOo