Depresija i anaksioznost – priča o lečenju depresije

„Nasuprot depresiji ne nalazi se sreća, već vitalnost, a mene je upravo vitalnost napustila u tom momentu.“ U ovom govoru jednako stručno i poražavajuće, pisac Endru Solomon vodi vas u najdublje delove sopstvenog uma kroz godine borbe sa depresijom. Ona ga odvodi na putovanje svetom radi razgovora sa drugim ljudima obolelim od te bolesti – da bi otkrio da, na njegovo zaprepašćenje, što je više govorio, više je bilo onih koji su želeli da podele sopstvenu priču.

Depresija, tajna koju delimo

„Osetih pogreb u svom mozgu i ožalošćene kako dolaze i odlaze, koračaju, koračaju, dok ne osetih da razum puca. A kada su svi seli, poče služba, kao bubanj, koji bije, bije dok mi um ne utrnu. I tada čuh kako podižu kovčeg i škripe po mojoj duši istim onim olovnim čizmama iznova, kad prostor poče nestajati, kao da nebesa behu zvono a bića behu uho i ja i tišina, čudna neka vrsta, uništeni, osamljeni ovde. Tada se smisao potpuno rasprši, padao sam dublje i dublje, sudarajući se sa svetovima sa svakim ponorom i okončah spoznaju tada“.

Znamo o depresiji kroz metafore. Emili Dikinson je pretočila u stih, Goja u sliku. Pola svrhe umetnosti je u opisima takvih tipskih stanja.

Što se mene tiče, smatrao sam sebe jakim, jednim od onih koji bi preživeli da su poslati u koncentracioni logor.

Godine 1991. zadesilo me je više gubitaka. Moja majka je preminula, završila mi se tadašnja veza, vratio sam se u Sjedinjene Države nakon par godina u inostranstvu i prošao sam kroz sva ta iskustva netaknut.

Ali 1994., 3 godine kasnije, izgubio sam interes za skoro sve. Nisam želeo da radim ništa što sam ranije želeo, a nisam znao zbog čega. Nasuprot depresiji nije sreća, već vitalnost, a upravo je vitalnost nestala iz mene u tom momentu. Sve što je trebalo učiniti činilo se preteškim. Kada bih došao kući i video crveno svetlo na telefonskoj sekretarici, umesto ushićenosti što ću čuti prijatelje, pomislio bih: „Koliko mnogo ljudi sad moram pozvati.“ Ili kada bi trebalo da ručam, mislio bih: ali moram da uzmem hranu, stavim je na tanjir i isečem, sažvaćem, progutam i osećao sam se kao da nosim krst sveta.

Stvar koju često zaboravljamo govoreći o depresiji je to da znamo da je apsurdna. Znate da je tako dok je doživljavate. Znate da većina ljudi uspeva da posluša sopstvene poruke i da jede, da se organizuje da bi se istuširala i izađe iz kuće i da to nije naročit problem, ali ipak ostajete u njenom stisku i ne uspevate da pronađete izlaz. Počeo sam da primećujem da činim sve manje, razmišljam manje, osećam manje. Bilo je kao neko ništavilo.

A onda je nastupila anksioznost. Da ste mi ikad rekli da moram da budem depresivan narednih mesec dana, rekao bih: „Do novembra će biti gotovo, ja to mogu.“ Ali, da ste mi rekli: „Imaćeš akutnu anksioznost sledećih mesec dana“, radije bih sebi prerezao vene, nego da to prolazim. To je bilo stalno osećanje kao da hodate, pa se sapletete i padnete a tlo se velikom brzinom primiče, ali umesto da traje delić sekunde, trajalo je šest meseci. To je doživljaj stalnog straha, ne znajući čega se to bojite. U tom momentu sam počeo da mislim da je previše bolno biti živ i da je jedini razlog zbog kog se ne treba ubiti taj da ne povredim druge ljude.

Konačno, jednog jutra sam se probudio misleći da sam možda imao šlog jer sam ležao potpuno zamrznut u krevetu i gledao u telefon misleći: „Nešto nije u redu, moram da potražim pomoć“, a nisam mogao da pružim ruku i podignem slušalicu i pozovem. Najzad, nakon četiri sata ležanja i zurenja u njega, telefon je zazvonio i nekako sam smogao snage da se javim. Bio je to moj otac. Rekao sam: „U velikom sam problemu. Moramo nešto preduzeti.“

 Idućeg dana počeo sam sa lekovima i terapijom. Takođe sam počeo da razmatram ovo zastrašujuće pitanje: Ako ja nisam ta jaka osoba koja bi preživelai koncentracioni logor, ko sam onda ja? Ako moram uzimati lekove, da li me oni čine potpunijim bićem ili će od mene napraviti nekog drugog? I kako se osećam u vezi toga, ako me čine drugom osobom?

Bio sam u prednosti iz dva razloga kada sam ušao u borbu. Prvi je taj što sam znao, objektivno, da imam dobar život i ako bih ozdravio, imao bih zašto da nastavim, nešto za šta vredi živeti. I drugo – imam dobru terapiju.

Ali, bez obzira na to, bolest je nestajala i vraćala se, iznova i iznova, dok konačno nisam shvatio da moram da budem na lekovima i na terapiji zauvek. Razmišljao sam: „Da li je to hemijski ili psihološki problem? Da li je potreban hemijski ili filozofski lek?“ Nisam mogao da ustanovim. Shvatio sam da zapravo, nismo dovoljno napredovali ni u jednoj od ovih oblasti da bismo potpuno objasnili stvari. I lekovi i psihoterapija igraju ulogu, a otkrio sam i da je depresija nešto što je tako duboko ukorenjeno u nama, da se ne može odvojiti od naše naravi i ličnosti.

Želim da naglasim da su nam tretmani za depresiju izuzetno loši. Nisu naročito efektni. Izuzetno su skupi, uz bezbroj neželjenih efekata. Katastrofalni su. Ali sam zahvalan što živim danas, a ne pre 50 godina, kad skoro ništa nije moglo da se uradi. Nadam se da će za 50 godina ljudi čuti za tretmane koje sam imao i biti začuđeni da je neko pretrpeo tako primitivne naučne metode.

Depresija je greška u ljubavi. Ako biste bili u braku s nekim i mislili: „Pa, ako mi žena umre, naći ću drugu“, to onda ne bi bila ljubav kakvu znamo. Ne postoji tako nešto kao što je ljubav bez iščekivanja gubitka i taj spektar beznađa može biti pokretač bliskosti.

Postoje tri stvari koje ljudi često mešaju: depresija, žalost i tuga. Žalost je izrazito reaktivna. Ako nekog izgubite i osećate se veoma nesrećno, a šest meseci kasnije, još uvek ste duboko tužni, ali funkcionišete nešto bolje, u pitanju je najverovatnije žalost i na kraju će se sve samo rešiti u određenoj meri. Ako vas snađe katastrofalan gubitak i osećate se strašno loše, a šest meseci kasnije jedva da funkcionišete, onda verovatno imate depresiju uzrokovanu katastrofalnim okolnostima. Tok nam govori mnogo toga. Ljudi misle da je depresija samo tuga. To je jako mnogo tuge, previše žalosti zbog isuviše blagog razloga.

Kada sam pokušao da razumem depresiju, intervjuišući ljude koji su je imali, nailazio sam na ljude koji, površno gledajući, imaju relativno umerenu depresiju, a potpuno su blokirani njom. A bilo je i onih za koje se činilo da imaju, po njihovom opisu, izuzetno tešku depresiju, dok ipak imaju dobre živote između depresivnih epizoda. I krenuo sam da otkrijem šta je uzrok toga da neki ljudi imaju veću otpornost nego drugi. Koji to mehanizmi omogućavaju ljudima da opstanu? Ispitao sam mnogo osoba koje pate od depresije.

Jedan od prvih koje sam intervjuisao opisao je depresiju kao sporiji način umiranja i bilo je dobro što sam to čuo ranije jer me je podsetilo da taj sporiji način umiranja zapravo vodi stvarnoj smrti i da je u pitanju ozbiljna stvar. U pitanju je glavni uzrok invalidnosti širom sveta, od koga ljudi umiru svakodnevno.

Jedna osoba sa kojom sam pričao pokušavajući da razumem ovo je moja draga prijateljica koju poznajem mnogo godina, a koja je ranije imala psihotičnu epizodu, na svojoj prvoj godini studija, a zatim je upala u strašnu depresiju. Imala je bipolarni poremećaj ili maničnu depresiju, kako se to tada zvalo. Zatim je bila vrlo dobro dugo godina na litijumu, a potom su joj isključili litijum da vide kako će biti bez njega i tada je zadesila još jedna psihoza i upala je u najgoru depresiju koju sam ikada video. Satima je sedela u stanu svojih roditelja manje-više obamrla, maltene bez pokreta i tako iz dana u dan. Kada smo o tom iskustvu pričali par godina posle – ona je inače pesnikinja i psihoterapeut, Megi Robins – kad sam je intervjuisao, rekla mi je: „U sebi sam pevala: „Gde je svo cveće nestalo“ stalno iznova, samo da zaokupim misli. Pevala sam da zataškam ono što mi je um govorio: „Ti nisi ništa. Nisi niko. Ne zaslužuješ da živiš“. Tada sam počela da stvarno razmišljam o samoubistvu.“

Kad ste u depresiji, vi ne mislite da ste stavili sivi veo i gledate svet kroz tu maglu lošeg raspoloženja. Već mislite da je zapravo veo nestao, veo sreće i da sad vidite stvarno. Lakše je pomoći šizofreničnim osobama koje primećuju da u njima ima nečeg stranog što treba izbaciti. Ali teško je kod depresivnih, jer mi mislimo da vidimo istinu.

Ali istina laže. Postao sam opsednut tom rečenicom: „Ali istina laže.“ Otkrio sam, razgovarajući sa depresivnim ljudima, da imaju mnogo pogrešnih percepcija. Kažu: „Niko me ne voli.“ A vi kažete: „Ja te volim, žena te voli, majka te voli.“ Na to možete prilično lako odgovoriti, barem većini ljudi. Ali depresivni ljudi će takođe reći: „Bez obzira šta radili, svi ćemo umreti na kraju.“ Ili: „Ne može biti istinske bliskosti između dva ljudska bića. Zarobljeni smo, svako u svom telu.“ Na šta morate uzvratiti: „To je istina, ali mislim da sada treba da se fokusiramo na to šta ćemo jesti za doručak.“ (Smeh) Uglavnom, ono o čemu oni govore nije bolest, već gledište i pomislimo da je zaista neobično da većina nas zna da ova egzistencijalna pitanja postoje, a ona nas ne ometaju naročito. Jedna studija mi se posebno svidela, o grupi depresivnih i grupi nedepresivnih ljudi koji su zamoljeni da igraju video igricu sat vremena i posle sat vremena, odgovore koliko malih čudovišta misle da su ubili. Depresivna grupa je obično bila precizna s greškom od oko 10 procenata, a nedepresivne osobe govorile su da je broj ubijenih čudovišta 15 do 20 puta veći – (Smeh) – od stvarno ubijenih.

Kada sam rešio da pišem o svojoj depresiji, mnogi su rekli da mora da je vrlo teško izaći sa tim u javnost, da ljudi saznaju. Pitali su me: „Da li sada ljudi s tobom pričaju drugačije?“ Rekao sam: „Da, pričaju drugačije. Drugačije utoliko što počinju da mi govore o njihovim iskustvima ili iskustvu sestre ili prijatelja. Stvari su se izmenile jer sada znam da je depresija porodična tajna koju svi imaju.

Bio sam na konferenciji pre par godna i u petak, prvog od tri dana konferencije, jedna od prisutnih me je pozvala sa strane i rekla: „Patim od depresije i malo mi je neprijatno zbog toga, ali koristim ovaj lek i zanima me vaše mišljenje?“ Potrudio sam se da je posavetujem najbolje što mogu. Potom je rekla, „Ali, znate, moj muž to ne bi razumeo. On je neko kome bi to izgledalo besmisleno i znate, neka to ostane među nama.“ I ja sam rekao, „U redu je.“ U nedelju, na istoj konferenciji, njen suprug me je odveo na stranu i rekao: „Moja supruga ne bi mislila da sam neki muškarac da zna ovo, ali ja bolujem od depresije i koristim neki lek i pitao sam se šta vi mislite?“ Krili su isti lek na dva različita mesta u istoj spavaćoj sobi. Rekao sam im da mislim da možda komunikacija u braku prouzrokuje neke od njihovih problema. (Smeh) Bio sam zatečen teskobnom prirodom takve uzajamne tajnovitosti. Depresija je veoma iscrpljujuća, traži toliko mnogo vremena i snage i ćutanja o njoj, što je, u stvari, pogoršava.

I onda sam počeo da razmišljam o načinima na koje ljudi pomažu sami sebi. Počeo sam kao medicinski konzervativac. Mislio sam da postoji nekoliko vrsta terapija koje su plodonosne, bilo je jasno da jesu – postoje lekovi, određene vrste psihoterapija, mogućnost elektrokonvulzivnog tretmana, a sve ostalo su besmislice. Ali onda sam otkrio nešto. Ako imate tumor mozga i kažete da stoj na glavi 20 minuta svakog jutra, čini da se osećate bolje, možda ćete se i osećati bolje, ali i dalje ćete imati rak mozga i verovatno ćete umreti od njega. Ali ako kažete da imate depresiju i od svakodnevnog stoja na glavi po 20 minuta se osećate bolje, znači da vam to pomaže, jer je depresija oboljenje vaših osećanja i ako se osećate bolje, onda više niste depresivni. Pa sam tako postao mnogo tolerantniji za širok spektar alternativnih tretmana.

Dobijam pisma, na stotine njih od ljudi koji mi pišu o onome što njima pomaže. Danas su me pitali pre ovog govora, šta mislim o meditaciji. Od pisama koje dobio, omiljeno mi je ono koje sam dobio od žene koja je napisala da je pokušala s terapijom, lekovima i skoro svim drugim tretmanima, ali je pronašla rešenje, i nadala se da ću to preneti svetu, u pravljenju malih stvari od prediva. (Smeh) Poslala mi je neke od njih. (Smeh) Trenutno ih ne nosim na sebi. Rekao sam joj da možda treba da proveri da nema opsesivno-kompulsivni poremećaj.

Dok sam tražio alternativne tretmane, stekao sam uvid u druge načine lečenja. U Senegalu sam prošao kroz plemenski egzorcizam, što uključuje dosta krvi od ovna, ali ne bih da pričam o pojedinostima, ali nekoliko godina kasnije bio sam u Ruandi, radeći na drugom projektu i nekome sam opisivao svoje iskustvo i on mi je rekao: „Znate, to je zapadna Afrika, a mi smo u Istočnoj Africi i rituali nam se razlikuju, ali imamo neke rituale koji imaju nešto zajedničko sa onim što opisujete.“ Rekao sam: „Zaista?“, a on je rekao: Da, ali imamo mnogo problema sa radnicima za mentalno zdravlje sa zapada, posebno sa onima koji su došli nakon genocida.“ Upitah: „Kakve probleme imate?“ On je rekao: „Znate, oni imaju uvrnutu praksu da ne izvode ljude napolje, na sunce, gde se svi bolje osećaju. Ne puštaju im bubnjeve ili muziku da im krv prostruji brže. Ne uključuju celu zajednicu. Ne projektuju depresiju kao invazivni duh. Umesto toga, vode ih jednog po jednog u sumorne male sobe i puštaju ih da pričaju sat vremena o lošim stvarima koje su im se desile.“ (Smeh) (Aplauz) Rekao je: „Morali smo da ih zamolimo da napuste zemlju.“ (Smeh)

Na drugom kraju alternativnih metoda, ispričaću vam o Frenku Rusakovu. Frenk Rusakov imao je jednu od najgorih depresija koje sam ikada video kod ljudi. Konstantno je bio depresivan. Kada sam ga upoznao, on je svakog meseca išao na elektrošok tretman. Onda bi bio dezorijentisan nedelju dana. Onda bi nedelju dana bio u redu. Onda bi imao nedelju dana pogoršavanja. I onda bi imao novi elektrošok tretman. Kad smo se sreli rekao mi je: „Nepodnošljivo je da prolazim kroz nedelje ovako. Ne mogu ovako dalje. Našao sam način da to okončam ako mi ne bude bolje. Ali, čuo sam za metodu bolnice Masačusets, zvanu cingulotomija, što je operacija mozga i mislim da ću pokušati sa tim.“ Sećam se da sam u tom momentu bio zapanjen na pomisao da neko ko ima toliko loših iskustava sa različitim tretmanima još uvek čuva negde u sebi dovoljno optimizma da pokuša sa još jednim. I obavljena mu je cingulotomija i bila je neverovatno uspešna. Danas smo prijatelji. Ima predivnu suprugu i dvoje divne dece. Pisao mi je na Božić nakon operacije i rekao je: „Otac mi je poslao dva poklona ove godine. Prvo, držač CD-ova sa motorom koji mi i nije baš potreban, ali znam da mi ga je poklonio da proslavi činjenicu da živim samostalno i da imam posao koji volim. A drugi poklon je bila slika moje bake koja se ubila. Otvorio sam poklon i počeo da plačem, a majka je prišla i pitala: „Da li plačeš što je nikad nisi upoznao?“ Rekao sam: „Imala je istu bolest kao ja.“ Plačem dok ti ovo pišem. Nije da sam toliko tužan, nego su me preplavila osećanja, mislim zato što sam i ja mogao da se ubijem, ali roditelji su me podržavali i doktori i imao sam operaciju. Živ sam i zahvalan. Živimo u pravom vremenu, čak i ako se ne čini uvek tako.“

Pogodila me je činjenica da je depresija široko shvaćena kao moderna, zapadnjačka, stvar srednje klase, pa sam išao da vidim šta se događa u drugim okruženjima i jedna od stvari koja me je zainteresovala najviše je depresija među siromašnima. Te sam otišao da vidim šta se čini za siromašne sa depresijom. Otkrio sam da siromašni uglavnom ne leče depresiju. Depresija je rezultat genetske sklonosti ravnomerno zastupljene u populaciji i okolnosti i koje su obično teže kod ljudi koji su siromašni. Ipak, ispostavlja se da ako imate dobar život, a osećate se stalno loše, mislite: „Zašto se ovako osećam? Mora da imam depresiju.“ I potražite lek za to. Ali, ako imate vrlo težak život i stalno se osećate očajno, onda se to slaže sa vašim životom, ni ne pomišljate: „Možda je to izlečivo.“ Tako da u zemlji imamo epidemiju depresije među siromašnima u vezi s kojom ništa ne preduzimamo, ne lečimo je pa se ni ne razrešava i to je velika tragedija. Tako sam naišao na profesorku koja je radila istraživanje u siromašnim krajevima u blizini Vašingtona, gde je birala žene koje dolaze zbog drugih zdravstvenih problema i utvrdila da imaju depresiju i obezbedila im šestomesečni eksperimentalni tretman. Jedna od njih, Loli, došla je i evo šta mi je rekla prvog dana. Inače, u pitanju je žena sa sedmoro dece. Rekla je: „Imala sam posao koji sam ostavila jer nisam mogla da izađem iz kuće. Nemam šta da kažem deci. Ujutru jedva čekam da odu i onda se uvučem u krevet i pokrijem preko glave i tri sata, kad se vraćaju kući, dođe tako brzo.“ Rekla je: „Uzimala sam mnogo tilenola, bilo šta što će mi pomoći da spavam više. Muž mi je govorio da sam glupa, ružna. Želela sam da prestane bol.“

Dovedena je na eksperimentalni tretman i kada smo razgovarali šest meseci kasnije, prihvatila je posao čuvanja dece, za američku mornaricu, napustila je muža zlostavljača i rekla mi je: „Deca su mi sada srećnija. U novom domu imamo odvojene sobe za dečake i za devojčice, mada noću, dođu svi u moj krevet i radimo domaći zajedno. Jedan od dečaka želi da bude sveštenik, jedan vatrogasac, jedna devojčica advokat. Ne plaču kao pre, ne svađaju se kao ranije. To je sve što želim. Stvari se i dalje menjaju, to kako se oblačim, osećam, ponašam. Mogu da izađem napolje bez straha i mislim da se neće vratiti loša osećanja i da nije bilo doktorke Mirande i svega, još bih bila kući sa prekrivačem preko glave, ako bih bila živa uopšte. Molila sam Boga da mi pošalje anđela i uslišio je moje molitve.“

Bio sam ganut ovim iskustvima i odlučio da želim da pišem o njima ne samo u knjizi na kojoj sam radio, već i u članku i dobio sam angažman od Njujork Tajmsa da pišem o depresiji među siromašnima.

Predao sam priču, i urednica me pozvala i rekla: „Ne možemo da objavimo ovo.“

 „Zašto ne?“, upitao sam.

Odgovorila mi je,: „Jednostavno, nerealno je. Ljudi koji su na dnu drušvene lestvice dobiju par meseci tretmana i maltene mogu da budu direktori banke? To je isuviše neverovatno.“ Rekla je: „Nikada ništa slično nisam čula.“

Odgovorio sam: „Činjenica da nikad nisi čula za to govori o tome da je to novost.“ (Smeh) (Aplauz) „A vi ste informativni časopis.“

I posle pregovaranja, složili su se da objave tekst. Ali, mislim da je mnogo toga što su rekli povezano na neki čudan način sa gnušanjem koje ti ljudi još uvek imaju prema ideji lečenja, ideji da ako bismo nekako lečili mnogo ljudi u siromašnim zajedncama, to bi bilo eksploatisanje, jer bismo ih menjali. Postoji taj lažni moral koji je izgleda svuda oko nas da su: lečenje depresije, lekovi i slično, veštački i da to nije prirodno. Smatram da je to neispravan stav. Prirodno je da ljudima ispadaju zubi, ali niko se ne protivi zubnoj pasti, bar ne u krugovima gde se ja krećem.

Ljudi onda kažu: „Nije li depresija jedna od stvari koje ljudi treba da iskuse?“ Zar nismo evoluirali da imamo depresiju? Nije li to deo ličnosti?“ Na to bih rekao da je raspoloženje prilagodljivo. Sposobnost da se ima tuga, strah, sreća i zadovoljstvo i sva ostala raspoloženja koje imamo, je izuzetno dragocena. Velika depresija je nešto što se desi kada sistem zakaže. Kada je neprilagođen.

Dolaze ljudi i govore: „Mislim da kada bih izdržao još godinu dana, mogao bih to da pobedim.“

A ja im uvek kažem: „Možda možeš, ali nikad više nećeš imati 37 godina. Život je kratak, a to je cela jedna godina koje se odričeš. Razmisli ponovo.“

Čudna je ta ograničenost engleskog, a i mnogih drugih jezika, da koristimo istu reč – depresija da opišemo kako se oseća dete kad pada kiša na njegov rođendan i da opišemo kako se oseća neko minut pre samoubistva.

Pitaju me: „Je li to produženo tugovanje?“ Govorim da, u neku ruku, jeste dug period uobičajenog tugovanja. Postoji određen kontinuitet, ali to je isto kao što postoji kontinuitet između gvozdene ograde oko kuće kada se javi tačkica rđe koju morate da išmirglate i malo prefarbate i onog što se desi kada je kuća napuštena 100 godina i ograda postane samo gomila narandžaste prašine. Upravo je ta narandžasta tačka, taj problem narandžaste prašine, ono na šta usmeravamo pažnju.

Ljudi kažu: „Uzmeš ove srećne pilule i budeš srećan?“ Ali nije tako. Međutim, ne osećam se tužno kad treba da ručam ili odgovorim na poruke sa telefonske sekretarice i nisam tužan što treba da se istuširam. Osećam više, ja mislim, jer mogu da osećam tugu bez ništavila. Osećam tugu zbog poslovnih razočaranja, narušenih veza, globalnog zagrevanja. To su stvari koje me rastuže danas. I zapitao sam se, šta je zaključak? Kako su oni koji imaju bolje živote sa čak većom depresijom uspeli da se izbore? Koji je mehanizam otpornosti? I zaključio sam vremenom da ljudi koji poriču svoje iskustvo, oni koji govore: „Bio sam depresivan odavno i ne želim više nikad da razmišljam o tome i neću obraćati pažnju na to i samo ću nastaviti dalje sa svojim životom“, ironično je što su to ljudi koji su najviše zarobljeni onim što imaju. Isključivanjem depresije, ona ojačava. Dok se krijete od nje, ona raste. Ljudi koji prolaze bolje su oni koji mogu da prihvate činjenicu da imaju depresiju. Oni koji mogu da prihvate svoju depresiju, postižu otpornost.

Frenk Rusakof mi je rekao: „Da moram da uradim sve iz početka, verovatno ne bih isto uradio, ali na čudan način sam zahvalan za proživljeno iskustvo. Drago mi je što sam bio 40 puta u bolnici, naučio sam toliko mnogo o ljubavi i odnos sa mojim roditeljima i doktorima mi je bio tako dragocen i uvek će biti.“

A Megi Robins kaže: „Bila sam volonter na klinici za sidu i samo bih pričala i pričala, a ljudi sa kojima sam radila nisu mnogo odgovarali i pomišljala sam: „To nije baš prijateljski s njihove strane, niti od pomoći.“ A onda sam shvatila da oni neće uložiti više truda od tih prvih nekoliko minuta ćaskanja. Jednostavno to je situacija gde ja nemam sidu i ne umirem, ali mogu da prihvatim činjenicu da oni imaju i umiru. Naše potrebe su naše najveće preimućstvo. Ispostavilo se da sam naučila da dajem ono što mi je samoj potrebno.“

Prihvatanje nečije depresije ne sprečava da se ona vrati, ali će učiniti izglede za recidiv i čak i sam recidiv lakšim za prihvatanje. Poenta nije toliko u pronalaženju višeg smisla i shvatanja da je depresija bila jako značajna, već u potrazi za tim značenjem i razmišljanju da, kada bude naišla ponovo, „biće pakleno teško, al naučiće me nečemu.“ Shvatio sam iz svoje depresije koliko emocija može biti velika, stvarnija od činjenica i shvatio sam da mi je to iskustvo omogućilo da doživim pozitivne emocije na još jači i jasniji način. Suprotno od depresije nije sreća, već vitalnost, a ovih dana, moj je život vitalan, čak i onih dana kada sam tužan. Osećao sam sahranu u svom mozgu i seo sam pored kolosa na samoj ivici sveta, i otkrio nešto unutar sebe samog što bih nazvao dušom, a što nisam nikad formulisao do tog dana, pre 20 godina, kad mi je pakao došao u iznenadnu posetu. Dok sam mrzeo što imam depresiju i mrzeo da je dobijem ponovo, mislim da sam našao način da zavolim svoju depresiju. Volim je, jer me je naterala da pronađem i prigrlim sreću. Volim je, jer svakog dana odlučujem, ponekad hrabro i ponekad uprkos trenutnom razlogu da prigrlim razloge za življenje. I mislim da je to oduševljenje velika privilegija,

Hvala vam.

Endru Solomon 

Izvor: Ted konferencija