Ljubav prema samom sebi – promena i odrastanje

Kako da kroz samospoznaju razvijemo ljubav prema samom sebi. Vreme je da kroz promenu malo dete u nama odraste

„Mali ljudi, koje mi zovemo ‘deca’, imaju svoje velike bolove i druge patnje, koje posle kao mudri i odrasli ljudi zaboravljaju. Upravo, gube ih iz vida. A kad bismo mogli da se spustimo natrag u detinjstvo, kao u klupu osnovne škole iz koje smo davno izišli, mi bismo ih opet ugledali. Tamo dole, pod tim uglom, ti bolovi i te patnje žive i dalje i postoje kao svaka stvarnost.“

Ivo Andric…

I, kao što to obično biva, nastupi trenutak u životu kada uvidiš da nešto mora da se menja, kada ta promena zavisi isključivo i samo od tebe, kada, ukoliko tu promenu ne primenimo, naš život gubi svaki i najmanji smisao, a nezadovoljstvo i teskoba preovladaju da se u njih potone. Niko ne želi da se davi i guši pa makar i od samog sebe i onoga što kulminira unutra, emocije ili razum. Panika! To treba da se izbegne.

Onda nastupi momenat kada se drugačije pogledamo u ogledalo i pažljivije osmotrimo lice i siluetu koja se u njemu javi. Pogledamo sebe i učinimo se sami sebi strancima. Frizura, oči, usta, čelo, jagodice, vrat, odeća, kilaža, sve se to snimi posebnim čulom koje se probudi kao poslednja nada, kao zadnji vapaj prirode koja želi da bude slobodna, nesputana i koja je željna ljubavi i mira, jer to donosi sreću. Želim da budem srećan – šapuće taj glas u nama. Ali, jesam li?

Ako bismo zaista pokušali da se osvrnemo unazad i ugledamo dete koje smo bili nekad, šta bismo videli iz tog novog ugla samospoznaje – nisam srećan, a želim da jesam. Da li bismo videli uzrok problema? Da li se tada začeo razlog za neke neuspehe tokom daljeg života a da toga nismo ni bili svesni već smo se vodili mišlju da je to jer se nismo dovoljno trudili, jer nam je takva karma? Tako je Bog odredio. Tražili smo utehu a ne rešenje, dok nam duh nije poslao signale da više nema snage. Da želi da se izbori za bolje jer zna da može, no nešto ga sprečava.

Možda je stvarno istina da sve mane koje naša ličnost pokaže u zrelijem dobu jesu zapravo te patnje deteta koje i dalje postoje u nama, ali ih mi ne privodimo kraju jer davno smo bili deca, to pripada prošlosti, o tome se više i ne razmišlja. Kako god, kakvi god strahovi, kompleksi, nedostaci kojih jednog trenutka postanemo svesni makar i na kratko, sve kreće iz jednog glavnog domninantnog izvora – ljubavi prema sebi. Koliko svako od nas zbilja voli sebe, iskreno i duboko, bez poremećaja narcisoidnosti, ili pojačane sujete ili samohvale, ili egoizma? Čak su i to mehanizmi odbrane. Od čega? Od nas samih. Od malih nogu uče nas mnogim i raznim stvarima, a niko nam nije pokazao kako se razvija ljubav prema samom sebi. Zašto? Jer to moramo sami da naučimo. Najteža lekcija života ostavljena je nama samima, a da li ćemo je savladati ili ne, znaćemo od života kakav budemo živeli, a život su ljudi i interakcija sa njima. Nije lako..Uopšte nije lako..

Marijana Kovačević