Pre 28 godina…
Sećanje na 24. jun 1986 – dan kad nas je ostavio Mika Antić
POSLEDNJA PESMA MIKE ANTIĆA
Čitam u „Blicu“ izvanredan tekst „Poslednji rukopisi Mike Antića“. Dokumentovan, nadahnut, s ljubavlju…
Pre 28 godina, 24. juna 1986, umro je velik srpski pesnik Miroslav Antić. Malo se zna da je poslednje nedelje života proveo u sobi 124 „Banje Junaković“. Tu je napisao i poslednju knjigu…
Mokrin…
Nedaleko od recepcije – piše Momčilo Petrović – na neupadljivom mestu, okačen je u banjskom hotelu pano s fotografijom pesnika i nekoliko listova iz njegovog notesa. Tek retki gosti zastanu pred ovim delićem istorije…
„Rođen sam“ – zapisao je u autobiografskoj belešci, „1932. u severnom Banatu, u selu Mokrinu gde sam išao i u Osnovnu školu. U Gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novome Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam slikao i izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju koja bi poslužila, ako nikom drugom, bar, đacima u školi jer oni, na žalost, moraju da uče i život pisca…
„Ni svoj život nisam naučio…“
…Ja bih bio najgori đak jer ni svoj život nisam naučio! A radio sam, svašta…
***************
Bio sam zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, mornar, pozorišni reditelj, bavio sam se vodovom i kanalizacijom, obrađivao drvo, radio s kompresorima… Umem da napravim krov… Glumio sam u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansje… imam i neke nagrade i priznanja. Dve „Nevenove“. Jednu za životno delo i poeziju za decu… Goranovu nagradu. Nagradu Sterijinog pozorja. Zlatnu arenu za filmski scenario. Nagradu oslobođenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije. Nosilac sam Ordena zasluga za narod. Neko bi, od sveg tog, mogao da napiše bezbroj stranica…“
***************
Tri supruge… šestoro dece…
…Tri puta se, Mika, ženio. Ostavio je, za sobom, šestoro dece… i pesme uz koje su odrastale generacije. Nekoliko puta se lečio od alkoholizma…
„Gluv za sve norme i slep za sva upozorenja…“
…“Gluv za sve norme i slep za sva upozorenja“, napisao je, neko, o njemu.
A on, sam, pričao je:
„Uhapsio sam sebe i tim što društvo u kom živim na mene gleda ozbiljno. Imam li ja pravo, pitam vas, da se izujem i hodam bos! Dosta mi je čarapa! Dosta mi je brijanja! Dosta mi je šavova na pantalonama! Možda bih i ja obukao farmerice, ali, ne može! Kaže mi, pre dve godine, jedan milicionar na ulazu u Skupštinu, u Klubu poslanika: ‘Idite, druže, kući i uzmite belu košulju i kravatu. Mogu, ja, da vas pustim unutra i ovako, ali moja deca vas već uče u školi. Nemate pravo da se lično ponašate drukčije nego što vas zamišljaju’… Uhapsio sam sebe i tim što sam u godinama. Rastao sam. Stario. I sad kad sednem na bicikl, kaže mi žena na pijaci, od koje kupujem sir i kajmak: ‘Siđite s tog bicikla, ne priliči vam. Ja pisca drukčije zamišljam: brada, brkovi, dugačka kosa, dostojanstven hod…’ Uhapsio sam sebe svojim sopstvenim životom! Sva sreća što sam jedini na ovom svetu i što su svi ostali na slobodi!…“
…kad mu, već, nije bilo leka…
Od 23. januara do 15. marta 1986, kad mu, već, nije bilo leka, Mika Antić je boravio u sobi 124, u „Banji Junaković“.
Soba kao i druge: trosed i fotelja ispred televizora, postelja. U hotelu, danas, nema nikog da se seća tog vremena. Tu je napisao poslednju knjigu „Izdajstvo lirike“.
Na listu iz pesnikove sveske piše:
„Kako mogu da želim da se vratim u detinjstvo kad nikad nisam ni odrastao u svim tim svojim životima?!“
Umro je 24. juna 1986. Kažu da je, pred smrt, rekao: „Boli me svaka reč…“
Šta je Mika Antić zapisao u oproštajnom pismu…
Pošto je umro, otvorili su njegovo pismo adresovano na Dudu iz komšiluka. Zapisao je:
***************
„Dudo,
Kad me budu iznosili, nek pročitaju moju Besmrtnu pesmu. A kad me pokopaju, nek Janika Balaž ili Tugomir odsvira Piro manda korkoro. Niko ne sme da mi drži govor. M. Antić.“
***************
Evo te njegove „Besmrtne pesme“, prvo u tekstu a posle i „uživo“, u BAŠTINOM video-prilogu… „Stojeća slika“. I Mikin glas posle 28 godina… Nek mu je slava i hvala!…
Besmrtna pesma
Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi,
odjednom, nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si, uopšte, ponekad,
mislio šta znači živeti?…
Ako ti jave: umro sam –
evo šta će biti.
Hiljadu šarenih riba,
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću, za to vreme,
leteti visoko…
Visoko…
Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava –
može da bude, sutra –
koren breze
il’ trava?!…
Ako ti jave: umro sam,
ne veruj –
to ne umem…
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem, malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.
Noću,
kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
Nek to bude tajna.
Uprkos danima, sivim,
kad vidiš neku kometu
da nebo zarumeni,
upamti: to ja, još, uvek –
šašav letim, i živim…
Video-prilog
Mika Antić govori svoju pesmu „Besmrtna pesma“
Miroslav Mika Antić – Besmrtna pesma, trajanje: 1:58 minuta
Video-link:
httpv://www.youtube.com/watch?v=cp-zmyxi07E
Izvor: http://miroslavantic.blogspot.com,
http://www.youtube.com
Priredio: V. V. M.
oOOo