Spoljna politika Srbije je narodno delo a ne zasluga političara
Ma koliko se Srbija i njeni političari upinjali da vode državu Srbiju, spoljna politika Srbije je suštinski vodjena narodnom i Božijom voljom
U ime naroda …
Veliki lideri malih nacija veruju da oni ispisuju istoriju svojih naroda i država. Ubedjeni su u to. Ne znaju da zapravo neki skriveni mali lideri velikih imperija, koji deluju iz potaje, kroz mrežu špijuna, žbirova i potplaćene domaće elite, planiraju i sprovode istoriju malih naroda.
Dok male nacije veruju da su oni istorijska nužnost i uspeh, velike imperije znaju da su male države samo deo plana i dogovora velikih. Jer veliki planiraju istoriju i politiku, dok je mali samo odigravaju uz više ili manje napora. Stoga je spoljna politika Srbije uvek bila uklještena izmedju velikih sila. Ali i ostvarena narodna volja kroz žrtvu i stradanje.
Pa ipak, i pored volje velikih da stvaraju istoriju, mali narodi su tu istoriju i te scenarije menjali mimo volje velikih. Narodno delo malih uz Božiju pomoć upropaštava veliku zamisao velikih država. Snaga malih naroda ili Božja ruka? I jedno i drugo. Kroz nadahnuće mali narodi i njihova narodna volja pobedjuju velike. U ime naroda se dešava istorija a ne u ime nacionalnih lidera, koji su samo produžena narodna volja i ruka.
Pa opet, srpski političari veruju i dalje da oni kreiraju i vode spoljnu politiku, da oni prave dogovore i istorijske ugovore. Na narod svoj su zaboravili verujući da oni znaju bolje od svojih sugradjana šta nama treba, a pogotov su na Boga zaboravili, jer ništa ne rade uz Božiju pomoć.
O zablude li njihove! Neko treba da ih obavesti da ako ne rade po Božijoj volji, ni narodna volja im neće ići na ruku.
Neka pročitaju malo istoriju, pa da vide koji je to srpski vladar ili političar imao uspešnu spoljnu politiku, izuzimajući Svetog Savu i nekolicinu bogougodnih srpskih srednjevekovnih kraljeva, svi ostali su bili gubitnici. Pogotovu novovekovni kraljevi i političari, od ustrojstva savremene srpske države. Svi su bili marionete velikih sila i sopstvenih ambicija, pa čak i kralj Aleksandar koji je stvorio Jugoslaviju. Zato im države i dinastije nisu trajale, zato ih se narodna svest ne seća i ne poštuje. Posebno ako se spoljna politika Srbije pod njima nije vodila bogougodno, a to se dešava u zadnjih 200 godina, od ubistva Karadjordja.
Zato osim Svetog Save i srpskih kraljeva iz zlatnog srednjeg veka kada su vladari bili pobožni, mi u novijoj srpskoj istoriji, od stvaranja srpske države pa do danas nemamo narodnog vladara kojeg bi narod poštovao i rado ga se sećao. Milan Obrenović, kralj Petar, kralj Aleksandar, Nikola Pašić, samo da navedemo neke od njih, imaju spomenike u Srbiji ali ne i duhovni značaj za celokupan svoj narod, jer su umesto pravoslavne duhovnosti birali neku drugu, pseudohrišćansku veru oličenu u tajnim društvima i sklonosti ka Evropi, ka njenoj ideji racionalizovanog sveta bez duha, kojoj pravoslavni narodi ne pripadaju.
Tako da nam i sada preostaje samo da gledamo kako i sadašnja vlast radi to što radi i odlazi na deponiju istorije kao još jedna bezbožna vlast. A nama će biti tako kakvi smo mi sami, ni bolje ni lošije od onoga što svi zajedno stvaramo. Vlast koju imamo je izraz naše narodne volje, svesti i morala. A naša narodna volja nije pobožna ni bogobojažljiva, već povodljiva i nepouzdana. Takva nam je i spoljna politika, neprincipijelna, na više stolica ugnježdena i neautentična. Naša spoljna politika nije „naša“ već „njihova“. A ne može ni biti drugačija spoljna politika Srbije, kada mi nismo „svoji“. Da smo mi bogougodniji i pobožniji kao ljudi, Bog bi bio na našoj strani, ovako idemo protiv Njegove volje. Kazna za to je vidjena u istoriji nebrojeno puta, počev od Kosova i Turaka pa preko svetskih ratova, sve završno do ponovo Kosova i Evropljana. Ako nećeš da služiš Gospodu, tvoja spoljna politika će te dovesti da služiš gospodara koji će te podsetiti da On postoji i da bez Njegove pomoći ne ide.
Naši veliki lideri našeg malog naroda su opet zaboravili na Boga. Pre nekog vremena nas je Bog podsetio na sebe i svoju silu. Brzo zaboravljamo, Njemu se ne priklanjamo. Podsetiće nas On ponovo da postoji.
Š.V.
Biblija – Jevandjelje po Mateji, glava 13.
I onaj dan izišavši Isus iz kuće seđaše kraj mora.
2 I sabraše se oko Njega ljudi mnogi, tako da mora ući u lađu i sesti; a narod sav stajaše po bregu.
3 I On im kaziva mnogo u pričama govoreći: Gle, iziđe sejač da seje.
4 I kad sejaše, jedna zrna padoše kraj puta, i dođoše ptice i pozobaše ih;
5 A druga padoše na kamenita mesta, gde ne beše mnogo zemlje, i odmah iznikoše; jer ne beše u dubinu zemlje.
6 I kad obasja sunce, povenuše, i budući da nemahu žila, posahnuše.
7 A druga padoše u trnje, i naraste trnje, i podavi ih.
8 A druga padoše na zemlju dobru, i donošahu rod, jedno po sto, a jedno po šezdeset, a jedno po trideset.
9 Ko ima uši da čuje neka čuje.
Ni ja to nisam razumjela.Ne odgovara li svaki čovjek za svoje grijehe? Krist ga je otkupio na Križu još, samo je pitanje tko je to prihvatio, poslušao i odlučio to ispovijedati kao svoju vjeru. Evo, Jevreji, prošli su holokaust,ali nisu prihvatili Krista kao Spasitelja.Još ga čekao iako je bio među njima. Mogu razumjeti da su zato puno kao narod trpjeli, da im je Gospod to doustio da spase duše svoje.Jer kad ti dobro ide tada ti je i Bog daleko, kad je tu nevolja tu je i milost.
Kazna? Hm…nije to kazna, to je posljedica grijeha.POstoje ljudi koji ispovijedaju grijehe i kaju se i oni koji ne priznaju grešnost i nemaju potrebe pokajanja ni Boga. Bog želi da se svi kaju, da se obrate.Tako svi skupa trpimo zbog grešnosti i vjernici koji se kaju i nevjernici koji neće da prihavate Krista.Ako nam sad nije bolje, bit će u vječnosti, vjernik si sprema stan koji mu je Krist pripravio gore, a nevjernik…možda ga nečije trpljenje spasi i dovede do pokajanja.
Tako nekako?
Zamislite da odete u raj a tamo nikoga ne poznajete, sve nepoznate duše oko vas. Nema ni bližnjih, ni rodjaka, prijatelja, nema čak ni neprijatelja koje smo poznavali. O pretcima da ne govorim.
Mi smo stvoreni od roditelja, a oni od svojih roditelja i tako redom, ali to nema veze sa mnom, ja ću sam da se spasem, kad su svi ostali nerazumni, i njihovi gresi me niti zanimaju, niti me se tiču. To telo što su mi dali, iako je nesavršeno, dovoljna mi je briga, ništa drugo od njih neću da nasledim a najmanje njihovo grehe.
Malo karikiram jedan sebičan pristup da bih istakao pojam SABORNOST u Crkvi i u životu. Niti smo se sami rodili, niti sami živeli, niti sami odlazimo na onaj svet. Stoga svi mi proživljavamo i sopstvene i kolektivne posledice greha, kako ko i u kojoj meri, jer mi smo svi pozvani da se medjusobno spasavamo.
Ako se u Srbiji godišnje obavi preko 100.000 abortusa i to svake godine u zadnje dve decenije, zar možemo da se nadamo da nas taj greh zaobilazi? Ne. Posledice po društvo čedomoraca se moraju odigrati. Ta nevina krv dece nas mora kazniti, kao što nas krv nevine dece u Jasenovcu i molitve Svetih predaka spašavaju gore kazne.
Jasno.Lijepo objašnjeno.Odlično, shvaćam. Sviđa mi se taj način jer sam se i sama uvjerila da je to istina. Iako, žao mi je da baš ja to moram reći, Katolička Crkva uvijek naglašava pojedinca i njegov grijeh, ne priznaju grijehe po naraštajima, ima pak svećenika koji isto govore kao i Vi V.S. njih se ne voli, ali ima ih. Tumačenje KC kakvo ste dali i kakvo i ja podržavam, kažu da je to protestantizam.Da se grijesi brišu kod krštenja i da nema šta „nevini“ novokršteni da ispašta. Tu se ja ne slažem. Isto tako i za prokletstva. Crkva ima neki svoj trpeći stav, ja sam se prva tomu oduprla vjerujući u Božju ljubav za mene i Bogu hvala Bog me ozdravio.Činjenica jest, da Bog to nije dopustio, ne znam gdje bih sada bila, bilo je to dobro za mene (za dušu), naravno, trpjela sam jako u tijelu i to isto prikazivala Bogu.Ali Gospod me oslobodio :) kroz duže vrijeme.
Primjeri abortusa i svećenika koji su o tome pričali.Žena počini abortuse i začme dijete poslije.Sve to dijete ima, ali prvo što ima jest grob u utrobi majke.Onda se čude zašto dijete ode u narkomane ili si uništava život a sve ima.Posljedica jest zloduh smrti koji se „prenio“ na čedo u utrobi.Ili je i ta osoba poslije kao odrasla sklona činiti isti grijeh abortusa.
[…] Башта Балкана Print […]