Da li postoji jednačina za inteligenciju? Da. Šta je inteligencija? To je F = T ∇ Sτ. U fascinantnom i informativnom govoru, fizičar i kompjuterski naučnik Aleks Visner-Gros objašnjava šta to znači.

.

Nova jednačina za inteligenciju

Šta je to inteligencija? Ako pogledamo unazad kroz istoriju kako su videli inteligenciju, jedan važan primer je bio poznati citat Edsgara Dajkstre: „Pitanje da li mašina može da misli je isto tako zanimljivo kao i pitanje da li podmornica može da pliva.“ Kad je Edsgar Dajkstra napisao ovo, nameravao je da to bude kritika pionira u kompjuterskoj nauci kao što je Alan Tjuring. Međutim, ako pogledate u prošlost i razmislite koje su bile najvažnije inovacije koje su nam omogućile da pravimo veštačke mašine koje plivaju i veštačke mašine koje lete, otkrićete da smo samo pomoću razumevanja fizičkih mehanizama koji čine osnovu plivanja i letenja mogli da napravimo ove mašine. I tako, pre nekoliko godina, sproveo sam program da bih pokušao da razumem fizičke mehanizme koji čine osnovu inteligencije.

Hajde da se vratimo korak unazad. Da počnemo prvo sa misaonim eksperimentom. Zamislite da ste vanzemaljska rasa koja ne zna ništa o biologiji Zemlje ili o neuronauci Zemlje ili o Zemljinoj inteligenciji, ali imate neverovatne teleskope i možete da posmatrate Zemlju i imate neverovatno duge živote, tako da možete da posmatrate Zemlju milonima ili čak milijardama godina. I primećujete veoma čudan efekat. Primećujete da je tokom milenijuma Zemlja konstantno bombardovana asteroidima sve do jednog momenta i da u jednom momentu koji odgovara, po gruboj proceni, našoj 2000. godini, asteroidi koji su na putu da se sudare sa Zemljom, koji bi inače udarili, misteriozno bivaju skrenuti ili eksplodiraju pre nego što udare u Zemlju. Naravno, kao Zemljani znamo da je razlog to što pokušavamo da se spasemo. Pokušavamo da sprečimo udarac. Ali ako ste vanzemaljska rasa koja ne zna ništa od ovoga, nema nikakvu ideju o inteligenciji na Zemlji, bili biste prisiljeni da smislite fizičku teoriju koja objašnjava kako do određenog trenutka u vremenu asteroidi koji bi uništili površinu planete misteriozno ne učine to. Tvrdim da je ovo isto pitanje kao i razumevanje fizičke prirode inteligencije.

U ovom programu koji sam sproveo pre nekoliko godina video sam raznovrsne tragove u nauci, u raznovrsnim disciplinama koji su ukazivali, ja mislim, na jedan mehanizam koji je u osnovi inteligencije. U kosmologiji, na primer, bilo je mnoštvo različitih tragova dokaza da je naš svemir, izgleda, lepo naštimovan za razvoj inteligencije i posebno, za razvoj univerzalnih stanja koja maksimiziraju raznolikost mogućih budućnosti. U igrama na primer, u igri Go – svi se sećaju kada je 1997. IBM-ov „Dip blu“ pobedio Garija Kasparova u šahu – manje ljudi je svesno činjenice da je u poslednjih 10 godina, igra Go, možda mnogo izazovnija igra od šaha jer ima mnogo veći faktor grananja, takođe počela da se predaje pred igračima kompjuterskih igara iz istog razloga: trenutno, najbolje tehnike za kompjutere koji igraju Go su tehnike koje pokušavaju da maksimiziraju buduće opcije tokom igre. Na kraju, u planiranju robotskih pokreta postoji mnoštvo novih tehnika koje pokušavaju da iskoriste mogućnosti robota da maksimiziraju buduću slobodu delovanja da bi obavili složene zadatke. I tako, ako uzmemo sve ove različite tragove i sastavimo ih, počeo sam da pitam pre nekoliko godina, da li postoji mehanizam u osnovi inteligencije koji možemo da izdvojimo od svih ovih različitih tragova? Da li postoji jedna jednačina za inteligenciju?

I odgovor je, ja mislim, da. [„F = T ∇ Sτ“] Ono što vidite je verovatno najbliži ekvivalent E = mc² za inteligenciju koji sam video. Ono što vidite ovde je iskaz odnosa gde je inteligencija sila, F, koja se ponaša tako da maksimizira buduću slobodu delovanja. Ponaša se tako da maksimizira buduću slobodu delovanja ili drži opcije otvorene, sa nekom snagom T, sa raznolikošću mogućih dostupnih budućnosti, S, do nekog budućeg vremenskog horizonta, tau. Ukratko, inteligencija ne voli da bude zarobljena. Ona pokušava da maksimizira buduću slobodu delovanja i da drži opcije otvorene. I tako, kad imate ovu jednačinu, prirodno je pitati šta možete da uradite s njom? Kolika joj je mogućnost predviđanja? Da li predviđa inteligenciju ljudskog nivoa? Da li predviđa veštačku inteligenciju? Sada ću vam pokazati video koji će, ja mislim, demonstrirati neke od neverovatnih primena samo ove jedne jednačine.

(Video) Narator: Skorija istraživanja u kosmologiji su ukazala da univerzumi koji proizvode više nereda ili „entropije“ tokom svog postojanja bi trebalo da pokazuju tendenciju da imaju povoljnije uslove za postojanje inteligentnih bića kao što smo mi. Ali šta ako ta provizorna kosmološka povezanost između entropije i inteligencije nagoveštava dublji odnos? Šta ako inteligentno ponašanje nije samo u uzajamnoj vezi sa proizvodnjom dugoročne entropije, već, u stvari, direktno nastaje od nje? Da bismo to saznali, razvili smo softver zvani Entropika, napravljen da maksimizira proizvodnju dugoročne entropije bilo kog sistema u kome se nađe. Entropika je, neverovatno, uspela da prođe višestruke testove životinjske inteligencije, da igra ljudske igre i čak da zarađuje novac trgujući deonicama, a da joj to nije bilo naloženo. Evo nekih primera Entropike u akciji.

Baš kao što čovek stoji uspravno, a da ne padne, ovde vidimo Entropiku koja automatski balansira na gredi koristeći kolica. Ovo ponašanje je vredno pažnje delom zato što uopšte nismo zadali cilj Entropici. Jednostavno je sama odlučila da balansira na gredi. Ova sposobnost balansiranja će imati primenu u humanoidnoj robotici i u tehnologiji za pomoć ljudima. Baš kao što neke životinje mogu da koriste predmete u svojoj okolini kao alatke da bi dohvatili nešto kroz uzak prostor, ovde vidimo Entropiku koja, ponovo na sopstvenu inicijativu, uspeva da pomeri veliki disk koji predstavlja životinju da bi mali disk koji predstavlja alatku stigao u zatvoreni prostor u kome je treći disk i izbacuje treći disk sa njegove početne pozicije. Ova upotreba sposobnosti alatke će imati primene u „pametnoj“ proizvodnji i poljoprivredi. Osim toga, baš kao što su neke druge životinje sposobne da sarađuju tako što vuku suprotne krajeve konopca u isto vreme, da bi oslobodile hranu, ovde vidimo da je Entropika sposobna da postigne verziju tog zadatka pomoću modela. Ova sposobnost kooperacije ima zanimljive implikacije na ekonomsko planiranje i mnoštvo drugih oblasti.

Entropika ima široku primenu na niz domena. Na primer, ovde vidimo kako uspešno igra igru pong, sama protiv sebe, ilustrujući svoj potencijal za igre. Ovde vidimo Entropiku kako pravi nove veze na društvenoj mreži gde prijatelji konstantno gube kontakt i uspešno drži mrežu dobro povezanom. Ova sposobnost organizovanja mreže takođe ima primenu u zdravstvu, energetici i inteligenciji. Ovde vidimo Entropiku kako usmerava puteve flote brodova, tako što uspešno otkriva i koristi Panamski kanal da bi ih sprovela od Atlantika do Pacifika. Pored toga, Entropika ima široku primenu na probleme autonomne odbrane, logistike i prevoza.

Na kraju, ovde vidimo Entropiku kako spontano otkriva i izvršava strategiju „kupi jeftino, prodaj skupo“ na simulaciji promena na berzi, uspešno uvećavajući dobit pod svojim vođstvom eksponencijalno. Ova sposobnost menadžmenta sa rizikom imaće široke primene u finansijama i osiguranju.

Aleks Visner-Gros: Ono što ste upravo videli je niz originalno ljudskih inteligentnih kognitivnih ponašanja kao što su korišćenje alata i uspravan hod i društvena saradnja koji proizilaze iz jedne jednačine koja pokreće sistem da bi maksimizirala buduću slobodu delovanja.

U ovome ima duboke ironije. Ako se vratimo na početak korišćenja izraza „robot“, dramski komad „R.U.R“; uvek je postojala ideja da ako bismo stvorili mašinsku inteligenciju, desila bi se kibernetska pobuna. Mašine bi se pobunile protiv nas. Jedna velika posledica ovog rada je ta da smo možda svih ovih decenija imali obrnut princip kibernetske pobune. Nije se desilo da su mašine prvo postale inteligentne pa onda megalomanijačne i pokušale da preuzmu svet. Potpuno je suprotno. Poriv da se preuzme kontrola svih mogućih budućnosti je osnovniji princip od inteligencije. Opšta inteligencija može, u stvari, da nastane direktno od ovakvog grabljenja kontrole, pre nego obrnuto.

Još jedna važna posledica je traženje cilja. Često me pitaju kako sposobnost za traženje ciljeva proizilazi iz ovakve strukture? I odgovor je da će sposobnost za traženje ciljeva proizaći direktno iz ovoga, u sledećem smislu: baš kao što biste putovali kroz tunel, uskim prolazom u prostoru vašeg budućeg puta, da biste postigli mnoge druge različite ciljeve kasnije ili kao kad biste uložili u finansijsku sigurnost, smanjujući svoju kratkoročnu platežnu moć da biste uvećali svoje bogatstvo tokom dužeg perioda, traženje ciljeva direktno nastaje od dugoročnog poriva da se uveća buduća sloboda delovanja.

Na kraju, Ričard Fajnmen, čuveni fizičar, jednom je napisao da kad bi ljudska civilizacija bila uništena i kad biste mogli da prenesete samo jednu ideju našim potomcima da im pomognete da ponovo izgrade civilizaciju, ta ideja bi trebala da bude da se sva materija oko nas sastoji od sićušnih elemenata koji se privlače međusobno kad su razdvojeni, ali se međusobno odbijaju kad su blizu. Moj ekvivalent ovoj izjavi za prenošenje potomcima da bismo im pomogli da prave veštačke inteligencije ili da razumeju ljudsku inteligenciju, je sledeći: inteligenciju bi trebalo posmatrati kao fizički proces koji pokušava da maksimizira buduću slobodu delovanja i izbegne ograničenja u svojoj budućnosti.

Hvala vam mnogo.

Izvor: Ted konferencija