Мирослав Мишо Бакрач: Лудило

Душан Ђорђевић Нишки

ДО „ЛУДИЛА“ И НАЗАД

Неуморни културни посленик, песник и прозни писац Мирослав Мишо Бакрач обрадовао нас је у 2014. новим романом. Познат је нишкој културној јавности по роману „Казивања ђеда Анта“, по „Пивским причама“, “Частослову“, „Мојим војничким данима“ и др. Познат је по збирци песама „Пјесма призвана кишом“. Председник је Удружења писаца „Чегар“. У редник је часописа удружења „СРЕТАЊА“ који излази четири пута годишње. У 2013. и 2014. уређује пет зборника поезије песника из Ниша и целог региона.

Још необјављен рукопис новог романа „ЛУДИЛО“ добија похвалу на књижевном конкурсу „Драгојло Дудић“ у 2013. години „као вредан допринос неговању слободарских и револуционарних традиција у Републици Србији“. О роману су у својим рецензијама говорили и проф. др Иван Цветановић и књижевник и књижевни критичар и есејиста Момчило Голијанин. Оцењујући рукопис романа, проф др. Иван Цветановић истиче да је читалац тај који ће „оживети“ текст аутора. Попут Фукоа и Барта, и проф. Цветановић запоставља аутора и његове „рукописне намере“ а читаоца уздиже на ниво судије. Читаоцу се препушта уживање (Барт) и „хватање у коштац са раслојавањем овог књижевног ткања“ (Цветановић).

Изабрао сам ту Бартову и Фукоову препоруку. Једина привилегија била је што сам до романа дошао одмах после штампања. Роман се чита наискап, од прве до последње странице. Богатство ликова и спретност аутора да проникне у њихову психолошку структуру не дају вам одмора. Умеће да се заплет радње и ликови „увежу“ у историјску прошлост српског народа одлика је само ретких „посвећеника књижевној речи“ (Цветановић), који се не мире са чињеницом да је „реч немоћна пред насиљем (сваке врсте,  Д. Ђ. ) и сивилом свакодневног живота“ (Цветановић).

Мирослав Мишо Бакрач рођен је у време дешавања радњи у роману (1940) у селу Горанско у Старој Српској Херцеговини. Овим романом донео је освежење, како у језичком тако и у историјском смислу. Историју живе ликови његовог романа да би је ми поново оживели, а њихов језик нас враћа у изворно језичко говорно подручје Старе Српске Херцеговине. Освежење је и у психолошкој димензији романа који нас може подсетити на стари добри корпус моралних норми у српској породици. Ипак су нас ти обичаји и те норме сачувале од асимилације, од разградње и утицаја свих освајачких култура. На крају, сачувале су нас од нестајања.

Уживао сам у свакој реченици романа. Имам и своје јунаке који као да су порасли са мном и као да живе данас у блиском окружењу. Ту тајну вам нећу одати. Ако цените лепу реч, пронађите роман! Објављен је у Нишу у малом тиражу, од само 200 примерака – толико о помоћи државе култури! – колико је аутор могао да издвоји пара. Штампан је у „Свену“, а издавач је Удружење писаца „Чегар“ из Ниша.