ASFALT

Leto je u Šumadiji još uvek bilo vruće, valjalo je sesti u hlad uz Grošničku reku, pored autobuskog stajališta. Sedeli su ministar bivši i još par seljaka na jednom zalutalom crvenom trosedu koji je otrgnut od kontejnera. Pričao im je o tome kako će biti ovde par meseci, a nakon prolećnih izbora će u prestonicu.

Govorio je smireno, samouvereno i posve docilno, tako da su seljaci prestali brinuti za obećani put, čije je asfaltiranje dovedeno u pitanje smenom njihovog čoveka. Poverovali su mu, ali je on znao da će ih izneveriti. Zapravo, više i nije bio svestan da ih laže, činio je to mahinalno, poput državnog aparata koji na pokretnoj traci vozi jedne iste činovnike od vlasti do vlasti. Autobus je napokon stigao, seljaci i velikaš uđoše, a s druge strane toka osta jedan dečačić koji ih je sve vreme nemo posmatrao i upijao izrečeno. On pređe preko brvna, dohvati jedan uglačani ravan kamen i stavi ga posred druma, čvrsto ga ukopavši.

Prošlo je gotovo četrdeset godina od ove crtice iz života Grošničana, ali je taj dečakov kamen do dana današnjeg ostao jedini makadam u celoj naseobini.

Stefan P. Pajović