Srpski Dubrovnik i Srbi dubrovčani
Da li se može reći Srpski Dubrovnik za grad državu koja je postojala vekovima, jer su postojali ugledni Srbi dubrovčani koji su sebe smatrali Srbima sve do XX veka
Dubrovnik – da li ste znali ?
+++
Car Dušan je 1334 g. dao Dubrovčanima Pelješac uz obavezu da svake godine daju određenu novčanu nadoknadu manastiru Hilandaru, koju su oni ispunjavali sve do 1808 godine. Na Pelješcu se, po podacima iz 1427 godine, upotrebljavalo ćirilično pismo.
Dubrovčani su, sve do prvih decenija XX veka, sebe smatrali Srbima.
“Zavod Svetog Jeronima” u Rimu, osnovali su i izdržavali Srbi Dubrovčani a Papa ga je svojom bulom preimenovao u “Hrvatski zavod Svetog Jeronima”. U svom naučnom radu – “Prvi ljetopisci i davna historiografija dubrovačka” (JAZU, Zagreb 1883 godina, sveska 65 na stranama od 92-128 ), Natko Nodilo opisuje Dubrovčane kao Srbe katoličke veroispovesti.
+++
Braća Lujo i Ivo Vojnović, dubrovačka vlastela: “Ja ćutim da mi u žilama teče srbska krv onih Vojnovića koji, po srbskim i ruskim poljanama, do naše dobe, mačem napisaše nekoliko stranica istorije srbskog naroda. Pa kako oni nisu mogli biti do srbski velikaši, tako ni ja, ništavan njihov potomak, nisam i ne mogu drugo da budem nego Srbin.” – piše Lujo Vojnović.
+++
Ljudevit Vuličević iz Cavtata, Srbski pisac i propovednik Jevanđelja u svom poetskom delu “Moja Mati“ iz 1879 godine piše:
“Cavtat, srbski cvet, divotno cvati sred srbskog Dubrovnika.”
“Srbski sinovi , ljubite svoju mater!
U njoj je blago dobrotei netrudna, neprestana sila požrtvovanja: njom se branite.
Ničija mati ne ljubi kako ljube srbske matere…
U srbskoj je materi srbska povjest, srbska duša, srbski anđeo ! “
Hadži Milan Arsenović
Поштована госпођо Ева,
Дивим се Вашем стрпљењу у дијалогу са госпођом Мартином која у недостатку аргумената прибегава арогантним аргументима снаге и суровости. Нажалост, злочинци су завладали светом. После њихових монструозних злочина остала је шака преживелих. И очева фамилија у Лици и Срему (Жакуле) и мајчина фамилија у Босанској Крајини (Мишчевићи) практично су затрте. Преживели су само они који се 1941 нису налазили на територији НДХ. Главни инспиратори масовних злочина над Србима и Јеврејима били су католички клер подржан од Ватикана и нацистичке Немачке. Пошто живих сведока више нема, а Срби су народ који прашта, једина нада остаје да наша браћа у страдању Јевреји покрену процес пред Међународним судом против Хрватске за геноцид. То очекују стотине хиљада најбруталније убијених српских и десетине хиљада јеврејских мученика.
Zbog toga smo Bozidare duzni da govorimo istinu, jer to je najmanje sto mozemo da ucinimo za zrtve Ustaskih pokolja u logorima Jasenovac, Jadovno, Jastrebarsko i po kraskim jamama Like.
Ovaj clanak , koji je direktno preuzet sa Jerusalem posta, sam stavila upravo sa namerom da pokazem da su tvrdnje da je Jasenovac polod maste 700000 pobijenih Srba i 30000 Jevreja, najgnusnija laz iz Vatikanske kuhinje. Laz pronalazi laz, a istina istinu. Covek koji sebe hrani obmanama, veruje u obmane. Osudjivati zlo smo duzni, jer ako ne bismo osudili zlo sebe bismo osudili na pakao.
Vuk zali ovcu, a zatim je prozdere, trazeci pri tom da ona pozali njega.Eto o kakvom razumevanju pricaju oni , koji pominju hriscansku ljubav i neosudjivanje ovih dzelata. Bez trunke pokajanja, i priznanja za svoja zlodela traze oprostaj. Sve dok u coveku postoji trunka dobra, mi ga mozemo zaliti. kada nema ni truncice dobra, ne smemo ga zaliti. U ovim logorima po nalogu Vatikana su se takmicili ko ce vise Srba i kojom tehnikom da zakolje. To vise nisu ljudi, vec monstrumi demonske prirode. uloga Vatikana je odlucujuca u ovim zlocinima.
U nastavku o zverstvima NDH nad Srbima
___________________________________________
Prljava uloga Vatikana
Koljače, ali samo neke, posle rata stigla je ruka pravde. Mnogi su, zahvaljujući Titovoj podršci uspeli da pobegnu u SAD, Argenitinu… Neki su se hvalili da im je Broz lično pomogao, poput Slavka Dasovića, koji je iz Amerike došao, posle nekoliko decenija, u Hrvatsku da umre. Vjekoslav Maks Luburić bio je nemački agent, ustaški zločinac. Godio mu je nadimak „bič božji”. Njegov život je prekraćen 20. aprila 1969. u gradiću Karkađentu, u blizini španske luke Valencije. Lično je bio odgovoran za smrt oko 220. 000 srpske nejači. Vjekoslav Majstorović, inače katolički fratar, upravnik Jasenovca, ili kako se negde predstavljao Filipović, priveden je pravdi 1945. U ime Zemaljske komisije, Majstorovića, odnosno Fra Satanu ispitivao Hrvat – Vojdrag Berčić. Advokati, lekari, sekretarica, svi si bili Hrvati, osim jednog Jevrejina. Srbi su stradali najviše i neuporedivo, a u procesu protiv Majstorovića – skoro da nije bilo Srba. Ni to, naravno, nije slučajno! Filipović, odnosno Majstorović, priznao je zločine. Na sudu se branio izjavom da je srpsku decu klao da od njih ne bi postali zločinci kad porastu. Osuđen je u Zagrebu na smrt, streljanjem juna 1945. Vatikan, rimokatolička crkva se nikada nisu ogradili od Majstorovića i njegovih zločina.
Američka komisija za utvrđivanje zločina pominje podatak o 1.400 katoličkih sveštenika koji su aktivno učestvovali u klanju i ubijanju, dok je Milan Bulajić, na osnovu iscrpnog istraživanja došao do podatka da je 1.171, katolički svetšenik ubijao srpsku nejač, sarađivao sa ustašama ili im pružao veliku pomoć. Među njima 27 fratara su bili profesori i čak 108 doktora nauka. Ante Pavelić je odlikovao sve te njegove „heroje” za „visoke” zasluge u NDH.
Pokolje Srba organizovalo je preko 130 rimokatoličkih sveštenika, a njih 27 se lično „dokazalo” u masovnom klanju. U knjizi „Jasenovački logor” dr Nikole Nikolića, hrvatskog lekara koji je preživeo Jasenovac piše da je fratar dr Srećko Perić ispred oltara u katoličkoj crkvi u Hrvatskoj naredio vernicima: „Hrvati, idite i pobijte sve Srbe, ali prvo ubijte moju sestru koja se udala za Srbina. Kada završite sa ubijanjem, vratite se natrag u crkvu i sva će vam djela biti oproštena!” Tog 20. avgusta 1941. više od pet hiljada Srba i srpske dece bilo je poklano. Franjevac dr Alojzije Ćosić dobio je hrvatski orden za zločine koje je počinio protiv Srba, Jevreja i Roma. Časnik Nikola Bilogrivić bio je jedan od organizatora istrebljenja Srba, Jevreja i Roma u Banja Luci.
Pripadnici hrvatskog rimokatoličkog klera pomagali su otvoreno Paveliću i Stepincu da Hrvatska postane jezivo mesto genocida. Rimokatolička crkva je imala razumevanja za sve te zločine, pa i za reči zverske, patološke mržnje franjevačkog fratra i guvernera Šimića, koji je pozivao:„Pobiti sve Srbe za što je moguće kraće vreme. To je naš program”.
Tako u svom poverljivom izveštaju piše i komandant okupirane Srbije general Bader. On, naime, kaže da :„Hrvati bez sumnje, nastoje da celo srpsko stanovništvo unište”.
Filozof i istoričar, Karlhajnc Dešner, u jednoj od svojih knjiga – „Politika rimskih papa u 20. veku”, ističe: „Pije XII je Pavelića blagoslovio „u početku njegove jezive karijere, u njenom toku i na samrtnoj postelji” (knjiga 2. str. 154).
Vatikan na čelu sa Pačelijem (Pije XII) nije video ništa loše što je „verni i odani katolik” Ante Pavelić u vreme monstruozne države NDH (1941-1945), prema pisanju Hermana Nojbahera, na najmonstruozniji način pobio 750.000, a po svedočenju general-majora SS trupa Ernsta Fika 700.000 srpske nejači. Odobrio je papa, na taj način, i da celokupnu imovinu SPC u NDH „prisvoji” rimokatolička crkva. Kako su završavali predstavnici SPC u ustaškoj Hrvatskoj, svedoče mučenja preko 500 pravoslavnih sveštenika i srpskih episkopa.
NDH se dosledno uključila u „nacistički novi poredak”, a u takvom poretku jedan od glavnih ciljeva bio je planirani genocid prema srpskom narodu na teritoriji Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Koliko je tačno u monstrum NDH umoreno nevine srpske dece, žena, staraca, ljudi, teško da će ikada biti utvrđeno, iako u svojoj knjizi „Vatikan i Drugi svetski rat” M. M. Šeinman piše o tome da je broj pobijenih Srba „oko 800.000”.
Artuković i zločini
Pored nekažnjenog zločinca Ante Pavelića, Andrija Artuković igrao je jednu od najznačajnijih uloga, bio je organizator i naredbodavac masovnijioh zločina nad srpskim narodom. Na suđenju Artukoviću, advokatu i ministru smrti u NDH, aprila i maja 1986. u Zagrebu saznalo se mnogo toga o genocidu nad srpskim narodom.
U obrazloženju optužbe je stajalo:
„Artuković je već u svibnju 1941. naredio potčinjenima da liše slobode i pobiju na tisuće građana srpske nacionalnosti, od sveštenika pravoslavne vjeroispovesti pa do djece, žena i staraca, te da spale i poruše čitava naselja. U svibnju 1942. pristupio je sistematskom upućivanju u koncentracione logore. Od travnja 1941. do listopada 1942. naredio je i uzrokovao da se u kocentracione logore Jasenovac, Stara Gradiška, Đakovo, Lobor, Jastrebarsko, Uštići i druge, prisilno odvedu i ubiju Srbi, Židovi, Romi”.
Optužnica ga je teretila da je samo u tom kratkom periodu odgovoran za smrt preko 200.000 hiljada nedužnih.
„Od toga ubijeno je preko dve hiljade djece otrovnih plinom ciklonom u Staroj Gradišci, a preko 15.600 djece ubijeno je u logorima izgladnjivanjem, davanjem u hranu kaustične sode i druge okrutne načine.”
Svakoga dana u logor Stara Gradiška 1942. stizali su transporti sa oko 5.000 djece i žena. Dužnost preuzimanja roblja bila je u nadležnosti ustaškog poručnika, ratnog zločinca Ante Vrbana, poreklom iz Like. Jedno od svedočenja iz Stare Gradiške prepričala je Ivanka Pinter-Gajer, okružni javni tužilac na suđenju ratnom zločincu Andriji Artukoviću, 14. aprila 1986. u Zagrebu. Događaj u pomenutom logoru opisala je Jordana Fritlander. Sve što je rekla ušlo je u optužnicu protiv Artukovića.
Navodi se da su leta 1942. svakoga dana u logor Stara Gradiška stizali transporti sa preko 5.000 kozaračkih žena i dece, i da je glavni u preuzimanju bio Ante Vrban, ratni zločinac. Deca su bila zatočena s majkama u „kuli smrti. Nasilno su, potom, odvojena od majki. Po naređenju Vrbana, najmlađi su preneti u prostorije za ubijanje. Bila su to dečica između šest meseci i dve godine – bebe.
Jordana F. je bila je svedok da su srpska deca nemilosrdno ubijana:
„Jednog dana pojavio se Vrban i naredio da malu decu treba preneti u prostoriju, dimenzija četiri puta četiri metra. Vrisku svoje dece mogle su čuti sirote majke. Desetak logorašica Hrvatica dobilo je naređenje da decu prenesu u ćebadima, tako da smo morale odjednom da prenosimo, strpavši od 10 do 15 beba. Bacana su deca na decu. Nakupilo se dece u visine od preko metra, a logorašice su morale po toj deci gaziti. Jednom detetu se kroz otvor pomolila noga… Vrban je gurnuo vrata i bebina noga se razmrskala, uzeo je djetešce za drugu zdravu nogu i lupao njome o drugu stranu sobe u zid, brzo je bilo mrtvo. Logorašice su do duboko u noć donosile djecu u sobu, i bukvalno gazile po njima, često i po mrtvoj deci, iz kojih su izlazila crijeva. Kasnije su sva ta djeca ciklonizorana”.
Logorašica Marija Vejnović se seća da je svakodnevo umiralo u S. Gradišci po najvećoj vrućni leta 1942. na hiljade žena i dece dovedene sa Kozare, Korduna, Banije, Slavonije…
„Prvo su ih dovodili u zloglasnu kulu i mnoge likvidirali. Deca su odvajana od majki. Nekoliko časnih sestara ušle su sa limenim kantama i kistom u ruci i djeci su premazivale usta. Govorile su im da je to za gašenje žeđi. Trovale su djecu. Posle dva sata djeca su počela da vrište, padala su mrtva. Nakon dva dana tela su počela da se raspadaju. Odvozili su ih i bacali u jame. Bila je i jedna prostorija gdje su djeca gušena plinom. Preko 500 djece nabacano je na gomilu. Došao je ustaša, koji je davao nalog za puštanje plina.”
Protiv Artukovića svedočilo je 26 živih, i napisane izjave 19 logoraša.
Božidare,
Bog Vas blagoslovio. Ja nisam rekla da nije bilo stradanja nego da je podmetnuto, zašto ne komentirate pravoslavne svećenike koji brane Alojzija? Ima ih. Ja ne branim ni Pavelića ni ustaše.
Ma Božidare, ovo je zaslon, nemojte se diviti strpljenju, čovjek je strpljiv u stvarnom životu. Znate kad se nekome divite onda se druga strana može uzoholiti i time joj dajete poticaj da se duša osjeća velikom. Tako činite grijeh i tako osoba kojoj se divite ulazi u grijeh zbog osjećaja svemoći i divljenja kojoj joj dajte. Divite se i veličajte jedino Gospodina Boga Isusa Krista, jedino je on vrijedan divljenja, zar ne?
Eva, ja tu imam nekih problema i ne vidim sve komentare koje ste pisali, taman postanem pomirljiva s vama i onada ugledam komentar pun zloće, pa što reći osim da nema smisla dalje. Nema smisla.
Kad sam ja već sada i ustaša i zločinac itd za vas.Nije to istina samo to mogu reći.Ali nema smisla, ja jedna protiv vas svih, nema smisla. Žao mi je Eva, gdje ste bili na blogu kad se napadao Isus od Aleksandra Zlatara i Diane i Magde a branio Tito na blogu, niste vidjeli kako sam se sama borila s njima. Tako su me napadali i „moji katolici“ kao ovdje a Aleksandar je ko aždaja na mene rigao vatru, gdje ste onda bili braćo?
Glede Međugorja, mislite da u Hrvatskoj nema neprijatelja Crkve. Kao što u vatikanu ima masona tako i u crkvi ima neprijatelja, a to koriste i mediji i ateisti i komunjare i svi oni svećenici koji govore da nema đavla. Međugorje je autentično mjesto, to zna onaj koji je tamo bio i doživio. Očito niste bili, ja vas molim da ne pljujete po našim svetištima jer ja to ne činim za vaša niti bih to ikada htjela. Politika me ne zanima, zanima me vjera, živa vjera u Isusa Krista. Sadašnjost a to i vama savjetujem.Što imate od toga da mene prozivate za neke prošlosti? Isto tako pošten Srbin pravoslavac ama baš nikada ne želi reći kakva su zlodjela činili Srbi komunjare a i Hrvati i ubijali one koji vjeruju u Isusa.
Ne ja se ne želim svađati, kao što rekoh, meni je počela Korizma ako znate što je to. A vi kako hoćete. Od svega ste jedino zaboravili iz Evanđelja i Biblije i vjere a to je OPROSTITI. Čovjek koji oprašta nije ovakva raspoloženja. Bilo bi više koristi da ste mi uputili neku pomirljiviju riječ.
Treba živjeti sadašnjost u duhu Evanđelja zar ne? Opraštati i ići dalje pozitivno, tako ja mislim.Vi ne?
Martina, na vas se licno ponavljam, nista od mojih komentara ne odnosi, vec na to sto zastupate. A to je da je zverski , demonski ritual ubistva velikog broja ljudi, zena i dece u logorima NDH podmetnuto, kako kazete.
Ne mozete Martina da zalite zlikovce, ako zalite zlikovce zalite demone, zalite pakao, a ko zali pakao tako obmanut pricom iz jevandja o ljubavi prema svima, pa i onima koji su prestali biti ljudi i postali odemonjeni. Djavo je proklet, to znate iz jevandjelja, osudjen je na vecni pakao. Nemojte vi sebe osuditi na pakao, time sto cete nalaziti opravdanja za njihova zverstva.
Iskopiracu vam jedan zapis preuzet iz istorijske arhive, prezivelih svedoka ove golgote. Ako ne mozete da ga sad procitate, ostavite za kasnije.Procitajte i sve dosadasnje clanke, koje sam postavila, ispitajte sami navode, kockice se sklopiti, ako trazite i ispitujete istinu. Ne znam sta je korizma, ali znam da je post za vas poceo i razumem zasto izbegavate svadje, nije mi namera da vas provociram, a mislim da mozemo da diskutujemo u miru, jer ja vas nisam do sad nijednom kvalifikovala.
Clank je u stvari isecak iz knjige objavljene od strane bivseg logorasa , Davida Anafa.
————————————
Ових дана и у предстојећем периоду Хрватска ће успоставити некакав нови концепт како треба да изгледа спомен подручје Јасеновац. Већ је уклоњено уметничко дело вајара Душана Џамоње као наводно застарело и које се не уклапа у нову концепцију. Међу пострадалима нигде се неће спомињати Срби већ ће на некаквим стакленим плочама бити исписана имена 70.000 до сада идентификованих жртава без истицања националне и верске припадности. Тај нови концепт је бојкотован од представника Срба јер је јасно да су сви побијени због националне и верске припадности, а не само због свог имена, што није уопште утицало на оне који су наумили да сакрију истину. На жалост власти у Београду ћуте, а такође и СПЦ што у последњим деценијама постаје правило. Ако међу политичарима има оних који због стицања некаквих политичких поена издају свој род, то никако не би смела себи да дозволи црква тј. да падне под утицај краткорочне политике и политичара. На жалост већ смо имали доста прилика да се уверимо да црква на тај начин губи свој идентитет и углед, а последице тога су обезглављен народ, разни расколи, пад под туђе утицаје и то управо оних који би да угуше Православље и Светосавље.
Пре више од педесет година, Федерација јеврејских општина ФНРЈ издала је књигу „Злочини фашистичких окупатора и њихових сарадника против Јевреја у Југославији“, на којој је највише радио некадашњи резервни капетан југословенске војске и логораш Давид Анаф. Иако је у овој књизи акценат на страдању Јевреја уочљиво је да су међу пострадалима, Срби били у огромној већини.
Сва званична документа како код нас, а такође и међународна се ниподаштавају и умањује се број пострадалих, а исто тако се одбацују и резултати истраживања до којих је дошла српска страна на челу са Др Миланом Булајићем. Mи из горе поменуте књиге издвојамо само један мали део који се одниси на Јасеновац и још неке логоре.
Вишедневни јауци жртава из провалије
У месецу јулу 1941. отпремљени су сви Срби и Јевреји преко Госпића на Јадовно, где су поубијани. Кратко време после тога преостали Хрвати отпремљени су у Стару Градишку и Јасеновац, а затим је логор Јадовно ликвидиран.
ЈАДОВНО
У ноћи између 22. и 23. јуна 1941. усташе су у сабиралишту у Загребачком збору утоварили у камионе око 200 интернираца, већином Јевреја, и отпремили их у Госпић. Од те групе одвојили су у Госпићу 25 лица и превезли их у заселак Јадовно, који се налази на Велебиту на висини од 1200 метара. У густој шуми ти први интернирци логора Јадовно морали су оградити бодљикавом жицом простор од 4-500 м2; изван ограде саградили су две бараке, једну за стражу, а другу за заповедника логора и његовог заменика.
Убрзо затим почеле су пристизати једна група интернираца за другом, већином Срба, поред њих и Јевреја. Истовремено почињу усташе да убијају интернирце. Убијали су их у околини логора, код једне провалије, у коју су бацали жртве пошто би их претходно убили – заклали, ударили маљем по глави – или су жртве и живе бацали у провалију. Јадовно је на тај начин служило као пролазни логор у који су усташе доводиле жртве разних сабирних логора – казнионе у Госпићу, логора Даница, и др. – и одатле су их, после краћег боравка, упућивали на губилиште.
Транспорте и колоне интернираца усташе често нису ни уводиле у логор, већ су их упућивале право на губилиште код провалије. Из исказа сведока види се, да је код Јадовна поклано или побијено око 10.000 лица, од тога неколико стотина Јевреја, све остало Срба доведених са целе територије НДХ.
Првог августа 1941. усташе су почеле ликвидирати логор. Пошто су мању групу интернираца Хрвата пустили или отпремили у друге логоре, извршили су ликвидацију на тај начин што су све преостале Хрвате, затим све Србе и Јевреје побили.
СВЕДОК СЛАВКО РАДЕЈ ИСКАЗУЈЕ О ТОМЕ:
„…Везани су жицом један за другога, постављени на руб једне пећине, први је гурнут у провалију, па су се остали стровалили за њим, а затим су усташе за њима бацале ручне бомбе. По причању једног мештанина, још неколико дана након овог страховитог покоља, чули су се из провалије јауци жртава. Сигурно знам да се није спасао ни један од јеврејских омладинаца, који су одведени на Јадовно и Паг…“
Законодавство. – Напад Немачке на СССР био је и у НДХ знак за јачање терора према Србима, Јеврејима и Хрватима антифашистима. Једна од првих усташких мера била је масовна интернација Јевреја.
Сигнал за масовна хапшења Јевреја дао је „поглавник“ Павелић Изванредном законском одредбом и заповиједи од 26. јуна 1941:
„Будући да Жидови шире лажне вијести у сврху узнемиравања пучанства, те својим познатим спекулативним начинима отежавају опскрбу пучанства, то се колективно за то сматрају одговорним и према томе ће се проти њима поступати и спремати их, поврх казнено-правне одговорности, у заточеничка збиралишта под ведрим небом“.
Павелићева Изванредна законска одредба нормирала је, дакле, да је свака конкретна инкриминација као оправдање хапшења Јевреја непотребна, јер је „законски“ установила да Јевреји „шире лажне вијести и спекулативним начином отежавају опскрбу пучанства“ па да за то одговарају колективно и могу без икаквог посебног образложења бити интернирани у „збиралишта под ведрим небом“.
Кад је затим Законском одредбом о упућивању непоћудних и погибељних особа на присилни боравак у сабирне логоре од 23. 11 1941. одређено да се „непоћудне особе“, које су „погибељне за јавни ред и сигурност или које би могле угрозити мир и спокојство Хрватскога народа“ могу упутити у концентрационе логоре, сви су Јевреји третирани као „непоћудне и погибељне особе“ и као такве отпремане у логор. У Винковцима пронађено је 366 „приједлога о присилном боравку у логору“ које је саставило Предстојништво градског редарства у Винковцима. Наведени предлози садрже фотографије, личне податке и отиске прстију 366 Јевреја, који су отпремљени у логоре, и сви имају исти текст, који гласи:
„… Предлаже се усташкој надзорној служби – равнатељству усташких редарстава НДХ у Загребу (Уред 1) да се над предметном особом изрече одлука о присилном боравку у логору, у трајању од пет година.
Образложење: Установљено је, да су сви винковачки Жидови потпомагали енглеску промиџбу лажних вијести и да мрзе силе Осовине, а тиме и саму НДХ. Надаље је установљено да Жидови и њихове жене и деца поскупљују животне намирнице и тиме корумпирају наш народни хрватски живаљ. Расадник су неморала у прошлости и садашњости. Услијед тога треба именованога као члана те заједнице мисли и рада пресудити на присилни боравак и рад“.
Ток интернације. – Масовна хапшења и интернације започеле су крајем јуна 1941. У неким градовима, као на пример у Загребу, вршене су азбучним редом; у неким су најпре хапшени мушкарци, а затим жене и деца; у неким местима у унутрашњости похапшени су сви Јевреји током једног дана или, тачније, током једне ноћи. Те су интернације вршене целе 1941. и током пролећа 1942.
Страх од ноћног шума аутомобила
лето 1942 злогласни Иван Тољ, тада котарски претстојник у Винковцима, извео је „чишћење“ Срема од Јевреја. Похапсио је све сремске Јевреје (око 100 лица) и сместио их у сабирни логор у Винковцима, – који се налазио на игралишту спортског клуба „Цибалиа“, под ведрим небом.
После тога је наступило релативно затишје до маја 1943.
Али и за време тог затишја на територији Хрватске хватани су појединци, затварани, одвођени у логор и убијани. У априлу 1943 остао је само врло мали број Јевреја на слободи. Од око 25.000 Јевреја на територији НР Хрватске и Срема емигрирало је дотле око 2.000, а око 17.000 чамило у немачким и усташким логорима или већ било убијено.
Иако се усташама заиста није могло пребацити да нису довољно радикално решавали „јеврејско питање“, Немци нису били задовољни што се око 5.000 Јевреја налази још у слободи. Тражили су од усташа да се сви још преостали Јевреји уклоне. А да би били сигурни да ће ликвидација преосталих доиста бити извршена, захтевали су да им се нови интернирци изруче, да би их могли отпремати у своје логоре и тамо побити.
Овом немачком налогу је удовољено. Током маја 1943. похватале су усташе у самом Загребу око 1.700 Јевреја, а око 2.500 у осталим местима НДХ и предали их Немцима, који су их одвели у своје логоре већином у Освиецим.
СВЕДОК АЛЕКСАНДАР БЕНАК КОЈИ ЈЕ У ТО ВРЕМЕ БИО „САВЈЕТНИК МИНИСТАРСТВА УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА НДХ“ ИСКАЗАО ЈЕ:
„… Познато ми је да је концем мјесеца априла са стране њемачког посланства у Загребу било затражено, да се остатак Жидова у Хрватској ухити и заточи у логорима. Ради тога одржана је сједница код главног равнатеља Црвенковића, те је тој сједници присуствовао изасланик њемачког посланства СС-Хауптстурмфухрер Абрумеит, са стране главног равнатељства др Мајић као надстојник политичког отсјека, и ја као тумач. На тој сједници дата је начелна привола са стране главног равнатељства и одређене смернице, према којима ће се извршити заштита особа у мјешовитом браку и особа, које су као стручњаци неопходно потребне у привреди или другом јавном звању. Тако је за град Загреб у присутности наведеног Нијемца састављен попис особа које се имаду заштитити, тај се попис касније и надопунио, односно исправио…
Колико је мени познато, сви ухићени Жидови требали су бити скупљени у Загребу и одавде одведени у Њемачку у концентрационе логоре. Наведени Абрумеит имао је провести организацију тога транспорта као прихваћање тих особа у Загребу…“
После овог последњег „лова“ остало је на слободи око 1.300 Јевреја, од којих је око 1.000 живело у браку с нејеврејским другом, а остали живели кријући се од власти или заштићени као специјални стручњаци. Од ових преосталих, од маја 1943. до маја 1945, један део је похватан и убијен.
Поступак код хапшења и у сабиралиштима. – Хапшења су по правилу вршена ноћу. Наоружани револвовером, бомбама и машинском пушком, проваљивале су усташе у станове. У року од неколико минута извршено је одвођење. Често жртве нису имале ни толико времена да се честито обуку, а још мање да понесу собом најпотребније ствари. Тако су усташе поступале нарочито ако би одводиле све станаре из једног стана. Тада би се враћале још исте ноћи у стан и опљачкале га. Ако би хапсиле само неке станаре, препоручивале би жртвама да понесу са собом најбоље и највредније предмете. Приликом транспорта или чим би стигли у сабиралиште или логоре, усташе би хапшенике скидале голе, женама би понекад прегледале чак и вагину, затим их потпуно опљачкале.
У Загребу и осталим градовима долазили би по жртве полицијским камионима. У страху су ослушкивали Јевреји с ноћи на ноћ шум аутомобила. Одахнули би када би овај прошао, а претрнули ако би се аутомобил зауставио пред кућом или у близини, кад би зазвонило кућно звонце или ко лупао на врата. Многи нису могли да поднесу тај страх те су извршили самоубиство.
Хапшења су вршена и на тај начин што би усташе изненада блокирале поједине улице и хапсиле сваког Јеврејина који би наишао а којег би лако познале по јеврејском знаку. Да би тај лов био што успешнији, били су усташки агенти посебно награђивани за тај злочиначки рад. За сваког ухапшеног Јеврејина примали су по 100 куна у име награде.
Људи ухваћени по улицама нестали би, а њихове породице нису знале шта је са њима. Тек се после извесног времена сазнавало за појединце да су стрељани „ради одмазде“ или да се налазе негде у логору.
Од хапшења и отпремања у логоре нису били поштеђени ни жене, деца, старци и болесници. Болеснике су односили на носилима и редовно их убијали приликом транспортовања или код доласка у логор.
Посебан вагон за силовања
Код масовних хапшења концентрисани су ухапшеници у тзв. сабиралиштима. Таквих је сабиралишта било у свим већим местима. Били су то или жицом ограђени простори под ведрим небом или који затвор, школска или напуштена фабричка зграда, и томе слично.
Поступак у сабиралиштима већ је личио на поступак у логорима.
Код доласка у сабиралиште, заточеници су пролазили кроз дуге редове усташа, који су их немилосрдно млатили гуменим палицама, батинама и кундацима, те су многима већ у сабиралишту сломили руку или ногу, избили зубе, цигаретама испржили тело, итд.
Затим је следила пљачка новца и свих предмета од вредности.
У сабиралиштима се лежало на голом бетону или на земљи под ведрим небом у жицом ограђеном простору.
За цело време боравка у сабиралишту усташки су стражари злостављали ухапшенике, обасипали их погрдним речима и свим средствима настојали да им боравак буде што тежи.
Највећи број Јевреја, на десетине хиљада, прошло је кроз сабиралишта у Загребачком збору и Госпићу.
Поступак код транспортовања. – Из сабиралишта су хапшеници отпремани на железничку станицу, а затим утрпани у вагоне у толиком броју, да је један лежао на другоме. Вагони су закључани на полазној станици и хапшеници нису могли излазити до одредишта. По неколико дана нису добијали ни воде ни хране, а уз то су злостављани од усташа које су их пратиле. По који хапшеник је убијен, а жене силоване.
Страховити злочин извршен је над једним дететом приликом утовара жена и деце у камионе у сабиралишту у Госпићу. Једна Јеврејка замолила је једног усташу да јој подигне дете у камион. Усташа је забио бајонет у дете и тако дете пружио мајци.
СВЕДОК ЛИДИЈА РОСЕНБЕРГЕР ОПИСУЈЕ СВОЈ ПУТ ОД ГОСПИЋА ДО КРУШЧИЦЕ:
„…Концем коловоза 1941. отпремљени смо у великом транспорту од 800 људи у затвореним вагонима за Јастребарско. Томе транспорту биле су прикључене и жене из логора Пага, Жидовке с дјецом и то око 100. Пут до Јастребарског био је права мука, јер смо били у једном марвеном вагону нагурани по 50, који је био кроз цијела два дана затворен, тако да нисмо добивали ни хране ни воде, а нужду смо морали вршити у самом вагону, и то жене пред мушкарцима, и обратно…
Већ 2.9.1941. отправљени смо и ми – око 300 – за логор Крушчицу. Путовали смо на исти начин као из Госпића за Јастребарско, само с том разликом да смо овај пут били затворени четири пуна дана без хране и воде“.
СВЕДОК ЕРЕНФРОЈД-ПОЛИЋ ИСКАЗАЛА ЈЕ:
„… На станици Јасеновац наша је композиција стајала једну ноћ, а то је била једна од најгорих ноћи што смо их провели у нашем заточењу. Онај исти Босанац којега сам споменула у Сланом нахрупио је с дугим усташким бандитима са ножевима у устима у вагоне, претресли су сав наш пртљаг и одузели нам све, осим најпотребнијих одјевних предмета.
Још исте ноћи, након напред приказане пљачке, навалили су бандити поновно у вагоне, осветљавали ручним батеријама поједине заточенице те натјерали млађе и лепше пред један празан вагон у који су их после водили и тамо покушали силовати. Читаву ноћ чуле смо запомагање и јаук тих несретница, па како су се оне енергично опирале бандитима, то су их они читаву ноћ злостављали и млатили. Друго јутро су те другарице потпуно плаве од ударања дошле у вагоне, но нису ништа говориле о томе што се догодило, јер су им бандити запријетили смрћу, уколико би о томе говориле…“
„… Једном су тако ухватили Филипа Штајна, који је храну сакрио у пумперице. Случајно му је успело да се спасе из затвора тик пред одлазак на губилиште али је у затвору толико остарио као да је у њему био више година, а не три или четири дана. Затвор је мијењао израз лица људима који су у њему провели макар само 24 сата. Филип Штајн ми је приповједао, да га је Матијевић тукао по глави, а Милош му је кљештима чупао и фркао кожу. Када је пак рефлексивно ради удараца дизао руке да се одбрани, уперио је Милош у њега револвер и рекао, да ће га одмах устрелити, ако само трепне. Морао је раширити руке и гледати у цијев револвера, а Матијевић га је тукао по читавом тијелу, по глави и по мошњи. „Али вјерујте, као да уопће нисам осјећао ударце, јер сам гледао само револвер“, причао ми је после Штајн. Осим њега било је у затвору још 53 заточеника, којима су биле испржене ноге и руке. Удови су им били сасвим поцрнели, – то су били углавном интелектуалци. Пола сата после његовог изласка из затвора, побијени су сви, иако су се надали да ће остати у животу. Сутрадан је Милош са Штајном разговарао, – овај је морао радити у управној згради, – и премда га је јуче још тукао и скоро убио, разговарао је као да ништа није било, па му је поклонио цигарету. Кад је Штајн све то причао, наваљивале су му сузе на очи.“ (З. с. Ђуре Шварца)
Присиљавали су рођаке на међусобно убијање
СВЕДОК ЈОСИП РИБОЛИ У СВОМ ПРИКАЗУ НАВОДИ:
„… Кад би логор био препун, одлучиле би усташе да ликвидирају становити број затвореника. Сви су се заточеници морали у ту сврху навече или ноћу постројити, па је једном згодом обилазио Маричић заточенике, ходајући од групе до групе, расветлио им фењером лице и запитао одакле је који. Ако се тако није напунио потребан број жртава које су биле из крајева који нису Маричићу по ћуци, онда је прикупио и оне који му се иначе нису „лично свиђали“.
Таква је ревизија трајала по неколико сати…“
Маричић се шетао с пратњом и враћао по више пута истој групи, уживао садистички у мукама заточеника, који су били у неизвесности неће ли коцка пасти на њих.
Оне друге „наступе“ – ради поласка на „рад у Немачку“, итд, сматрале су усташе „шалом“, уживајући у томе што се саме жртве добровољно јављају да буду послане у смрт.
Сведок Ото Брајер приказује овако судбину оних који су се пријавили да иду у логор у Ђаково:
„…Усташе би заточенике утовариле у камионе па силом им наредили да чучну или сједну. Покрили су их затим великим цирадама, а онда се на сваки камион попело пет-шест усташа и почело скакати по заточеницима, газећи их ногама и тукући кундацима. Такво су кундачење и убијање звале усташе „опоравак у Ђакову“.
СВЕДОК МИЛАН ЂУЗЕМИЋ ОПИСУЈЕ МУЧЕЊЕ У ЈАСЕНОВЦУ НА СЛЕДЕЋИ НАЧИН:
„… По мом доласку у логор на Божић 1943. био сам бачен у самицу где сам проборавио 22 дана. Усташе су ме мучиле на тај начин, што су ми палили табане, боли ме иглом под нокте, тукли жицом омотаном гумом, ставили ми на прса даску по којој су скакали. Боли су ме ножевима, па имам на обема рукама видљиве ожиљке. Кроз цијело вријеме сам чуо вапај и запомагање из других самица, па сам касније сазнао, да су заточеника Ђогаш Јосипа мучили на тај начин, што су му везали руке и ноге у клупко и ваљали га по шиљцима, који су били прибијени у ту даску. Сертић Ђуро је мучен тако, да су му усташе резали месо с бедара и рану солили.
Видио сам са неколицином заточеника мјесеца децембра 1944, како су се Лубурић, Матковић, Љобо Милош, Сојчић и Кордић забављали на тај начин, што су 19-годишњу девојку Лончаревић Марицу из Плесма повалили голу голцату на земљу, ноге још раширили и палили цигаретама споловило, у �
Eva, niste me razumjeli. Rekla sam da je podmetnuto A. Stepincu a nisam rekla da NDH nije radila to što ste i sami naveli. To nitko ne spori, to se zna da je tako bilo. Nisam pročitala sve što ste napisali, opširno je prilično.Jasenovac je mjesto od posebnog pijeteta žrtvama, uopće to nije sporno. Ja samo kažem da Stepinac nije činio ono što mu se prikrpilo, na kraju on je žrtva jednog režima.
Gledajte Eva, bio je i ovaj rat zar ne, a to nitko ne želi slušati, koliko je žena samo silvano i mučeno od četnika, trudnica, al kad ja to spomenem ja lažem. Spajićevo i slično…logori, nemate pojma na što ti ljudi danas liče i kakve bolesti imaju i psihičke probleme, oni koji su preživjeli. Ali kada bi to neki Srbin ikada priznao valjda bi se neko čudo dogodilo. Bez uvrede. Bilo je svega, siluju ti ženu a ti bespomoćno gledaš, i muž i djeca ili kolju ti roditelje a ti gledaš. Gledajte, neću ja ustrajati tu nešto braniti, vi mislite kako vi hoćete. Ja Vam samo mogu reći da će zla biti dok je i svijeta, na nama je da koliko toliko budemo u miru.
Korizma ili četrdesetnica je vrijeme priprave na Uskrs. Vrijeme u kojemu svatko radi na sebi u odnosu prema Bogu i bližnjemu, pokušavamo biti bolji i molitveno i živeći Evanđelje, više se moli, posti, od nepotrebnih stvari se odričemo (ali ne da cijeli svijet to zna, to treba znati samo Gospodin Bog a ne Tv i mediji kako to moderni vjernici koji i ne idu na misu govore, odriču se slatkoga i gube kile :) to nije post, to je bezveze i ništa, ako razumijete)
Vratiit ću se na vaše tekstove i pročitati detaljnije, ali isto tako morate znati, nekima su ustaše napravile puno zla a recimo i to da su partizani isto tako napravili jako puno zla i poubijali nevine.Vjerujem da ste to znali.Dali znate što su oni radili i kako su mučili ljude? Pogotovo vjernike. Htjeli su ubiti Boga u njima. Vrijeme petokrake.
Ne opravdavam ustaše i ako ste htjeli čuti da mi je žao, pa naravno da mi je žao, žao mi je svaka nevina čovjeka bez obzira na naciju. Meni su ustaše isto što i četnici. Zlo.
Najbolje da završimo na ovu temu. I jedno nevezano pitanje, dali se to samo meni događa ili i vi imate problem sa yava skriptom koji se svako malo pojavi i ne dopušta ni završetak komentara a da ne govorim da ne dozvoljava kopiranje nikakvo nego piši odmah direkt tu, pa kad želiš isparaviti gramatičku grešku ne možeš ni to. Iskreno, na mene to jako djeluje i razbjesni me pa vjerojatno se i to od mog rapsoloženja prenese u komentar nenamjerno. Recimo da nemam voljen za komentiranjem zbog jave skripta. Ovo sam se trudila da završimo dijalog kako spada.
Svako dobro.
Uradite update jave u najnoviju verziju sa sajta java.com.
Svako dobro od Gospoda
Hvala. Da ja tu ne bih ostavljala neke materijale ako vas više zanima o A. S. (jednostavno ne želim izazivati gnjev i slične emocije) samo ukucajte puno ime A. S. montirani proces. Ukucajte Deklaracija o osudi političkog procesa i presude kardinalu dr.Alojziju Stepincu („Narodne novine“ XX/92.) koju je donio Sabor Republike Hrvatske. Ja ne kažem da ćete vi sada promijeniti mišljenje, nego samo predlažem da pročitate i ono što zvuči drugačije. Ima puno tekstova o tome.
Toliko i s ovime bih završila. Laku noć i drago mi je da se ipak možemo u miru rastati. To je Evanđelje :) Nije mi namjera bila nikoga povrijediti.
https://www.youtube.com/watch?v=GhyBQAfLlH8#t=17
Uh Martina,
dosta više,ne moguće je ne izazvati gnev, shvatate li vi to uopšte?
Ako se sećate naše prepiske od pre par meseci,iste sam vam stvari izložila o Stepincu, i tada ste tvrdoglavo tvrdili da su to laži i podmetanja.Dosta više ako Boga znate.Jasno vam je valjda da se neke stvari ne mogu „izmontirati“,previše je svedoka i dokumenata ostalo iako se Vatikan svojski trudio da ih uništi i podmetne ovo što vi danas smatrate istinom.Smatrajte šta god vam je volja,ali ne polemišite više o tome. Pogledajte snimak ako smete.Možda je i to neko izmontirao.
Tebi Petkana nisu sve koze na broju. A blog nije tvoj. Sad mi je jasna tvoja nesnošljivost prema nacionalnim manjinama a i vrlo mi je i jasno zašto toliko voliš Tita i Jugoslaviju.
Petkana, što bi rekli „no me interesa“ tvoje mišljenje i tvoje prijetnje. Da imalo čitaš mogla si vidjeti da sam završila, ali to ne znači da sam se pretvorila u tebe i da sam se odrekla sebe. Brate, živiš u Srbiji, druge vjere, ja sam u Hrvatskoj i druge sam vjere, ti voliš svoje i ja volim svoje, samo ti moje ne poštivaš a ja se trudim biti obzirna pa je i to previše.
Ovaj tvoj komentar je otkrio pravu tebe, ženo ti si izgubljena. Za nekoga tko toliko voli Jugu i Tita nije mi jasno kako se deklarira kao žestoki pravoslavac.To je valjda zbog teme o Stepincu, koja ček nema veze sa naslovom teme, toliko o Srbima Dubrovčanima, autoru je miniran post. Ali tako je svugdje, naslov jedna tema a završi uvijek na Katoličkoj Crkvi, Vatikanu i istim temama.
Petkana, evo jedna koza zalutala kod mene, vraćam ti ju. :) :) :)