FIFA-zil 2014: IGRE PRKOSA, PONOSA I NADMENOSTI
U svom čuvenom romanu 1984, Džordž Orvel je proročanski pisao: „Fudbal, pivo i nadasve kockanje popuniće horizont njihovih umova”.
Piše: Vladimir Vujinović
Već i pre svog kraja, verujem da je mnogima od nas Mundijal u Brazila već poprilično dosadio. Ok, možda je i bilo malo zanimljivo u početku, ali oduži se i previše. Smarate. Jer, pre Svetskog prvenstva u Brazilu, trebalo je izdržati Ligu šampiona, pa Ligu UEFA, pa nacionalna prvenstva, pa kup takmičenja… A gde je tu još kalendar takmičenja ostalih sportova. I tako svake godine iznova. Pa čovek da ima još jedan život, mogao bi bez problema čitavog da ga provede u gledanju sportskih takmičenja, a da pritom ništa drugo ne radi.
Sportisti su bar dobro plaćeni, ali stepen do kojeg su njihove besmislene igre prkosa, ponosa i nadmenosti postale ozbiljne i vredne pažnje u društvu, to je nešto najneverovatnije. Glumci i sportisti su danas najpopularniji ljudi na svetu. Strepnje, ponosi i grozničava zanimanja čitavih nacija da zavise od neke šutnute lopte, pa ima li veće gluposti pod kapom nebeskom? To je klasično skretanje pažnje sa onoga što je bitno.
Ali, sport je jedna plemenita veština, zar ne? Sport psihički i fizički razvija decu i omladinu. Šta je loše u tome da se današnji klinci ugledaju na Ronalda, Mesija, Nejmara, Suareza, Robena, Riberija, Inijestu…? Ta imena bogočovekolikih fudbalskih idola postala su univerzalna za sve jezike sveta, kao što su to imena biblijskih apostola Jovana, Marka, Pavla ili Petra.
Svoju osnovnu ideju da je sport zapravo igra „drogiranih robota” i „prljavog novca“, koja nema apsolutno nikakve veze saproklamovanim principima olimpizma, a još manje sa moralnim i ljudskim vrednostima, doktor filozofije, magistar pravnih nauka i nekadašnji košarkaški reprezentativac Jugoslavije Duci Simonović – izneo je u knjizi Pobuna robota. Nepoštenje, laž, pohlepa, zloupotreba, kockarske afere, to su po Duciju stvarni principi sporta kao industrije koja je degenerativno uticala na celokupno društvo. Marks je tvrdio da je religija opijum za mase, a Duci Simonović da je sport taj opijum za mase, uz pomoć kojeg se vrši depolitizacija i idiotizacija masa.
Svrha sporta da fizički razvije ličnost, da uravnoteži duh i telo, zamenjene su sebičnošću i egoizmom kao jedinim osobinama koje današnji sport u stvari jača. Duh olimpizma načelno podrazumeva poštenje, viteštvo, uvažavanje protivnika, povezivanje među ljudima i narodima. Ali samo načelno, pošto i tu imamo pravilo da problem nije u opštim principima već u sitnicama i srcima ljudi. Stvarni duh olimpizma mnogo je bliži onim pradavnim paganskim počecima u staroj Grčkoj, kada su olimpijske igre imale ritualni značaj i održavane su u čast ćudljivog Zevsa. Poznati režiser Gorčin Stojanović, u svojoj čuvenoj kolumni o sportu u Blicu, ovako je intepretirao duh olimpizma u sportu: „Nema nikakvog olimpijskog duha, sve je to samo mutirani oblik onog ranog kubertenovskog, blago fašisoidnog kulta prostačke telesnosti”. To je duh rivaliteta koji je stvorio kult Pobede kao najdominantniji u društvu. A taj kult je nezdrav i neljudski sam po sebi. Duh istinske ljubavi su poniznost, krotkost i požrtvovanje za drugog, a da bismo pobedili u sportskom nadmetanju moramo biti suprotni od toga – moramo biti sebični, nametljivi, nemilosrdni i nepopustljivi.
Ali, da se vratimo mi na Svetsko prvenstvo u fudbalu, iako sve što smo rekli o duhu olimpizma, naravno da načelno važi i za FIFA-ino najspektakularnije takmičenje. Fizičko kretanje je suština nas kao ljudskih bića, a sport je usavršena elegancija tog kretanja. Sport je muzika našeg tela. To naravno važi za rekreativno bavljenje sportom. Na fudbalskom stadionu na kojem 50 hiljada ljudi divlje navija i urliče dok njih jedanaest bespoštedno juri za loptom, na istoj toj utakmici koju mi ostali uz pivo i grickalice gledamo kraj TV-a, nervirajući se i psujući zbog svake promašene šanse – ima nečeg neobjašnjivo privlačnog, ali i destruktivnog. Tu sport postaje svoja antiteza.
Ivan Ergić, još jedan insajder prilika iz sveta profesionalnog sporta, komentarišući Mundijal u Brazilu, ima zanimljivo viđenje uloge fudbala u savremenom društvu: “Fudbalska industrija, kao i sport generalno ima svoju logiku penetracije, koja besprekorno prati i komplementira globalne ekonomske proces. Radi se ekspanzionizmu sportske industrije koja se želi predstaviti gotovo kao ekumenska i ujedinjujuća, pomoću koje se sportu daje jedna kosmopolitska dimenzija, dok je on u suštini samo još jedan marketinški trik“.
Transparenti poput onog da jedan učitelj vredi više novca od Nejmara preplavili su antiglobalističke sajtove i osvanuli na svim društvenim mrežama još u vreme Kupa konfederacije, kao generalnog uvodu u Svetsko prvenstvo. Narod se tada pobunio na to što je vlada, kako bi udovoljila ucenjivačkim zahtevima moćnika FIFA-e, na izgradnju skupocenih stadiona spičila miljarde dolara dok narod grca u bedi, plaća sramno visoke troškove života, ima lošu zdravstvenu zaštitu i loše uslove obrazovanja. Rimljani su uživali u krvi koja se prolivala po gladijatorskim arenama, a naša bezdušnost je još gora. Nas ni sva prolivena krv, siromaštvo, nesreće i katastrofe koje se dešavaju oko nas, ne mogu sprečiti da uživamo u našim sportskim nadmetanjima. Može i svet propasti, može se i zemlja otvoriti usled zemljotresa, cunamija ili vulkanskih erupcija, ali kalendar naših sportskih zbivanja ne sme biti poremećen.
Međutim, postoji jedan problem: igara je sve više a hleba sve manje. Primer Brazila nam ipak pokazuje kako više ni to što će FIFA dovesti svet u vaše dvorište i raspaliti kolektivnu euforiju, ne mora da znači da ćete ostati imuni od nezadovoljstva. Više ni doza 24-časovnog gledanja fudbala uz pivo i grickalice, ne mora da znači da nećete osetiti kako je sve obična taština, mašinarija za maskiranje svakodnevne društvene bede, nedelotvorna anestezija za sve izraženiji osećaj besmisla koji pritiska svakog čoveka kao pojedinca.