ROĐENjE SVETOG JOVANA PRETEČE I KRSTITELjA GOSPODNjEG – IVANjDAN
7. jula se slavi Ivanjdan, odnosno rodjenje Svetog Jovana Krstitelja. Tri puta u toku godine se proslavlja Sveti Jovan Krstitelj i Preteča
Rodjenje Svetog Jovana Krstitelja
Kada je Nezalazno Sunce Pravde – Hristos Spasitelj naš hteo da zasija svetu, i već bio savio nebesa i sišao u čistiju od neba devičansku utrobu, trebalo je da se najpre rodi od nerotkinje Njegova zvezda danica – sveti Jovan Preteča, da bi išao ispred Gospoda kao predvesnik, propovedajući i govoreći: Ide za mnom jači od mene (Mk. 1, 7).
Stoga, kada se svetoj Jelisaveti navrši vreme da rodi, ona rodi sina u starosti svojoj, od omatorele utrobe, kao što u staro vreme Sara rodi Isaka. Tako, jedno čudo prethodi drugome čudu: pre no što Djeva rodi Hrista, stara Jelisaveta rodi Preteču Hristovog, da bi ljudi, videvši nadprirodno rođenje od starice, poverovali nadprirodnom rođenju koje je imalo biti od bezbračne device, i rekli sebi: „svemoguća sila Božja, koja razdreši neplodnost starice, u stanju je da i čednu Djevu učini Majkom“.
Zato čudesnom rođenju Hristovom prethodi čudesno rođenje Preteče. To bi tako zato, da se jednim čudom svet pripremi za primanje drugog čuda: da ljudi, ugledavši staricu mater, lakše prime uvekdevujuću Mater; da ljudi, postavši svedoci neobičnog rođenja od prestarele Jelisavete, pripreme sebe za vest o čudnovatom rođenju Hrista od Djeve. Jer i u jednoj i u drugoj materi čin rođenja prevazilažaše zakone prirode, pošto je tako hteo Bog, kome se kao Tvorcu povinjava svaka priroda.
Kada Jelisaveta rodi Preteču, čuše njezini susedi, srodnici i poznanici, i radovahu se zajedno s njom što Gospod pokaza veliku milost Svoju na njoj, izbavivši je od ukora bezdetnosti. Tako se ispuniše reči svetog blagovesnika Božjeg Arhangela Gavrila, koji beše rekao Zahariji: Žena tvoja Jelisaveta rodiće ti sina, i mnogi će se obradovati rođenju njegovom (Lk. 1, 13. 14). Tada se radovahu kako srodnici tako i oni koji gorahu plamenom željom za očekivanim Mesijom. Jer, iako oni ne znađahu da je već nastala tajna ovaploćenja Hristova, ipak u vreme rođenja Preteče Hristova, duh njihov pokretaše se na radost, pošto Duh Sveti veseljaše srca njihova, i oni u rođenju Pretečinom dobiše kao neko uverenje da će dočekati očekivanog Mesiju.
U osmi dan po rođenju Preteče dođoše sveštenici i srodnici u dom Zaharijin, da obrežu dete, i htedoše mu dati ime oca njegova – Zaharija. Ali mati detetova ne pristajaše na to. Jer, budući suprugom muža-proroka i majkom sina-proroka, sveta Jelisaveta beše i sama ispunjena proročkim darom, i po proročkom predznanju nastojavaše da njenom sinu nadenu ime Jovan. To ime ona nije mogla čuti od svoga muža, jer se Zaharija vrati iz hrama doma sa jezikom svezanim nemilom, te ne mogaše ispričati svojoj supruzi da je video anđela koji mu je objavio blagovest o začeću sina i naredio da mu se nadene ime Jovan. Dakle, Duhom Svetim upućena, sveta majka kao proročica daje mladencu ime Jovan, kao što ona i ranije proročki poznade dolazak k njoj Božje Matere i reče: Otkuda meni ovo da dođe mati Gospoda moga k meni? (Lk. 1, 43).
Tada sveštenici i srodnici stadoše znacima pitati Zahariju, kakvo bi ime on hteo da nadene mladencu. A on zaiskavši daščicu, napisa: „Jovan mu je ime“. I odmah se Zahariji otvoriše usta, i jezik mu se razdreši od nemila, i stade govoriti blagosiljajući Boga. I čuđahu se svi tolikim čudesima: starici koja rodi, materi i nemom ocu koji se bez dogovaranja složiše u pogledu imena svome sinu, nemome ocu koji odmah progovori i napisa rukom ono što jezikom izgovori, i imenu Jovanovom koje kao ključ otvori usta ocu na proslavljanje Boga. Slušajući reči Zaharijine, svi se sa strahom divljahu, i o svemu tome pričaše se po celom planinskom kraju Judeje, tojest u okolini sveštenog grada Hevrona, u kome bejaše dom Zaharijin.
Ovaj grad sa okolinom još u dane Isusa Navina bi dodeljen svešteničkom plemenu Aronovom. Od Jerusalima udaljen osam sati hoda, podalje od Vitlejema na velikoj visini. Nazivao se „Gorski grad“ zbog visokih gora na kojima se nalazio, a okolina njegova nazivala se „gorski kraj“, kao što o tome piše u Evanđelju prilikom putovanja Presvete Bogorodice k njenoj rođaci Jelisaveti: Marija ustavši otide (iz Nazareta Galilejskog) brzo u planinski kraj (µЇ¶ D®Ѕ MBµ№Ѕ®Ѕ = vъ ѓornяя = u brdski, gorski, planinski kraj), tojest u Hevron, i uđe u kuću Zaharijinu, i pozdravi se s Jelisavetom (Lk. 1, 39). Tu dakle, u Hevronu, u tom planinskom kraju, zbiše se svi ovi neobični i čudesni događaji, o kojima se govori gore. I svi koji čuše o tim događajima, veoma se divljahu i u nedoumici se pitahu: Šta će biti iz ovoga deteta? (Lk. 1, 66).
I ruka Gospodnja beše sa novorođenim mladencem, umnožavajući u njemu blagodat Božiju i čuvajući ga od mača Irodova. Jer o čudesnom rođenju Jovanovom dođe glas i do Iroda. i on se mnogo čuđaše, govoreći u sebi: „Šta će biti iz ovoga deteta?“ A kada se u Vitlejemu judejskom rodi Gospod naš Isus Hristos, i sa Istoka dođoše mudraci i raspitivahu o novorođenom caru Judejskom, tada Irod, poslavši vojnike u Vitlejem da pobiju tamo svu decu, seti se i Jovana, sina Zaharijina, o kome je čuo mnogo čudesnih stvari, i pitaše se u sebi: „Da nije on budući car Judejski?“ I odlučivši da ubije i njega, on naročito posla ubice u Hevron u kuću Zaharijinu. Ali poslane ubice ne nađoše svetog Jovana, jer kada u Vitlejemu otpoče bezbožno ubijanje dece, glas i kuknjava tamošnja dopreše i do Hevrona koji nije mnogo udaljen od Vitlejema, i saznade se razlog te kuknjave. Onda sveta Jelisaveta odmah uze mladenca Jovana i pobeže u visoke puste gore; a sveti Zaharija u to vreme nalažaše se u Jerusalimu, držeći po običaju sveštenstva čredu svoju u hramu. Sveta pak Jelisaveta, krijući se po gorama, sa suzama se moljaše Bogu da zaštiti nju sa detetom. I kada sa vrha gore ugleda vojnike gde se približavaju, ona zavapi ka steni pred kojom se obrete: Goro Božija, primi majku sa čedom!
I tog časa se otvori stena i primi unutra Jelisavetu sa detetom, i tako ih sakri od ubica koji su ih tražili. A vojnici, ne našavši onoga koga su tražili, vratiše se praznih ruku k onome koji ih beše poslao. Tada Irod posla svog oruženosca u hram k Zahariju da mu kaže: Daj mi sina tvog! – Sveti Zaharije odgovori: Ja sada služim Gospodu Bogu Izrailjevu, a o sinu mom ne znam gde je.
Silno razjaren, Irod ponovo posla vojnike k Zahariji naredivši im da, ako Zaharija ne preda sina, onda ubiju njega sama. Vojnici, svirepi kao zverovi, pohitaše da izvrše naređenje bezakonog cara, i sa jarošću govorahu svešteniku Božjem: Gde si sakrio svoga sina? Predaj nam ga, jer je car naredio da tebe odmah ubijemo, ako nam ne predaš sina svog. – Sveti Zaharija im odgovori na to: „Vi ćete ubiti telo moje, a Gospod će primiti dušu moju“. – Tada ubice, izvršujući Irodovo naređenje, jurnuše i ubiše svetog slugu Božjeg između hrama i oltara (Mt. 23, 35). A prolivena krv njegova stvrdnu se na mermeru i postade kao kamen, za svedočanstvo Irodova zločina i na večnu osudu njegovu.
Međutim, sveta Jelisaveta sa Jovanom, skrivena Bogom, boravljaše u otvorivšej se steni. U njoj se, po naređenju Božjem, obrazova pećina za njih, i poteče izvor vode, i nad pećinom izraste palma, puna urmi. I svaki put, kada je nastupalo vreme uzimanju hrane, to se drvo savijalo i oni su jeli od roda njegova, a kada bi se nasitili, drvo se opet uspravljalo.
Četrdeset dana po ubistvu Zaharijinom sveta Jelisaveta se prestavi u toj pećini. Od toga vremena sveti Jovan beše hranjen anđelom Gospodnjim do svoga punoletstva, i čuvan u pustinji sve do dana javljenja svoga Izrailju. Tako ruka Gospodnja čuvaše i zaklanjaše svetog Jovana, da bi u duhu i sili Ilijinoj išao ispred lica Gospodnja i pripremio put Njemu koji dolazi da spase rod ljudski. Zbog svega toga neka se slavi Hristos Bog – Spasitelj naš, sa Ocem i Svetim Duhom vavek. Amin.
Tropar, glas 4:
Proroče i predteče prišestvija Hristova, dostojno voshvaliti tja nedoumjejem mi, ljuboviju čtuščiji tja: neplodstvo bo roždšija i otčeje bezglasije razrješisja, slavnim i čestnim tvojim roždestvom, i voploščenije Sina Božija mirovi propovjedujetsja.