Pre nekoliko godina, na aerodromu Kenedi čekala sam ukrcavanje na avion kada su mi prišle dve žene i mislim da se ne bi uvredile kada bih ih opisala kao dve omalene, starije Amerikanke italijanskog porekla i oštrog jezika.

Ona viša rastom, visoka otprilike dovde, prilazi mi brzim korakom i kaže: „Draga, moram nešto da te pitam. Ti imaš nekakve veze sa onim „Jedi, moli, voli“ o čemu svi pričaju?“

I ja joj kažem: „Da.“

A ona tresne svoju drugaricu i kaže: „Vidiš, jesam li ti rekla da je to ona! To je ta cura što je napisala onu knjigu zasnovanu na onom filmu.“ 

I eto to sam ja.

Verujte mi, izuzetno mi je drago što sam to baš ja, zato što „Jedi, moli, voli“ za mene predstavlja veliki preokret. Osim toga, našla sam se u nezgodnom položaju kao pisac koji treba da nastavi da piše i pokušava da shvati kako, zaboga, da napiše novu knjigu koja će zadovoljiti bilo koga jer sam unapred dobro znala da će svi koji su obožavali „Jedi, moli, voli“ biti užasno razočarani bilo čime što napišem posle te knjige jer to neće biti „Jedi, moli, voli“ i svi oni kojima se knjiga nije dopala biće užasno razočarani bilo čime što napišem posle te knjige jer bi to bio dokaz da sam još uvek živa. I tako sam znala da sam svakako na gubitku. I znajući da sam svakako na gubitku, ozbiljno sam razmišljala o tome da prosto odustanem od svega i odem da živim na selu i gajim pse. Ali, da sam uradila to, da sam odustala od pisanja, izgubila bih svoj voljeni poziv i znala sam da moram da pronađem inspiraciju da napišem sledeću knjigu bez obzira što će ona doživeti neuspeh. Drugim rečima, da pronađem način da moja kreativnost preživi svoj vlastiti uspeh. I na kraju sam pronašla inspiraciju, i to na mestu gde biste je najmanje očekivali. Pronašla sam je u svom starom iskustvu kada je moja kreativnost opstala uprkos porazima.

Da se vratimo malo u prošlost, sve što sam oduvek želela da postanem, od kako znam za sebe, je pisac. Bavila sam se pisanjem kao dete i mlada devojka. Već kao tinejdžerka sam slala svoje loše priče magazinu Njujorker u nadi da će me otkriti kao pisca. Posle koledža sam dobila posao konobarice, nastavila sam da radim i pišem i zaista se trudila da objavim svoje radove i doživljavala neuspehe. Nisam ništa uspela da objavim skoro šest godina. Skoro šest godina, baš svaki dan nalazila sam samo negativne odgovore u svom poštanskom sandučetu. I svaki put je bilo poražavajuće, i svaki put sam se zapitala da li je bolje da odustanem na vreme i poštedim sebe ove patnje. Ali onda bih otkrila novu odlučnost i svaki put na isti način, govoreći sebi: „Neću odustati, otići ću kući.“

A za mene odlazak kući nije značio povratak na porodičnu farmu. Za mene je odlazak kući bio povratak pisanju jer pisanje je moj dom zato što ga volim više nego što mrzim svoje neuspehe, što znači da volim da pišem više nego što volim svoj ego, i što konačno znači da volim da pišem više nego što volim sebe. I tako sam to pregurala.

.

Jedi, moli, voli –  Trailer filma

httpv://www.youtube.com/watch?v=mjay5vgIwt4

.

Ali čudno je to da posle dvadeset godina kroz ludnicu sa knjigom „Jedi, moli, voli“, shvatila sam da se ponovo osećam kao ona mlada neuspešna konobarica koja sam nekada bila, stalno sam mislila na nju i činilo mi se da sam ponovo ona, što je bilo besmisleno jer smo bile u potpunosti različite. Ona je nizala neuspehe. Ja sam doživela vrtoglavi uspeh. Nismo imale ništa zajedničko. Zašto sam se onda ponovo osećala kao ona?

I tek kada sam pokušavala to da razmrsim, počela sam da razumevam tu neobičnu i neverovatnu psihološku vezu između načina na koji doživljavamo veliki poraz i veliki uspeh u životu. Zamislite to ovako: najveći deo svog života, živite negde na sredini ljudskog iskustva gde je sve normalno, spokojno i obično ali neuspeh vas naglo baca čak ovamo u mrkli mrak razočaranja. Uspeh vas baca isto tako naglo i daleko sve dovde u zaslepljujući blesak slave, priznanja i hvale. Jedan od ova dva ishoda svet objektivno sagledava kao loš, a drugi kao dobar, ali naša podsvest nije u stanju da oseti tu razliku između dobrog i lošeg. Sve što je ona u stanju da oseti jeste apsolutna vrednost tih emocija, daljina do koje ste bačeni daleko od sebe samog. U oba slučaja postoji jednaka opasnost da se izgubite tamo negde u zaleđu svoje duše.

Ali u oba slučaja, izgleda da postoji isti lek kojim možete pomoći sebi, a to je da ponovo pronađete put do svog doma što je brže i lakše moguće, a ako se pitate gde je vaš dom možda će vam ovo pomoći: vaš dom je tamo gde se nalazi ono što volite više nego sebe. To je možda vaša kreativnost ili porodica, možda pronalasci ili avanture, vaša vera, vaš posao ili možda uzgoj pasa vaš dom je ono čemu možete da posvetite svoju energiju sa takvom odanošću da dobar rezultat ne može izostati.

Moj dom je oduvek bilo pisanje. Tako sam posle čudnog i vrtoglavog uspeha knjige „Jedi, moli, voli“ shvatila da moram da uradim isto što sam radila svaki put kada sam bila izgubljena zbog neuspeha. Moram da prionem na posao, to sam i uradila, i tako sam 2010. godine objavila nastavak knjige „Jedi, moli, voli“ koga sam se toliko pribojavala. I znate šta se desilo sa tom knjigom? Doživela je neuspeh, ali ja sam bila dobro. Zapravo, osećala sam se otpornom jer sam znala da sam razbila čini i da sam se vratila svom domu, svom pisanju kome sam ostala odana. I posle toga sam ostala u svom domu i objavila još jednu knjigu prošle godine, a ona je naišla na topao prijem što je zaista lepo, ali to nije poenta. Poenta je u tome da trenutno pišem još jednu knjigu i da ću posle nje napisati još jednu i još jednu… i mnoge od njih neće doživeti uspeh, a neke će možda biti uspešne ali ja ću uvek biti na sigurnom od uragana koje donose uspesi i neuspesi sve dok imam na umu gde ja zaista pripadam.

Ja ne znam gde vi zaista pripadate ali znam da postoji nešto na ovom svetu što volite više nego sebe. Nešto što je dostojno ljubavi, zavisnost ili zanesenost se ne računaju jer svi znamo da oni nisu bezbedni za nas. Trik je u tome da otkrijete šta je to najbolje, najvrednije, što najviše volite i na tome sagradite svoj dom i ne mrdajte iz njega. A ako vas nekada nešto istera iz vašeg doma, bio to veliki uspeh ili veliki poraz, borite se da nađete svoj put nazad na jedini mogući način, pognite glavu i radite, radite vredno i istrajno, sa poštovanjem radite na onome što ta ljubav od vas traži. Samo radite na tome i nastavite tako još, još i još i garantujem vam, iz svog dugog iskustva, uveravam vas da će sve biti dobro. Hvala vam. (Aplauz)

Elizabet Gilbert

Izvor: Ted konferencija