Mliječni put – Svet nas uvek sudi po plodovima, a ne po naporima

O globalnoj paganskoj civilizaciji danas. Kraj ideje o narodima i kraj ideje o ljudskim bićima. Kusturica povodom snimanja filma Mliječni put

 

Kraj ideje o narodima i kraj ideje o ljudskim bićima

Sigurno se ne susrećete prvi put sa idejom da je zaista došao kraj mnogih ljudskih vrednosti koje su na adekvatan način pomagale i čoveku pojedincu i ljudskom društvu da se bolje samoorganizuje i organizuje u okviru zajednice u kojoj živi i čije vrednosti i društvene norme poštuje, više ili manje (to je opet stvar ličnog izbora svakog pojedinca).

Zbog toga verujem da vam ni ovaj naslov: Kraj ideje o narodima i kraj ideje o ljudskim bićima, u suštini ne deluje ni šokantno ni novo, a možda ni zabrinjavajuće. Navikli smo se mi već na sve i svašta. I malo toga može da nas iznenadi. Ipak, ovde bih želela da progovorim o pomenutoj temi jer smatram da je važno osvetliti je na bar jedan od više mogućih načina.

Ideja za pisanje o globalnoj paganskoj civilizaciji danas, zatim shvatanju da je došao i kraj ideje o narodima i kraj ideje o ljudskim bićima nisam sama izmislila, već sam se s tim idejama susrela čitajući intervju sa Emirom Kusturicom koji je on dao za “Večernje novosti” povodom snimanja svog novog filma Mliječni put. I više njegovih ideja i zaključaka našlo se u žiži mojih interesovanja, jer su mi se zaista učinile neverovatno tačne, čak vizionarske. Sublimaciju onoga što smatram najvažnijim iz celog tog intervjuja sa Emirom Kusturicom i njegovim predstavljanjem filma u nastajanju Mliječni put, kao i koje su to njegove stvralačke idejne lučonoše, podeliću u ovom tekstu sa vama. I izneti još poneki lični zaključak koji se meni prirodno nametnuo.

Ovde donosim nekoliko odlomaka iz gore pomenutog intervjua u kome Kusturica iznosi svoje poglede o nastajanju jedne globalne paganske civilizacije i šta ona u suštini donosi, dobro zamaskirana iza mnogih stvari koje prosečnom čoveku promiču u trci za sopstvenu egzistenciju, a progovara i o tome koja je osnovna stvaralačka i umetnička težnja, dakle poruka novog filma Mliječni put.

* * *

– Kako je uopše rođena ideja za film Mliječni put ?

– U deduktivnom procesu, tako što sam u glavi imao kraj, a onda sam krenuo prema početku. Gradim od krova, od priče o pravoslavnom monahu. Nju sam stvorio iz potrebe da progovorim o dobroti, a to nije lako iz više razloga. Prvo, mi imamo običaj da za dobrog čoveka kažemo: „Vidi ovo zlo“. Drugo, ceo naš svet je postavljen naglavačke, Veliki brat i njegov rođak su čitave narode doveli do kolapsa, od sveta su napravili đubrište, a svima nama preostalo je da prihvatimo da smo tek komad otpada. Svako ko načelno prihvata ovakvu podelu uloga uključuje se u poredak nove paganske civilizacije. Ona uspostavlja ne samo kraj ideje o narodima, već i kraj ideje o ljuskim bićima.

– Nadam se da će moje iskustvo i stvaralačka strast dovesti do povoljnog ishoda za gledaoce, jer moj film stoji na suprotnoj strani, brani ljudskost, koristeći arhietipove dobra, lepog i uzvišenog.

Kusturica dalje povodom svog novog filma Mliječni put koji snima sa zanosnom Monikom Beluči, junakinjom filma, odgovara na sledeća pitanja:

– Šta je uopšte savremeni film?

– Posle informatičke revolucije internet je postao društvena arena. Kada bi u Los Anđelesu pitali ljude kakve bi im projekcije odgovarale, odgovor bi bio jednostavan: „Želimo internet projekcije, da uz gledanje možemo da telefoniramo“. Film će zato najverovatnije završiti kao opera: gradovi će imati po jedan klasični bioskop, a sve ostalo će biti u znaku „gedžeta“. Intelektualna i emocionalna komponenta filma će nestati.

– Biblijski motiv zmije igra u filmu važnu ulogu, na koji način?

– Pre nego što je u raju nagovorila čoveka i ženu na greh, zmija je bila mesopotamski bog. Odatle se „preselila“ u Stari zavet. Pitom kao golub, mudar kao zmija, tako piše u Novom zavetu. Kod nas su o zmijama najbolje pisali Matija Bećković i Desanka Maksimović. Bećković kaže da je ona zmija koja nas je nagovorila na greh krenula sa nama u ovaj svet, nikada nas nije napustila. A mi se nje sećamo kao davno prošle opasnosti, koja može pobuditi osećaj religioznosti ili bajkovitosti, ali se ne shvata ozbiljno. Kroz istoriju čovek je ostvario civilizacijski poduhvat, dokazao je da je najveća zver, nema mu ravne. Deo scenarija, taj koji se odnosi na zmije nalazi se u jednoj od priča iz moje knjige „Sto jada“…

– Živimo u pravoj globalnoj „poplavi“ knjiških i novinskih naslova o početku Velikog rata.

– Nemačka ima potrebu da se opere od masovnih zločina, Srbi su joj pogodan „sapun“ za to, a imaju i ruke „Druge Srbije“ da obave prljav posao. Tako se desilo da je njihov istoričar Fišer odavno utvrdio da je za Veliki rat kriva Nemačka, a pre neki dan „Di Velt“ piše kako su krivi Srbi i Rusi.

– O Andrićgradu i Andrićevom institutu u njemu.

– Ali, mi imamo individualce koji su promenili svet. Savremenoj civilizaciji, njenoj nauci, kulturi dali smo najveće sinove i kćeri. Srbi moraju koračati napred spokojno, vrednost naučne istine je neprolazna. Zato će se Andrićev institut pod okriljem vlada RS i Srbije baviti proučavanjem prošlosti s namerom da trasira naše buduće puteve.

* * *

Iako ovaj intervju otvara mnoge aktuelne teme, a isto tako nas stavlja u poziciju da imamo potpuno različite, čak i oprečne zaključke na gore pomenute misli i konstatacije poznatog i u svetu priznatog umetnika Emira Kusturice, ipak ne mogu da se ne setim jednog vrlo jednostavnog, ali i veoma rečitog zaključka našeg jedinog nobelovca iz književnosti Ive Andrića:

„Svijet nas uvijek sudi po plodovima, a nikad po naporima i težnjama i zato će uvijek u čovjeku biti živa misao i želja za Bogom koji bi sve vidio, sve razumio i sve oprostio. I samo ona umjetnost koja sadrži ma nešto i u ma kom obliku od te težnje, ostaće, a sve će ostalo proći kao modni žurnal.“

U tekstu su upotrebljeni odlomci iz intervjua sa Emirom Kusturicom, Novosti, 20. oktobar 2013.

Odabrala i pripremila: mr Aleksandra Kosmajac