Prejedanje i stomakougadjanje – duhovna borba sa jelom

 

DUHOVNA BORBA SA JELOM I SA SOBOM

Postoji 8 velikih strasti koje čoveka vode u greh i pakao. Prvo je prejedanje i stomakougadjanje, proždrljivost i hedonizam. Prepodobni Jovan Kasijan daje uputstva kako se vodi duhovna borba sa stomakougadjanjem

.

PREPODOBNI JOVAN KASIJAN – PREGLED DUHOVNE BORBE

BORBA SA OSAM GLAVNIH STRASTI

Prikazujući borbu sa osam glavnih strasti, opisaćemo njihova svojstva, pokazati uzroke, i predložiti prigodne lekove protiv njih.

 

a) BORBA SA STOMAKOUGAĐANjEM (V knjiga pravila)

24. Prva borba, u koju treba da stupimo, jeste borba sa stomakougađanjem, ili sa strašću prejedanja.

25. Što su tiče načina uzdržanja u hrani, ili posta, ne može biti ustanovljeno pravilo jednako za sve, budući da kod svih nije jednaka snaga tela. Ova vrlina se, pak, ne izvršava samo duševnom silom, nego treba da bude srazmerna i sa telesnom silom. Ne mogu svi postiti čitavu nedelju. Neki bez hrane ne mogu biti više od dva ili tri dana, a nekima je teško da izdrže i do zalaska sunca. Takođe, nije za sve hranjivo povrće, ili zelje. ili suvi hleb. Osim toga, jednima je da se nasite potrebno dve funte, a drugi oseća opterećenje ako pojede funtu ili pola funte. Međutim, svi koji se uzdržavaju treba da imaju jedan cilj, tj. da, primajući hranu po meri telesnih sila, ne upadaju u prejedanje. Jer, dušu raslabljuje ne samo kakvota hrane, nego i količina, raspaljujući u njoj štetan, grehovni oganj.

26. Ma kakvim jelima da se nasiti stomak, rodiće se semena plotske pohote, i um, savladan težinom jela, više neće biti u stanju da dobro upravlja kormilom rasuđivanja. Um ne opija samo neumerena upotreba vina: njega obično čini klimavim i kolebivim i lišava ga čistih i neporočnih pomisli čak i izobilje svakovrsnih jestiva. Uzrok razvrata i pogibli Sodomljana bio je, ne samo opijanje vinom, nego i presitost stomaka. Slušaj kako Gospod preko proroka ukoreva Jerusalim (Jez.16,49). Zbog čega je sagrešila sestra tvoja, Sodoma, ako ne stoga što je jela hleb svoj do sitosti i presitosti? Oni su takvom presitošću hlebom bili raspaljeni neugasivim žarom plotske pohote, te su, po sudu Božijem, bili sa neba sažeženi sumpornim ognjem. Ako je njih, na taj način, jedino neumerenost u upotrebi hleba zbog strasti presitosti sunovratila u ponor razvrata, šta reći o onima, koji, pri cvetajućem zdravlju tela, sebi dozvoljavaju da jedu meso i piju vino u neumerenoj količini, upotrebljavajući ih onoliko koliko im našaptava samougodljiva pohota, a ne koliko zahteva nemoć.

27. Sveti oci kao meru uzdržanja utvrđuju da hranu, koju moramo da primamo radi podržavanja života tela, prestanemo da jedemo dok u nama još postoji želja za jelom. Sudeći po tome, i nemoćan telom može da projavi vrlinu uzdržanja u savršenstvu jednako kao i krepak i zdrav, tj. ukoliko snagom volje bude obuzdavao želju za jelom kada zemljanost tela ne bude imala potrebu za njom. Jer, i apostol kaže: Staranje za telo ne pretvarajte u pohote (Rim.13,14). On nije sasvim zabranio da vodimo brigu o telu, nego samo zapoveda da pri tome nemamo pohotu. On je odbacio pohotljivu brigu o ploti, ali razumno, neophodno staranje za život nije isključio. Prvo je zabranio da kroz popuštanje telu mi ne bismo upali u pogubna pohotljiva dela, a drugo je dozvolio da se telo, oslabljeno nerazumnom strogošću, ne bi pokazalo nemoćno za ispunjavanje naših duhovnih zanimanja i napora.

28. Prema tome, mera uzdržanja treba da bude određena sudom savesti svakog. Svako je dužan da sebi odredi koliko da se uzdržava, tj. koliko je uzdržanja potrebno za borbu protiv uznemiravanja ploti. Postove, ustavom određene, svakako treba držati. Međutim, ako posle njih ne budemo čuvali uzdržanje u hrani, njihovo nas izvršavanje neće dovesti do savršene čistote. Gladovanje u višednevnim postovima će doneti samo kratkotrajnu iscrpljenost i zamor tela, ali ne i čistotu celomudrenosti, ukoliko mu bude sledilo nasićenje tela do sitosti: jer, čistota duše je nerazdvojno povezana sa gladovanjem stomaka. Postojanu čistotu celomudrenosti nema onaj ko ne može da drži trajnu ravnomernost uzdržanja. Strogi postovi ostaju bez koristi ukoliko za njima sledi preterano popuštanje u hrani: plod njihov brzo će biti izgnan strašću stomakougađanja. Stoga je razumnije umereno svakodnevno potkrepljivanje hranom, negoli povremeni dugi i krajnje strogi postovi. Neumereno nejedenje može ne samo da pokoleba postojanost i čvrstinu duše, nego i da vršenje molitve, usled nemoći tela, učini beživotnim.

29. Radi očuvanja čistote duše i tela nije dovoljno samo uzdržanje u hrani: njemu treba dodati i druge duševne vrline. Najpre se treba naučiti smirenju kroz vrlinu poslušanja, skrušenosti srca i iznuravanja tela. Posedovanje novca treba ne samo izbegavati, nego i samu želju za njim – iz korena čupati. Jer, nije dovoljno nemati ih (što najvećim delom biva i po neophodnosti), već ne treba dopustiti ni samu želju da ih imamo ukoliko bi nam slučajno bili predloženi. Jarost gneva, takođe, treba savlađivati, težinu tuge nadvladavati, sujetnu slavu prezirati, nadmenost gordosti gaziti, i nepostojanost i lutanje uma obuzdavati neprestanim sećanjem na Boga. Svaki put treba da se [potrudimo] da srce od maštajućeg lutanja vratimo ka sagledavanju Boga. Jer, lukavi neprijatelj će pokušavati da se prikrade u skrivnice srca da bi nam um odvukao od sagledavanja.

30. Ko nije u stanju da obuzda prizive stomakougađanja, nikada neće moći da savlada pohotu koja se raspaljuje. Čistota unutrašnjeg čoveka se poznaje po savršenstvu ove vrline. Jer, niko neće poverovati da se u borbi sa najsilnijim suparnicima može nadmetati onaj koga u malom okršaju savlađuju najslabiji.

31. Prema tome, najpre treba da zgazimo pohotu stomakougađanja, te da svoj um olakšamo ne samo postovima, nego i bdenjima, čitanjem i neprestanom skrušenošću srca, pri sećanju na sve ono čime smo bili prelešćeni i pobeđeni, čas uzdišući sa osećanjem užasa zbog množine grehova, čas goreći željom za savršenstvom i čistotom. I treba ga dovesti do toga da, stalno zauzet podvižničkim trudovima i pomislima, i samo potkrepljivanje hranom ne smatra toliko dozvoljenim predmetom zadovoljstva, koliko bremenom naloženim u vidu kazne, kome treba pristupati više kao k nečemu neizbežnom za telo, negoli nečemu što želi duša. Ukoliko se potrudimo da postojano budemo u takvoj duhovnoj brizi i skrušenosti, ubrzo ćemo ukrotiti pohotljivost ploti (koja dolazi do krajnjeg besnila ako je tovarimo jelima), te otupiti njen poguban žalac. Tako ćemo, pri obilju suza i neprekidnog srdačnog plača, ugasiti peć našega tela koju je u nama, kroz udešavanje slučajeva za greh i uzbuđivanje strasti, raspalio car vavilonski, tj. đavo. Njima nas on, slično dodavanju nafte i smole u peć, silnije razgoreva (na nepotrebno), sve dok blagodat Božija, vejanjem rosnog duha, u srcima našim sasvim ne ugasi plamen plotske pohote. Prema tome, naša prva borba se sastoji u tome da željom za savršenstvom ugasimo pohotu za obilnom ishranom i stomakougađanjem. Stoga ne samo što sagledavanjem vrlina treba da savlađujemo želju za izlišnom hranom, već i samu neophodnu hranu za našu prirodu (kao nekorisnu za celomudrenost), treba da primamo sa brižljivom srdačnom opreznošću. Prohođenje našeg života treba da ustrojimo tako da se ni u koje vreme ne odvajamo od duhovnih zanimanja, osim kada nas slabost tela prinudi na neophodno staranje o njemu. Čak i tada kada se potčinimo toj neophodnosti, više zadovoljavajući životne potrebe, negoli robujući žudnji duše, mi smo dužni, što je brže moguće, da je ostavljamo s obzirom da predstavlja delo koje nas odvlači od spasonosnih zanimanja. Ni u vreme samog primanja hrane ne treba da se odvajamo od tih zanimanja. Jer, mi nikako nećemo moći da se uzdržimo od naslađivanja predloženim jelima ukoliko se duša, prikovavši pažnju za Božanstveno sagledavanje, ne bude u isto vreme naslađivala ljubavlju prema vrlinama i lepotom nebeskih stvari. I uopšte, sve sadašnje će [čovek] moći da se prezre kao truležno ukoliko se pogled uma nerazdvojno bude držao prikovan za netruležna i večna dobra. On će tako još za vreme prebivanja u telu srcem okusiti blaženstvo budućeg života.

32. Pobedivši takvim raspoloženjem pohotu stomakougađanja i obilne ishrane, [sada] već ne kao sluge ploti, mi ćemo biti smatrani kao dostojni da stupimo i u više borbe, tj. da se sukobimo sa nečistim silama, koje obično stupaju lično u borbu samo sa pobednicima. Na taj način se savladavanje plotskih želja pokazuje kao neka najčvršća osnova svih borbi. Ne pobedivši svoju plot, niko ne može da se pravilno bori. A ko se ne bori pravilno, neće biti uvenčan.

33. Hoćeš li da čuješ istinskog borca Hristovog, koji se bori po zakonitom pravilu ratovanja? Pazi. Ja, govori on, dakle, tako trčim, ne kao na nepouzdano; tako se borim, ne kao onaj koji bije vetar; nego iznuravam telo svoje i savlađujem ga, da propovedajući drugima ne budem sam odbačen (1.Kor.9,26-27). Vidiš li kako je on u sebi samom, tj. u ploti svojoj, kao na nekom najtvrđem osnovu, utvrdio glavno delo ratovanja, i sav uspeh borbe postavio jedino na iznuravanju ploti i pokoravanju tela svoga? Ja, govori, dakle, tako trčim, ne kao na nepouzdano. Ne trči na nepouzdano onaj ko sagledava nebeski Jerusalim i u njemu ima nepokretni cilj prema kome je dužan da nepokolebivo usmerava kretanje srca svoga. Ne trči na nepouzdano onaj ko se, zaboravljajući ono što je iza, pruža ka onome što je napred, stremeći ka naznačenoj nagradi nebeskoga prizvanja Božijega u Hristu Isusu (Fil.3,13-14). Prema njoj ustremljujući uvek pogled svoga uma, i žureći sa svom gotovošću srca svoga, on sa uverenošću uzvikuje: Dobar rat ratovah, trku završih, veru održah (2.Tim.4,7). Budući svestan da je sa upornošću i revnošću po savesti trčao za mirisom ulja Hristovih (Pesm.1,3), te da je umrtvljavanjem ploti uspešno održao pobedu u duhovnoj borbi, on sa nesumnjivom nadom navodi, govoreći: Sad me čeka venac pravde, koji će mi u onaj Dan dati Gospod, pravedni Sudija (2,Tim.4,8). A da bi i nama otkrio sličnu nadu na nagradu, ukoliko u podvigu toga tečenja budemo podražavali njemu, on dodaje: Ali ne samo meni, nego i svima koji sa ljubavlju očekuju Dolazak njegov (2.Tim.4,8). On svečano objavljuje da u Dan suda i mi sebe možemo da učinimo pričesnim njegovom vencu ukoliko, ljubeći dolazak Hristov (ne samo onaj u kome će se javiti onima koji to ne žele, već osobito onaj u kome On uvek hodi ka svetim dušama), održimo pobedu u borbi kroz umrtvljenje ploti. O tom poslednjem dolasku Gospod govori u Jevanđelju: Ja i Otac moj doći ćemo k njemu i u njemu ćemo se nastaniti (Jn.14,23). I još: Evo stojim na vratima i kucam; ako ko čuje glas moj i otvori vrata, ući ću k njemu i večeraću sa njim, i on sa mnom (Otk.3,20).

34. Uostalom, govoreći: Ja tako trčim, ne kao na nepouzdano, apostol ne opisuje samo podvig trčanja koji je izvršio (što se osobito odnosi na ustremljenje uma i plamenost njegovog duha, kojim je sa svom revnošću sledovao Hristu, sa nevestom govoreći: Za tobom i za mirisom tvog mira trčim, (Pesm.1,3), i još: Duša se moja prilepila za tebe, (Ps.62,9), već svedoči da je i u drugoj vrsti rata održao pobedu, navodeći: Tako se borim ne kao onaj koji bije vetar; nego iznuravam telo svoje i savlađujem ga (što se osobito odnosi na teške trudove uzdržanja, na telesni post i iznuravanje ploti). On tu sebe predstavlja kao budnog borca sa svojim telom, ističući da mu nije uzaludno zadavao udarce uzdržanja. Naprotiv, on je kroz umrtvljavanje svoga tela uspeo da stekne pobedničko slavlje: ukrotivši ga bičevima uzdržanja i izmoždivši ga udarcima pošćenja on je pobedniku duhu dostavio venac besmrtnosti i palmu netruležnosti. Vidiš li zakoniti poredak borbe, primećuješ li ishod duhovnog sukobljavanja, tj. kako se ratnik Hristov, održavši pobedu nad buntovnikom – telom, i bacivši ga pod noge svoje kao veliki pobednik, vozi na pobedničkoj kočiji! On ne trči na nepouzdano, jer je uveren da će ubrzo ući u sveti grad, nebeski Jerusalim. Tako se borim u postovima, tj. u umrtvljavanju tela, ne kao onaj koji bije vetar, tj. ne kao onaj koji uzaludno zadaje udarce uzdržanja. Jer, on umrtvljavanjem svoga tela nije poražavao pust vetar, nego duhove zlobe koji su ga napadali. Jer, onaj ko kaže: Ne kao onaj koji bije vetar, podrazumeva da ne pobeđuje pusti i prazan vetar, nego neke koji se nalaze u njemu.

Prevladavši borbe ove vrste (tj. sa telom) on, ukrašen mnogim pobedničkim vencima, iznova stupa [u borbu], te se podvrgava napadima najsilnijih neprijatelja. I pobedivši prve zavidljivce, on je sa dobrom nadom počeo govoriti: Jer ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava, i vlasti, i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju (Ef.6,12).

35. Za Hristovog borca, sve dok je u telu, nikada ne nedostaju slučajevi za zadobijanje venaca za ratovanje. Naprotiv, koliko se više venčava uspesima svojih pobeda, toliko mu predstoji silniji poredak borbe. Jer, na njega, pobedonosnog vojnika Hristovog, koji je pobedio i pokorio svoju plot, ustaje gomila protivnika, vojska neprijatelja, budući razdražena njegovim pobedama. To [se događa] da Hristov vojnik, raznežujući se pokojem mira, ne bi počeo da zaboravlja slavne borbe svoga ratovanja, te da, opustivši se od nerada, u osećanju bezbednosti od neprijatelja, ne bi izgubio gotovost i hrabrost da ispoljava pobedničko junaštvo koje je dostojno najviših nagrada. Prema tome, ukoliko ne slabimo, već uzrastamo u sili i hrabrosti, i želimo da postignemo najviše pobedničke trijumfe, treba u istom tom poretku da prohodimo borbe podvižništva: najpre da izvršimo ono zbog čega bismo zajedno sa apostolom mogli da kažemo: Tako se borim. ne kao onaj koji bije vetar; nego iznuravam telo svoje i savlađujem ga, a zatim, kada dobijemo taj boj, da stupimo i u onaj posle koga bismo opet sa apostolom mogli govoriti: Jer ne ratujemo protiv krvi i tela, nego protiv poglavarstava, i vlasti, i gospodara tame ovoga sveta, protiv duhova zlobe u podnebesju. Jer, sa njima mi nikako ne možemo stupiti u borbu ukoliko nismo odneli pobedu nad telom. Mi se nikada nećemo udostojiti da
isprobamo borbu sa duhovima ukoliko jednako bivamo savlađivani u borbi sa ploti i poražavani u sukobljavanju sa stomakom. I tada će nas apostol pravedno prekoreti: Drugo vas iskušenje nije snašlo osim čovečijeg (1.Kor.10,13).

36. Monah koji želi da dostigne podvig unutrašnje borbe, prethodno treba sebi da odredi da, pre ustavom određenog i za sve zajedničkog časa potkrepljavanja hranom i izvan trpeze, nipošto ne uzima nešto od hrane ili pića, ma kakva ga prijatnost i sladost inače mamila. Takođe, i posle završetka trpeze neka se ne usudi na nešto slično, pa čak ni u najmanjoj meri. Isto tako, on treba da se drži vremena i mere sna koji su ustavom utvrđeni. I strasti te vrste treba da odsecamo sa istom revnošću sa kojom odsecamo bludnu strast. Jer, kako će ugasiti raspaljenost plotske želje onaj ko ne može da savlada izlišne želje stomaka? I kako će moći da pobedi tajne strasti, koje niču bez ikakvog svedoka, onaj ko ne može da ukroti vidljive i male strasti?

37. Mi treba da se bojimo neprijatelja koji se nalazi u nama samima, a ne spoljašnjeg protivnika. Jer, u nama se vodi neprestana unutrašnja borba. Ukoliko tu odnesemo pobedu, sve spoljašnje borbe će postati ništavne. Za Hristovog vojnika će sve postati mirno i sve će mu se pokoravati. Mi uopšte nećemo imati potrebu da se bojimo neprijatelja spolja ukoliko se ono što je unutra u nama, budući pobeđeno, pokorava duhu. Mi ne treba da verujemo da je nama, za postizanje savršenstva srca i čistote tela, dovoljan samo post koji se sastoji u uzdržanju od vidljivih jela. Ne, njemu treba pridodati još i post duše. Jer, i ona ima svoja štetna jela. Udebljavši se od njih, ona može da upadne u ponor sladostrašća i bez obilja telesne hrane. Njena hrana je osuđivanje, i to – vrlo prijatna hrana. Gnev je takođe njena hrana, premda ne tako laka, već povremeno štetna, čak i smrtonosna. Zavist je hrana duše, koja otrovno pozleđuje njene sokove i koja je neprestano muči žalošću zbog srećnih uspeha drugih.

Sujeta je [takođe] njena hrana, koja je privremeno naslađuje prijatnim ukusom, a posle je čini pustom, obnaženom i lišenom svake vrline, ostavljajući je besplodnom i nesposobnom da donosi duhovne plodove: ona ne samo da je lišava nagrade za velike trudove, nego i privlači veliku kaznu. Svaka pohota i bluđenje nepostojanog srca jeste neka paša duše na svojevrsnom pasištu koje je hrani štetnim jelima, i koja je čine nepričesnom nebesnog hleba i tvrde hrane. Uzdržavajući se od svega toga u našem svetom pošćenju, srazmerno svojim silama, učinićemo svrsishodnim i dobroplodnim i držanje telesnog posta. Jer, naprezanje ploti koje je sjedinjeno sa skrušenošću duha predstavlja najprijatniju žrtvu Bogu: ono će u čistim i lepo ukrašenim skrivnicama srca izgraditi obitalište dostojno Njegove svetosti. Međutim, ako mi, posteći telesno, budemo uhvaćeni u mrežu najpogubnijih duševnih strasti, iznuravanje tela nam veće doneti nikakve koristi. Jer, tada ćemo ostati oskvrnjeni u našem dragocenijem delu, tj. ostati neispravni onim delom naše prirode koji u pravom smislu može da postane stanište Svetoga Duha. Jer, obitalište Boga i hram Duha Svetoga nije truležna plot, nego čisto srce. Prema tome, kada posti naš spoljašnji čovek, treba i unutrašnjeg uzdržavati od štetne hrane. Njega naročito treba da predstavljamo čistim Bogu da bismo se udostojili da u sebe primimo Hrista kao posetioca, kao što savetuje sveti apostol govoreći: Da se Hristos verom useli u srca vaša (Ef.3,16-17).

38. Treba birati hranu koja stišava i ne budi žar plotske pohote, koja se lako nabavlja i koja je saobrazna sa opštim običajem i upotrebom bratije. Stomakougađanje se projavljuje na tri načina: jedan podstiče da primamo hranu pre časa koji je ustavom utvrđen; drugi podstiče da se presićujemo i prepunjavamo stomak hranom, bez obzira na kvalitet; treći podstiče da se zadovoljavamo jedino najukusnijim i najprobirljivijim jelima. Stoga protiv stomakougađanja monah treba da drži trojako pravilo: prvo, da čeka ustavom utvrđeno vremena za razrešenje obeda: zatim, da ne popušta [želji] za presićavanjem; i treće, da se zadovoljava prostom i jeftinom hranom. I ono što u vezi sa hranom nije saobrazno sa opštim običajem i upotrebom, najdrevnije predanje otaca ne odobrava, budući da je oskvrnjeno sujetom, taštinom i hvalisavošću. Nikog od onih koji su se odlikovali darom znanja i rasuđivanja i od onih koje je blagodat Božija isturila napred kao najblistavija svetila za podražavanje mi nismo videli da su se uzdržavali od jedenja hleba, koji se smatra prostim i jeftinim.

I obratno, mi nikada nismo videli da je neko od onih koji su upotrebljavali zelje, povrće i plodove sa drveta bio među najiskusnijim muževima, ili da se udostojio blagodati rasuđivanja i znanja.

39. Dela ljubavi treba pretpostavljati postu. Tome smo se naučili kod egipatskih otaca. Jer, kada smo mi, želeći da saznamo pravila ovih staraca, došli iz Sirije u Egipat, oni su nas primili sa neobično živom srdačnom toplinom. Ma kuda da smo prolazili, radi našeg uspokojenja se nisu ograničavali držanjem časa za primanje hrane koji je određen ustavom, kao što smo navikli da vidimo u palestinskim manastirima. Naprotiv, oni su uvek razrešavali upotrebu hrane pre naznačenog časa, izuzev sredom i petkom. Kada smo pitali zašto se kod njih tako slobodno zaobilazi pravilo svakodnevnog posta, jedan od staraca namje odgovorio: „Post je uvek sa mnom, a vas ne mogu imati svagda sa sobom. Osim toga, post predstavlja proizvoljnu [samovoljnu] žrtvu, premda i jeste veoma koristan i uvek potreban, a ispunjavanje dela ljubavi je neodložan zahtev zapovesti. Prema tome, primajući Hrista u vama, ja sam dužan da ga nahranim. A kada vas ispratim, ja ću radi Njega učinjeno snishođenje moći da nadoknadim strožijim postom. Jer, ne mogu svatovi postiti, dok je ženik sa njima. Nego će doći dani kad će se oteti ženik od njih, i onda će postiti u one dane“ (Lk.5,34-35).

40. Kao što govore sveti oci, krajnosti su podjednako štetne: i preterivanje u postu i presićavanje stomaka. Mi znamo neke koji nisu bili pobeđeni stomakougađanjem, ali su bili oboreni zbog prekomernog posta. Oni su upali u istu strast stomakougađanja zbog slabosti koja je proizašla od prekomernog posta.

41. Mi treba da se pobrinemo i o tome da ne primamo hranu pre određenog vremena ili preko mere (i pored želje plotskog zadovoljstva), i o tome da je upotrebljavamo u određeni čas, čak i ako nam se ne jede. Jer, i prekomernu želju plotskog zadovoljstva i odvraćanje od hrane pobuđuje naš neprijatelj. Osim toga, neumereno uzdržanje je štetnije od presitosti. Jer, od poslednjeg je, zbog pokajanja, moguće preći na pravilno dejstvo, a od prvoga – nije.

42. O tome kako da se prođe između dve krajnosti, držeći razumnu umerenost, pređašnji oci naši su često rasuđivali. Svim vrstama hrane oni su pretpostavljali hleb. Kao meru njegove upotrebe oni su odredili dva nevelika hleba, teška oko funte*'(400 gr.).

43. Opšte pravilo umerenog uzdržanja sastoji se u tome da svako prema snazi, prema stanju tela i uzrastu jede onoliko hrane koliko je potrebno za podržavanje telesnog zdravlja, a ne koliko zahteva želja za prejedanjem. Onaj ko ne drži podjednaku meru, nego čas prekomerno posti, čas se prejeda, šteti kako molitvi, tako i celomudrenosti: molitvi – zato što od nejedenja ne možete da bude bodar, zbog nemoći naginjući ka snu; a celomudrenosti – zato što oganj plotske pohote, koji se rasplamsava od prekomerne upotrebe hrane, produžava da dejstvuje i u vreme strogog posta.

44. Umereno upotrebljavati hranu, po mišljenju otaca, znači svakodnevno koristiti samo onoliko jela koliko je potrebno da bi se, i po okončanju obeda, još uvek osećala glad. Takva mera će čuvati dušu i telo u jednakom stanju, i neće čoveku dopustiti da upada ni u prekomerni post (koji raslabljuje telo), ni u presićavanje (koje opterećuje duh).

45. Predlažemo još jednu spasonosnu pouku blaženog Makarija, kako bismo našu knjigu o uzdržanju i postovima korisno završili mišljenjem [velikog] muža. On kaže da monah treba razumno da se drži dela posta kao da će u telu prebivati sto godnna i da obuzdava duševne pokrete (tj. da zaboravlja uvrede, da izbegava tugu, da patnje i lišavanja ne smatra ni u šta) kao da će umreti sled ćeg dana.

Time se u odnosu na prvo, tj. post, savetuje dušekorisna blagorazumnost koja monaha podstiče da uvek ide putem podjednake strogosti u uzdržanju, koja mu, čak u slučaju nemoći tela, ne dozvoljava da od uzdržanosti pređe ka suvišnosti, a u odnosu na drugo, tj. obuzdavanje duševnih pokreta – spasonosna velikodušnost, kojom je u stanju da prezire ne samo ono što u ovome svetu izgleda poželjno, nego i nesreće i žalosti, držeći ih za ništavne, ostajući nepokolebiv i postojano ustremljujući pogled uma ka onome na šta svaki dan i svaku minutu očekuje da bude pozvan.

 

Izvor teksta: Dobrotoljublje