RAZGOVORI
Penzioner Ždrakić seo na klupu u gradskom parku i duboko se zamislio – Hmmm.
Do njega zaseo kolega mu Brezak i upiljio se u jedan cvet maslačka povremeno pritiskajući jezik uz gornje zube.
– C… c… c…
Ustvari, Bog zna gde je on sada. Za razliku od njega gospođa Mreza je tačno na sred klupe gde, kao i obično, nešto hekla.
– Tako, tako. – šapuće.
Muva koja tu leti, jasno se čuje njeno zzzzzzujanje, upravo je sletela na levo uvo usnulog Barsića.
– Uf… uf… – promrmljao je on energično trljajući nos jer nije znao šta ga je snašlo, a posle je podigao šaku i… tras! To je trglo penzionisanog pozornika Mjovića koji je prekinuo da vrti palčeve na rukama.
– To, ops!
– Da, da. – potvrđuje Lukač očito zatečen, a Prmpeč smešten na samom kraju klupe zapljeska i podviknu: – Baš dobro, ej! I tako se uključi u razgovor kome nikad kraja.
Ustvari, to i nije neka konverzacija. Jedva nešto više od ćutanja, ali svakome od njih to je sasvim dovoljno za nekakvu ličnu priču koja, gle čuda, čak i međusobno funkcioniše.
Raša Papeš