Srpski izvoz u Rusiju je rešenje za sve ekonomske probleme Srbije

Vrlo je jednostavna činjenica da celokupan srpski izvoz u Rusiju može da zemlju izvuče iz krize i reši sve nagomilane ekonomske probleme ali nema ko to da osmisli i uradi kako treba

.

Rešenje srpske potonule ekonomije je jednostavno i očigledno i više od desetak godina stoji svima ispred nosa a to je izvoz srpske robe u Rusiju. Tu ne treba mnogo logike i pameti, samo je potrebno da u državi Srbiji postoji neko malo organizovan, vredan i ne mnogo pametan i reši sve ekonomske teškoće Srbije u narednih 5 godina. Neće ići preko noći ali za godinu i po dana svetlost je dostignuta na kraju tunela.

Srpski izvoz u Rusiju je čarobni štapić za usnulu srpsku ekonomiju, ali to ma koliko puta da se ponavljalo po medijima, naši političari ne čuju, to jest ne razumeju. Oni kao papagaji ponavljaju mantru „samo da udjemo u Evropu“, a od Evrope ćemo dobiti vreo šamar novih fiskalnih nameta za gradjanstvo, za firme nova fiskalna opterećenja i visoke standarde poslovanja koji koštaju dodatno, kao i ogromno zaduživanje cele države kod banaka, iako će Evropa podržati finansijski i logistički neke projekte koji njima odgovaraju.

Sa druge strane stoji Rusija i njeno tržište koje može da proguta najmanje 10 ovakvih Srbija i njenih ekonomija. Mogu slobodno da kažem da samo trećina Moskve može da usisa sav srpski izvoz, koliko smo mi jadni sa izvozom a koliko su rusi bogati sa uvozom i potrošnjom. Ali zašto se to ne dešava?

Vrlo jednostavno, srpski izvoz u Rusiju ne može da ide ovako kako ga mi mali preduzetnici zamišljamo, jer nejake srpske firme nisu u stanju bez institucionalne pomoći države da „osvoje to tržište“, jer su Rusi zahtevni i obučeni kupci. Kvalitet naših proizvoda često nije konkurentan, kao i cena, a da ne govorimo o količinama proizvedene robe koja ne može ni jedan kvart Moskve da zadovolji a ne šire rusko tržište. Naše firme nemaju povoljne kredite a ni jeftino osiguranje njihovih poslovnih operacija u Rusiji, jer je iza njih slaba i nezainteresovana država.

Za Srpski izvoz u Rusiju ima nekoliko ključnih problema:

– Udaljenost tržišta

– Zahtevnost tržišta po pitanju cene, kvaliteta, količine i rokova

– Garancije plaćanja i osiguranje

– Prepreke za ulazak u trgovinske kanale i lance prodaje

– Ogromna svetska konkurencija

– Nepoznavanje ruskih pravila igre

Posmatrajući sa te distance mali proizvodjači iz Srbije nemaju šta da traže u Rusiji, tek neka srednja firma ima šansi da se malo probije. Imao sam mala iskustva u pokušaju da se sa Rusima radi i da se naši proizvodi izvoze u Rusiju i video sam kako to funkcioniše. Nekim srpskim firmama je uspelo, mnogi su u startu odustali a neki nisu ni pokušali. Zato je rešenje pametna država, ako je Srbija uopšte ima.

Naime, ruska ekonomija iako na papiru liberalna još uvek ima jak uticaj centralne vlasti iz Kremlja, koja je de facto naklonjena Srbiji i želi da joj izadje u susret, po cenu da joj omogući ulazak na tržište Rusije po direktivi. Jer, njima je to mali gest a nama mnogo znači. Ali nemaju sagovornika u srpskoj vladi i državi, koja je potpuno neorganizovana i koja samo slepo „gura Fiat“ u Rusiju i igra igre oko Južnog toka, nadajući se da im Rusi neće uskratiti gas. A rešenje je jednostavno da srpski izvoz u Rusiju krene na veliko.

Ono što je potrebno da država Srbija uradi je jednostavno i to rade mnoge veće i manje države od Srbije, stim da su one bolje organizovane i imaju veću dozu patriotizma nego naša majka Srbija, u kojoj je država nekom majka a nekome maćeha, nekome daje a nekome uzima.

Država Srbija bi trebalo da napravi analizu svake industrijske grane u svojoj zemlji, da napravi jednu državnu firmu, kao što je to nekada bio Geneks, i da industriju po industriju u dogovoru sa Rusima, plasira na rusko tržište. Najednostavnije je to uraditi sa baznim sirovinama, voćem, povrćem, hranom, uljem, pšenicom. Zatim industrija obuće i odeće, pa redom, koja se industrija više kvalifikuje svojim potencijalom.

Takav poduhvat nije ni težak ni nezamisliv, ali postaje utopija kada politikanstvo i strančarenje počne da provejava kroz takve ideje, kada se umesto profesionalnih menadžera u takve firme guraju stranački lideri i njihova rodbina, kada takva firma počne da favorizuje stranačke firme, kada kroz takve državne poslove krene da se pere novac i pune stranački i lični fondovi, onda od takvog posla nema ništa. Zato su sve naše nekada uspešne spoljnotrgovinske firme propale jer su zahvaćene zloćudnom korupcijom. Stoga će mnogi sa pravom odmahnuti glavom od takvih ideja smatrajući ih za čistu utopiju u srpskom društvu. Uz to će se naći i jak proevropski lobi koji će svaku takvu ideju ocrniti i opstruirati iz čiste zlobe, ne razmišljajući koliki posao je Evropska unija napravila i još više pravi sa Rusijom.

A zadatak srpske države bi u tom utopijskom projektu bio da okupi male proizvodjače, da ih grupiše, da otkupljuje njihove proizvode, da ih finansira jeftinim kreditima i osigura od poslovnih gubitaka. Takodje, s druge strane srpska država bi na drugoj strani napravila dogovor sa rusima da odredjene grupe proizvoda udju u njihove prodajne kanale po dogovorenim cenama. Za voće i povrće je to najmanji problem. Za odeću i obuću je potrebno malo cenkanja, ali sve se to može dogovoriti ako imamo obostranu želju da to postignemo. Rusi imaju želju, a mi?

Prosudite po rečima i delima naših političara. Tragovi svaku zverku otkriju.

 

Zlatko Šćepanović