Učitelj na službenom putu ili sudbina Vojislava Šešelja

Sudbina Vojislava Šešelja koji je više od 10 godina zatočen u Hagu a bez ozbiljne optužnice i osude. Hag je postao sprdnja za pravdu i sudski sistem

Postaje naporno čitanje jednih sve istih tekstova o sudbini Vojislava Šešelja. I što je najgore, sve se svodi na neki nemušti lament, gotovo da se radi o sukobu dvostruke privlačnosti (to je nešto poput situacije sedenja na šolji i čitanja novina u isto vreme), elem dvostruke privlačnosti-s jedne strane ushićenost zbog činjenice da aktuelna Vlada nema azbestne rukavice, a treba da uzme u ruke vruć krompir, te s druge strane seta zbog gotovo besmislene sudbine jednog ljudskog bića koje je praktično strunulo dobar deo života u zatvorskim uslovima, recimo i to, na neki način svojevoljno.

Vojislav Šešelj u Haškum tribunalu

Upitno je to zašto je osvedočeni govornik mržnje u tekstu kod gospođe Smajlović zatočen znacima navoda, na samom kraju teksta. Razumljivo je to da se tekstovi završavaju pečatom, potpisom, znakom kojim autor sebe odvaja od svega i od svih. Ima li sumnje da je neko ko je dizao pištolj iznad glave u sred Beograda, okružen decom, ili neko ko je „potezao“ zarđale kašike, nabrušene kame i bajonete, zakrvavljenih očiju neretko larmao, psovao, a za po nekog naručivao i sprovodio batinanje, e da je neko, taj i takav, navodni govornik mržnje. Za mene nema. I ne vidim nikakav problem u tome, osim u činjenici da taj i takav pripada narodu kome pripadam i ja. A i to, sam se tu našao, u tom-mom narodu, nije biran, naopako, već verovatno tako (naopako) vaspitavan.

Haški tribunal je definitivno sprdnja. I to ne samo zbog slučaja Šešelj. Međutim, država je prihvatila sprdnju kao obavezu (šta bi inače Rasim Ljajić radio zadnjih desetak godina). Država je prihvatila da se sprdnja bavi, i na kraju osudi, srpski nacionalizam. Nije teško dokazati da je Šešelj sve, samo ne srpski nacionalista. Nije teško dokazati da su države bivše SFRJ pod patronatom jedne Nemačke danas etnički čiste i nacionalne države (Slovenija i Hrvatska), a ostale prilično nedefinisane. Šešelj je pre svega bio zviždač protiv USA i EU, crtač granice Srbije ka zapadu-one čuvene Kavlobag-Kavlovac-Vivovitica, znači jedan besplodni i bespredmetni, pa i opasan lik i štetočina. Može li takav biti srpski nacionalista? Ili je svima odgovaralo da ga vide u toj i takvoj košulji, kako zapadu tako i domaćim garniturama. Da je Vojislav Šešelj sebe prodavao za kosmonauta i činio sve bahanalije koje je činio, nikom ne bi bio potreban, ali ne zbog bahanalija već zbog besmislenog samoreklamerstva. Čovek je prosto pribegao zloupotrebi položaja i (istorijskog) konteksta i trenutka. Niti je jedini u tome, niti je jedini uspeo u svom cilju, gledano iz njegovog ugla i shvatanja uspeha.

Na jed­nom me­stu su se ste­kli ele­men­ti lič­nog, po­li­tič­kog i pra­vo­sud­nog su­ko­ba.

Ako sam razmišljao o kraju teksta, red je da napišem koju i o samom početku. Mislim da nema elemenata pravosudnog sukoba, rekoh da je Hag sprdnja. O elementima političkog sukoba teško da se išta može reći, ako se pođe od činjenice da je država Srbija prihvatila sprdnju kao obavezu. Ostaju elementi ličnog sukoba, Šešelja sa jedne strane i zapada sa druge strane. Naravno da je sve jasno, naravno da su vetrenjače pobedile, i naravno da se mora veličati njihova pobeda nad srpskim nacionalizmom. Naravno, zato što se u istoriji uvek jedno veliko, masovno i strašno zlo mora dugo nakon počinjenja pravdati nizom malih zala, nad malim ali marketinški značajnim facama. Tako je bilo (i jeste i biće) i nakon prvog i nakon drugog svetskog rata. Tako mora i nakon ovog, građanskog rata u SFRJ.

Šešelj treba da se vrati u Srbiju. Njemu je mesto ovde. On će biti najbolja opozicija aktuelnoj vlasti. On ih je učio, pa kao i svaki dobar učitelj, u glavu on poznaje svoje đake.

Budimo pragmatični. Srbiji treba opozicija. Pa makar se ona zvala i Vojislav Šešelj. Pa makar i laprdao sve same gluposti i budalaštine. Đaci moraju da se plaše učitelja. A on baš i nije lažirao svoje učiteljsko zvanje. Lažirao je to da je dobar i koristan srpski nacionalista. To da, ali to i nije tema.

Povratkom Šešelja u Srbiju uokviriće se jedna grupna državna fotografija, jedan istorijski dokaz za floskulu „kakav narod takva vlast“ koja se njegovim budućim političkim angažovanjem transformiše u hiper floskulu „kakva vlast, takva i opozicija“. Iz svega toga očito da ispada narod. On je, na neki način odavno i ispao iz svih mogućih priča, ovde se radi o, kako da kažem, bukvalizaciji.

Ako je prelaz preko Albanije bio fizička katarza i pretnja opstanku naroda, ovaj gest zapada, sa vraćanjem Šešelja je overa duhovne, intelektualne, pa i moralne katarze istog tog naroda. Zato je dobro da se to dogodi, a naročito će biti dobro ako Šešelj ne krene da ćuti. Osim što će biti u svojoj omiljenoj „sam protiv svih“ ulozi, biće to prvi primerak fašistoidnog lika koji se izborio (na neki opskuran način) da svoju „borbu“ dokrajči po svojim principima. To je, po meni sva dekadencija zapada, to je to, kako oni vole „pragmatično“ da kažu, osetno ali još nezabrinjavajuće jačanje fašizma u jEvropi, to je duh i esencija novog svetskog poretka, u kome je do savršenstva dovedeno pomeranje težišta sa suštine na čist i kristalno jasan interes volje velikog brata.

U stvari, kad malo pliće razmislim, ovaj blog ostade jedino mesto na kom se stvari mogu nazvati pravim imenom, a da se oko toga ne pravi ni cirkus, ni marketinška euforija, ni danas tako dobro došla senzacija. Zato, đaci, stiže učitelj sa službenog puta, ako ste mislili da ste „ocenjeni“, mislim da ste se zaj…

Mikser