Александра Ђуричић

 

МОЈА СЕСТРА И ЈА

 

У порти Свете Софије Охридске,

на половини пута од језера ка небу,

чују се гласови девојчица

које су постале уморне жене.

 

Ништа се није променило,

кроз траву гегају ћилибарски оклопи,

исте корњаче гледају на нас

жмиркајући.

 

Од великог Царства

остала је само светлост

у куполама што лебде над језером.

 

У порти Свете Софије Охридске

уморне жене постају поново девојчице

умирене у крилу Богородице,

помирене с временом које отиче,

за два прста неба ближе утехи

јер су у оку Мајке свих мајки

заувек насмејане девојчице

које траже  корњаче у трави.

 

Фотографије: Милица Ђуричић