List Noje ciriher cajtung donosi opširnu analizu kompleksnog odnosa država Balkana i EU. Zapadni Balkan se opisuje kao region koji karakterišu neprestani nemiri. Ljudi tog regiona se nadaju da će stabilnost i blagostanje pronaći u okrilju EU, po uzoru na zemlje centralne i istočne Evrope. Ta perspektiva, piše ciriški list, veoma je neizvesna.

Podseća se da je na samitu EU u Solunu 2003. godine zemljama zapadnog Balkana obećana perspektiva u EU, kao i da su tada probuđena velika očekivanja u tim zemljama. To obećanje, danas se kritikuje kao šuplja fraza. Svaki evropski političar oseća se obaveznim da je ponovi tokom posete zapadnom Balkanu. Međutim, verovanje u iskrenost takvih izjava polako se gubi.

Pauza nakon Hrvatske

List piše i da je Hrvatska u julu prošle godine „još mogla milostivo da bude primljena u klub, sa više nezadovoljstva nego oduševljenja“. Već tada je unutar EU prevladavao prećutni konsenzus, prema kojem bi, nakon Hrvatske neko vreme trebalo pauzirati sa proširenjem. Taj stav neće mnogo promeniti ni početak pregovora o članstvu sa Srbijom, u januaru ove godine, ni dodeljivanje Albaniji statusa kandidata za članstvo u EU, u junu ove godine. Oba simbolična koraka više služe za očuvanje sjaja ka spolja.

Manjak interesa za integraciju novih zemalja članica pojačan je nakon izbijanja finansijske krize, od kada se EU prvenstveno bavi sama sobom, piše list iz Ciriha. Kao jedan od razloga se navodi da balkanske države koje su na listi čekanja u ekonomskom smislu nisu naročito privlačne. Zbog iskustva sa Hrvatskom, koja se Uniji priključila sa svojim krhkim strukturama, kao i iskustava sa vladavinom prava u Rumuniji i Bugarskoj – koje su u članstvo primljene 2007. godine – danas se u Briselu malo ko energično zalaže za Balkan.

Takvo uskraćivanje ljubavi na Balkanu ne prolazi nezapaženo. Iako je uticaj EU u regionu i dalje veoma velik, priključivanje EU jedan je od retkih ciljeva oko koga su složne gotovo sve političke stranke. Za razliku od Turske „gde je proces priključivanja odavno prerastao u farsu“, piše Noje ciriher cajtung. Tamo se često može čuti da dok zemlja stigne u EU, unija više neće postojati. Istina je međutim da su za osiromašeni Balkan postavljeni mnogi stroži kriterijumi, nego što su bili 2004. godine, priključivanjem u EU zemalja srednje i istočne Evrope.

„Ako se ne desi čudo“

Transformacija u zemljama zapadnog Balkana preti da upadne u zastoj, pre nego što je uopšte valjano krenula, piše list i nastavlja o Srbiji: „Srbija kao najveća nacionalna ekonomija u regionu još uvek muku muči sa bruto nacionalnim proizvodom koji je niži nego pre raspada Jugoslavije.“

U tekstu se spominje i nedavno objavljeni izveštaj Evropske banke za obnovu i razvoj koji je naslovljen „Delić u tranziciji?“. U tom izveštaju se prognozira da će u narednih dvadeset godina, od bivših evropskih komunističkih regiona, pod trenutnim okolnostima, jedino srednjeevropske i baltičke zemlje dostići 60 odsto prosečnog prihoda po glavi stanovnika, koji je EU imala 2004. godine, pre širenja na istok. Za zemlje zapadnog Balkana taj cilj će – osim ako se ne desi čudo – za neodređeno vreme ostati nedostižan, zaključuje Noje ciriher cajtung.

Članak prenesen sa sajta DW.