Gnev i jarost – strast i greh koji su otrov u srcu

Duhovna borba monaha zahteva da se gnev i jarost isteraju iz srca. To je greh i tamna strast koja potamni um i vodi ka drugim gresima

 

g) BORBA SA DUHOM GNEVA (VIII knjiga pravila)

83. U četvrtoj borbi predstoji nam da iz dubine naše duše sa korenom iščupamo smrtonosni otrov gneva. Jer, sve dok se on gnezdi u našim srcima, i oslepljuje oko’ našega uma pogubnim mrakom, mi ne možemo steći ni pravilno razlikovanje dobra i zla, ni oštrinu časnog sagledavanja, ni zrelost saveta; niti možemo biti pričesnici života, niti se nepokolebivo držati pravde; niti primati istinsku duhovnu svetlost, budući da je rečeno: Uznemiri se od jarosti oko moje (Ps.6,8); niti postati pričesnici mudrosti, čak i da nas svi smatraju premudrim, budući da gnev počiva u nedrima bezumnih (Knj.Pro.7,10); niti postići dugovečni život, čak i ako nas drugi ljudi smatraju razumnim, budući da gnev pogubljuje i razumne (Prič.15,1); niti uzmoći da uvek dobro držimo meru pravde po ukazanju srca, budući da gnev čovekov ne tvori pravdu Božiju (Jak.1,20); niti uzmoći da posedujemo važno uvažavanje, tako obično i među ljudima ovoga veka, makar i po preimućstvu rođenja bili smatrani znatnima i poštovanima, budući da gnevan čovek nije blagoobrazan (Prič.11,25); niti uzmoći da posedujemo zrelost saveta, makar izgledali kao oni koji su stekli mnoga poznanja, budući da jarosni čovek sve čini bez saveta (Prič.14,17); niti biti spokojni od nemira i smućenja, ni slobodni od grehova, makar nimalo od drugih ne bili uznemiravani, budući da gnevljiv čovek zameće svađu, i jarosni otkriva grehe (Prič.29,22).

84. Trudeći se da opravdaju ovu pogubnu bolest duše, poneki pokušavaju da umanje njenu nepriličnost pogrešno tumačeći Pismo, te govore: „Nije strašno ako se gnevimo na bratiju koja greše, budući da se i sam Gospod gnevio i jarostio na one koji ili neće da ga poznaju, ili neće da ga poštuju kao što treba, premda ga i znaju, kao na primer: I planu gnev Gospodnji na narod Njegov (Ps.105,40), ili, kao na drugom mestu, gde se prorok moli, govoreći: Gospode, nemoj me pokarati u jarosti svojoj, niti u gnevu svome kazniti (Ps.6,2). Oni ne razumeju da time ne samo što ljudima daju slobodu da dejstvuju po strasti na svoju propast, već i bezgraničnome Bogu, izvoru svake čistote, nečastivo pripisuju nečistu plotsku strast.

85. Ukoliko se ova i slična mesta u Svetom Pismu shvate bukvalno, u grubom telesnom značenju, ispašće da Bog spava i da se budi, da sedi i hoda, da je blagonaklon prema jednima i da se odvraća od drugih, da se približava i udaljuje, da ima telesne udove – glavu, oči, ruke, noge i slično. Ne može izbeći krajnju pogrešku onaj ko sve ovo bukvalno razume o Onome koji je, po svedočanstvu Svetog Pisma, nevidljiv, neopisiv, svudaprisutan. Isto tako se Njemu bez bogohulstva ne može pripisati smućenje gnevom i jarošću. Pod imenom telesnih udova i pokreta označavaju se Božanstvena svojstva i promisliteljska dejstva o nama, koja mi lakše možemo da shvatimo kroz poređenje: oči označavaju da Bog sve vidi i sve zna; ruke i noge – Njegovo stvaralaštvo i promišljanje, mišice – silu i svedržiteljstvo i ostalo. Tako isto, kada čitamo o gnevu ili jarosti Božijoj, treba da se čuvamo da ne pomišljamo na nešto što se susreće kod čoveka. Pod tim treba bogodolično da shvatimo nešto što je tuđe svakoj ljutini, zapravo da je On Sudija i pravedni uzvratitelj za sve što u ovome svetu nije ispravno učinjeno. Pri čitanju izreka takve vrste mi treba da se plašimo pravedne kazne Božije, te da se na svaki način čuvamo od svega što je protivno Njegovoj volji.

86. Stoga, monahu koji stremi ka savršenstvu i koji želi da se zakonito podvizava duhovnim podvigom treba da je tuđ svaki pokret gneva i jarosti. On treba da sluša šta mu zapoveda izabrani sasud: Svaka gorčina i gnev i ljutina i vika i hula sa svakom zlobom, neka su daleko od vas (Ef.4,31). Govoreći: Svaki gnev da je daleko od vas, on ne izuzima nikakav pokret gneva, čak ni znaj koji izgleda kao neophodan ili koristan. Monah koji žuri (ako se pokaže kao neophodno) da leči brata koji je sagrešio
neka pazi da se ne razgnevi kako ne bi, starajući se da izleči onoga ko strada lakom groznicom, upao u još goru bolest slepila. Jer, onaj ko hoće da zaleči ranu drugoga treba da je zdrav i slobodan od svake bolesti, da mu se ne bi rekla ona jevanđelska reč: Lekaru, izleči se sam (Lk.4,23), a takođe i: A zašto vidiš trun u oku brata svoga, a brvno u oku svome ne osećaš? Ili, kako ćeš reći bratu svome: stani da ti izvadim trun iz oka tvoga; a eto brvno u oku tvome (Mt.7,3-4).

87. Ma iz kog razloga se u nama razgoreo, pokret gneva oslepljuje oči srca. Nalažući pokrov na oštrinu umnog vida on ne daje da vidimo Sunce pravde. Sve jedno je da li je na oči postavljen zlatni ili olovni list, ili od nekog drugog metala: vrednost metala ne utiče na razliku u oslepljenosti. Uostalom, gnev nam čini i veoma korisnu uslugu ukoliko se srdimo na sladostrasne pokrete našega srca i ukoliko negodujemo što se u skrivnicama naših grudi javlja [naklonost] ka onome što je stid činiti, pa čak i govoriti pred ljudima i zbog čega strepimo od straha pri misli na prisustvo anđela i samoga Boga, koji je svuda i sve ispunjava, kao i o svevidećem Oku Božijem, od koga se ne mogu sakriti nikakve tajne naše savesti. Korisno je i kada se ljutimo protiv samoga gneva, tj. zbog toga što se on uvukao [u nas], pobuđujući nas protiv brata. Jer, tada sa gnevom odbacujemo njegove pogubne predloge, ne dajući mu da se na zlo naše skriva u skrivnicama naših grudi. Da se tako gnevimo uči nas i prorok koji je odlučno od svojih osećanja odbacivao ovu strast. On čak ni svojim javnim neprijateljima (koje je Bog predao u njegove ruke) nije hteo da se osveti. Kada ga je Semej na glas psovao pred svima, bacajući kamen na njega, i kada je Avisaj, sin Sarujin, za kaznu zbog takve uvredu cara hteo da mu odrubi glavu, blaženi car David je blagočastivo uznegodovao protiv takve namere, sačuvavši nepokolebivo svoju krotost, i pokazavši obrazac smirenja i tvrdog trpljenja, govoreći: Šta je vama do mene, sinovi Sarujini, neka psuje; jer mu je Gospod rekao: psuj Davida. Pa ko sme kazati: zašto tako činiš? Još reče David Avisaju i svim slugama svojim: eto, moj sin koji je izašao od bedara mojih, traži dušu moju, a kako neće ovaj Venijaminov? Ostavite ga neka psuje, jer mu je Gospod zapovedio. Da ako Gospod pogleda na nevolju moju, i vrati mi Gospod dobro za psovku njegovu današnju (2.Sam.16,10-12).

88. Na taj način, nama se dopušta da se gnevimo, ali za spasenje, tj. na same sebe, i na rđave pomisli koje nam dolaze. Možemo, dakle da se gnevimo na njih, i da ne grešimo, tj. da ih ne sprovodimo u delo na sopstvenu pogibao. Isti smisao još jasnije izražava i sledeći stih: Govorite u srcima svojim i na posteljama svojim se rastužite (Ps.4,5). Naime, ono što pomišljate u srcima svojim kada vas iznenadno spopadnu smućujuće pomisli ispravljajte i zaglađujte spasonosnom skrušenošću, pošto
prethodno mirnim rasuđivanjem uspete da utišate svaki šum i nemir gneva, što će biti slično leganju na udobnu postelju. Iskoristivši pouku ovoga stiha i blaženi Pavle je rekao: Gnevite se ali ne grešite, i zatim dodao: Sunce da ne zađe u gnevu vašem: niti dajte mesta đavolu (Ef.4,26-27). Ako je pogubno dopuštati da Sunce pravde zađe u gnevu našem, i ako mi, razgnevivši se, odmah dajemo mesto đavolu u srcu svome, zbog čega onda ranije zapoveda da se gnevimo, govoreći: Gnevite se ali ne grešite! Ne kaže li on sledeće: gnevite se na svoje strasti i na sam gnev vaš, da pri vašoj popustljivosti u gnevom pomračenim umovima vašim ne bi počelo da zalazi Sunce pravde – Hristos.

Jer, Njegovim odlaskom vi biste u vašim srcima dali mesto đavolu.

89. U prenesenom značenju pod suncem možemo da shvatimo razum. On se pravedno naziva suncem zbog toga što prosvećuje sve pomisli i stremljenja našeg srca. [S druge strane], pod zabranom gneva treba shvatiti zapovest da strašću gneva ne gasimo to svetilo kako, sa njegovim zalaskom, svo naše srce ne bi obuzeo mrak burnog nemira zajedno sa njegovim vinovnikom – đavolom. Jer, tada bismo, obuhvaćeni tamom gneva kao u tamnoj noći, ostali u neznanju šta da radimo. Takvo shvatanje ovog mesta kod apostola predano nam je u poukama staraca. Oni ne dozvoljavaju čak ni za trenutak da dopustimo gnevu da se uvuče u naše srce. Oni nas savetuju da na sve načine pazimo da ne dođemo pod osudu izrečenu u Jevanđelju: Svaki koji se gnevi na brata svoga nizašto biće kriv sudu (Mt.5,22). Pri tome, kad bi bilo dozvoljeno da se gnevimo do zalaska sunca, strast gneva bi se uvek žurila da se, navodno opravdano, zadovolji svojom osvetom pre nego što sunce pozna zapad svoj.

90. A šta reći za one čija neumoljivost ne prestaje ni po zalasku sunca, i koji mnogo dana drže zlobu na one protiv kojih su se rasrdili? Oni ponekad govore da se ne gneve, premda njihova dela često otvoreno izobličavaju silno negodovanje (kada se, na primer, prema nekome ne obraćaju sa pristojnom rečju ili kada ne razgovaraju sa uobičajenom ljubaznošću). Njima se čini da oni pri tom ne greše, budući da ne traže odmazdu za svoje razdraženje. Međutim, oni samo ne smeju, ili ne mogu da ga ispolje, dok im u srcu kipi. Ćuteći, oni ga preživljavaju, čime otrov gneva obraćaju na svoju propast. Oni gorčinu gneva ne izgone odmah silom duše, nego je vare tokom mnogih dana, da bi je tek tokom vremena unekoliko ukrotili.

91. Zar ne zadovoljava svoju osvetu i gnev onaj ko od onoga na šta ga pobuđuje gnev ispunjava samo ono što može? Tako čine i oni koji zadržavaju pokrete gneva ne zbog želje da su miroljubivi, nego zbog nemoći da se osvete, premda ga i iskaljuju čime mogu. Nemajući mogućnosti da onima na koje su se rasrdili učine nešto više, oni svoj bes iskaljuju time što sa njima ne govore sa običnom ljubaznošću. Nije, dakle, dovoljno samo da se obuzda ispoljavanje greha na delu. Gnev treba da se izbaci iz skrivnica srca, inače će se, usled pomračenja tamom, izgubiti zdravo rasuđivanje i svetlost poznanja, čime [čovek] prestaje da bude hram Duha Svetoga. Jer, premda i ne žalosti ljude iz okoline, pritajeni gnev u srcu izgoni najsvetlije sijanje Duha Svetoga, isto kao i ispoljeni gnev.

92. Zar se može misliti da nam Bog dopušta da makar jednu minutu držimo gnev, ukoliko [se zna] da ne dozvoljava da prinosimo žrtve naših duhovnih molitava kad smo svesni ne samo da se gnevimo na drugoga, nego i kad drugi ima nešto protiv nas: Ako, dakle, prineseš dar svoj žrtveniku, i onde se setiš, da brat tvoj ima nešto protiv tebe; ostavi onde dar svoj pred žrtvenikom, i idi te se najpre pomiri sa bratom svojim, pa onda dođi i prinesi dar svoj (Mt.5,23-24)? I kako možemo misliti da nam se dozvoljava da držimo ogorčenost na brata makar do zalaska sunca (da ne kažem mnogo dana), ukoliko nam se ne dozvoljava da molitve svoje prinosimo Bogu čak ni kada on ima nešto na nas, i kada nam apostol zapoveda: Neprestano se molite(1.Sol.5,P), i: Hoću, dakle, da se muževi mole na svakom mestu, podižući svete ruke bez gneva i dvoumljenja (1.Tim.2,8)? Prema tome, ukoliko budemo zadržavali takav otrov u srcima svojim preostaje nam ili da se nikada ne molimo (te da smo krivi pred apostolskom i jevanđelskom zapovešću, kojom nam se zapoveda da se neprestano i na svakom mestu molimo), ili da smo svesni da, izlivajući svoju molitvu bez obzira na zabranu, u stvari projavljujemo svoju gordu nepokornost u duhu bunta, a ne da prinosimo molitvu Gospodu.

93. Ne moramo da se duže zadržavamo na jevanđelskim i apostolskim zapovestima kada i Stari Zavet (koji, čini se, unekoliko povlađuje našim nemoćima) upozorava na isto, govoreći: Nemoj mrzeti brata svog u umu svom (Lev.19,17), i opet: Putevi zlopamtljivih vode u smrt (Prič.12,28), i još: Ne budi osvetoljubiv, i ne nosi srdnje na sinove naroda svoga (Lev.19,18). Vidiš li da se i tu rđavo raspoloženje prema bratiji odseca ne samo na delu, nego i u tajnim pomislima, budući da se zapoveda da se iz korena iz srca izbaci mržnja kako ne samo ne bismo uzvraćali za uvredu, nego kako se je čak ne bismo ni opominjali.

94. Osetivši naročitu unutrašnju pobudu da ispravimo svoju nesređenu i nemarnu narav, i pobeđeni gordošću ili netrpljenjem, mi se u sebi žalimo da nam nedostaje pustinja. Time kao da podrazumevamo da bismo tamo, ni od koga ne uznemiravani, odmah stekli vrlinu trpljenja, očigledno pravdajući svoj nerad (oko ukroćenja poriva gneva), i razlog njegovog nastajanja prebacujući na bratiju, a ne na svoje netrpljenje. Međutim, ukoliko mi, na taj način, budemo uzroke naše neispravnosti pripisivali drugima, nikada nećemo doći do neophodne mere trpljenja i savršenstva. Delo ispravljanja i umirenja svoga srca nemoj smeštati u ruke proizvoljenja drugoga, koje uopšte ne stoji u našoj vlasti, već ga drži u dobrom raspoloženju svoje volje. Naše nepadanje u gnev ne treba da zavisi od savršenstva drugoga, nego od naše vrline, koja se ne stiče tuđim trpljenjem, nego sopstvenom velikodušnošću.

95. Prema tome, iskanje pustinje priliči savršenima i očišćenima od svake strasti, koji su u zajednici sa bratijom istrebili sve strasti. U nju ne [treba] stupati zbog malodušnog bekstva, nego iz želje da se dostigne visina Božanstvenog sagledavanja (budući da nju ni savršeni ne mogu steći bez pustinje). Jer, neisceljenje strasti koje prenesemo u pustinju ostaće skrivene u nama, ali ne i istrebljene. Onima koji su čisti srcem pustinja obezbeđuje najčistije sagledavanje, te u najvernijim viđenjima otkriva poznanje duhovnih tajni, dok onima koji se još nisu očistili obično ne samo da očuvava strasti, nego ih još i pojačava. U takvom slučaju [čovek] sebi može da izgleda trpeljiv i smiren sve dok se ne vidi ili ne stupi u dodir sa nekim čovekom. Međutim, čim ga neki slučaj izazove na pokret, on se odmah vraća svojoj ranijoj naravi: tada odmah u njemu niču strasti koje su se skrivale i, kao neobuzdani konji koji su ugojeni dugim odmorom, sa najvećim stremljenjem i besnilom izlaze iz svojih zatvora na propast svog jahača. Jer, ukoliko nisu prethodno očišćene, strasti sa većim besnilom dejstvuju u nama posle prekida slučajeva njihovog ispoljavanja i obuzdavanja među ljudima. I samu senku trpljenja, kojom smo, kako se uobražavalo, živeći zajedno sa bratijom, naizgled ovladali, i koje smo projavljivali, u najmanju ruku, iz uvažavanja prema njima i iz stida da se pred svima pokažemo malodušnim, mi gubimo u pustinjskoj bezbrižnosti.

96. Slično je i sa otrovnim zmijama i zverima: dok se sakrivaju u pustinji, u svojim leglima i jazbinama, one ne ujedaju, premda ne zbog toga što su bezopasne ili što su stekle dobre osobine, nego stoga što ih na to prisiljava pustinja. Međutim, čim ugrabe mogućnost da ujedu, one odmah iznose i ispoljavaju otrov i zverstvo koje se u njima skriva. Isto tako i onima koji žele savršenstvo nije dovoljno da se ne gneve na ljude (kada sa njima nisu u opštenju i sukobu, budući da je gnev pri tome živ: on se samo pritajio i gotov je da se odmah obruši na bilo šta). Sećam se kako sam se, živeći u pustinji, ponekad razdraživao na pero za pisanje ukoliko mi se ne bi svidela njegova debljina ili tankost, ponekad na nožić ukoliko se pri rezanju zatupi te ne seče brzo, a ponekad i na kremen ukoliko iz njega nije brzo izletala iskra ognja kada sam žurio na čitanje. Pokret negodovanja je ponekad navaljivao sa takvom silom da se iz usta nevoljno čulo prokletstvo na bezdušnu stvar, ili već neizostavno na đavola: time bi i smućenje nestajalo i duša se uspokojavala. Prema tome, u delu usavršavanja će malu korist doneti udaljavanje od ljudi na koje bi se podizao gnev, ukoliko prethodno ne zadobijemo trpljenje. Jer, strast gneva se može ispoljavati i na nemim stvarima i na sitnicama. Ostajući u našem srcu ona nam neće dati da postignemo mirno raspoloženje, niti da se oslobodimo od drugih strasti.

97. Stoga, ako želimo da postignemo najviše Božanstveno blago o kome se govori: Blaženi čisti srcem, jer će Boga videti (Mt.5,8), dužni smo da ovu strast izbacimo ne samo iz naših dela, nego i da je sa korenom iščupamo iz dubine duše. Jer, neće nam suviše koristiti da obuzdavamo besnilo gneva u reči i da ga ne ispoljavamo na delu, ukoliko ga Bog, od koga se ne mogu sakriti tajne srca, bude video u skrivnicama srca. Jevanđelska reč nam zapoveda da pre odsecamo korene strasti, negoli njihove plodove (koji se po iskorenjivanju korena više neće rađati). Time će duša dobiti mogućnost da postojano prebiva u svakom trpljenju i svetosti, budući da gnev neće biti odstranjen samo sa površine naših postupaka i delanja, nego i iz skrivnica pomisli. Stoga treba umrtvljavati gnev i mržnju, kako ne bismo upali u greh čovekoubistva, koji bez njih ne može da se desi. Jer, svaki koji se gnevi na brata svoga ni za što, biće kriv sudu (Mt.5,22), i: Svaki koji mrzi brata svoga jeste čovekoubica (1Jn.Z,15).

Takav, naime, u srcu želi da pogine onaj na koga se gnevi. I premda ljudi ne smatraju da je prolio krv sopstvenom rukom ili mačem, Gospod ga zbog strasti gneva proglašava ubicom. On će, naime, svakom uzvratiti ili nagradom, ili kaznom ne samo za ostvarena dela, nego i za namere volje, kako sam govori preko proroka: A ja znam dela njihova i misli njihove, i doći će vreme, te ću sabrati sve narode… (Is.66,18). I apostol [kaže]: Pošto se misli njihove među sobom optužuju ili opravdavaju na dan kada Bog uzasudi tajne ljudske… (Rim.2,15-16).

98. Prema tome, Hristov podvižnik, koji se zakonito podvizava, treba sa korenjem da iz sebe izbaci strast gneva. Za savršeno, pak, izlečenje od ove bolesti neophodno je sledeće lečenje: pre svega, treba verovati da ne dolikuje gneviti se ni pod kojim izgovorom, ni zbog opravdanih, ni zbog neopravdanih razloga, znajući da ćemo, po pomračenju gnevom izvorne svetlosti koja je u nama, po pomračenju svetlosti našeg srca, odmah izgubiti i svetlost razlikovanja stvari, i čvrstinu blagorazumnosti i pristojnosti, i merilo pravde; zatim, treba da se držimo ubeđenja da će se, ukoliko se duh gneva zadrži u nama, neizbežno pomutiti i čistota našega duha, te on već neće moći postati hram Duha Svetoga; i najzad treba da pomišljamo i na to da sve dok prebivamo u gnevu mi nikako ne smemo da se molimo i da pred Gospodom izlivamo svoje prozbe. I iznad svega, imajući pred očima neizvesnost granice čovekovog života, mi postojano treba da smo svesni da se svakog dana možemo preseliti iz tela. Tamo nam nimalo neće pomoći ni držanje čistote celomudrenosti, ni odricanje od celokupnog imanja, ni preziranje bogatstva, ni trud posta i bdenja, budući da već zbog gneva i mržnje Sudija vaseljene preti večnim mukama.

Izvor: Dobrotoljublje