Ikona Presveta Bogorodica Odigitrija – Putovođa, Putovoditeljica

 

Bogorodicu Odigitriju nacrtao je apostol Luka na drvenoj podlozi, dok Hilandarska Odigitrija, na ikonostasu stare Nemanjine crkve, datira sa kraja XII veka i predstavlja prestonu ikonu i pandan ikoni Hrista Pantokratora.

Bogorodica Odigitrija (Putovođa, Putovoditeljica) dobila je ime – kada se Presveta Bogorodica javila dvojici slepaca dovodeći ih u crkvu Vlaherna (manastir i kula u Carigradu u kome se od IV krstaškog pohoda čuva Isusov pokrov) i pred Svojom ikonom vratila im vid. Kopija ikone Bogorodice Odigitrije, bila je paladium Vizantijskog carstva.

Sočinjenije: hadži Milan Arsenović

 

Hilandarska ikona Bogorodica Odigitrija, Putevoditeljica i Nastavnica

Sjajem klasičnog monumentalnog stila kojim kroz vekove prosijavaju freske Sopoćana, zrači i jedna od najlepših srpskih ikona iz istog perioda. To je Hilandarska Bogorodica Odigitrija.

Tip Bogorodice Odigitrije – Putovoditeljice, Nastavnice, veoma je čest i omiljen, pored niza drugih tipova, kao što su, na primer, Bogorodica Eleusa (Umiljenija), Evergetida (Dobročiniteljka), Episkepsis (Zaštitnica) i drugi.

Hilandarska Bogorodica Odigitrija je prestona ikona. Stajala je na ikonostasu stare Nemanjine crkve na Svetoj Gori i predstavljala pandan ikoni Hrista Pantokratora, koja je takođe sačuvana i izvanredne je umetničke vrednosti.

Nestvarna, blistava i zlatasta kao plamen kandila obasjana kap ulja, ona pleni jedinstvenom lepotom i sa pravom se smatra jednom od najlepših evropskih ikona svih vremena.

Svetlost kojoj izvor nije od ovog sveta. Pokret glave Bogorodice i laka nagnutost prema Hristu – detetu, puni neponovljive gracije, izražavaju istovremeno i dobrovoljno pokoravanje najvišem principu bivstva i materinsku nežnost i blagost. Ozbiljnost plemenitog lika mogla bi se u trenutku razumeti kao nagoveštaj tuge koja tek treba da dođe, da nema duboke misaonosti, dostojanstva i predanosti koji je izdižu kao ispuniteljku jedinstvenog zadatka zbog koga će se zvati blaženom među naraštajima. Gospodstvenost lika podvučena je decentnom lepotom u kojoj se, dešava čudo prožimanja visokih helenističkih estetskih ideala najoduhovljenijeg hrišćanskog izraza vere. Rumenilo obraza, koje u likovnom smislu skladno dopunjuje zelenkaste senke, ukazuje takođe na gospodstvenost i distingviranost – naime, običaj da na lice stavljaju rumenilo vladao je u to vreme samo među carigradskim damama sa vrha društvene lestvice. Pravilne crte, koje predstavljaju savršenstvo duha, ozarene su beličastim akcentima: upravo tamo, gde bismo očekivali osenčenost, nailazimo na njenu negaciju – svetlinu. Svetlost koja joj je izvor nije od ovoga sveta. Ona je sveprožimajući, sveprozirući božanski sjaj, u čijem beskraju lebde i figure predstavljene na ikoni.

Odežda Bogorodice data je u sjajnim prelivima smaragdne zelene boje, koja simbolizuje životodajnu snagu, kao i nadu za čovečanstvo. Njen plašt, obrubljen zlatom, karakteristične je mrkoljubičaste boje. Ova boja ukazuje na visoki rang, ugled i značaj ličnosti koja je nosi. (Poznato je da su mnoge vladarske dinastije Evrope uzimale tamnoljubičastu za svoju heraldičku boju. To je bio slučaj i sa srpskom vlastelom; posebna nijansa ove naše nacionalne boje zove se rača. Leva ruka Bogorodice, izvanredno dugih i gipkih prstiju, ukazuje na dete – Hrista, koje se nalazi na njenoj desnoj ruci. Hristov detinji lik prikazan je kao smeđook i smeđokos, što treba da ukaže na njegovo semitsko zemaljsko poreklo. Njegova raskošna odežda mogla bi se samo uslovno opisati kao monohromna, jednobojna, to jest zlatnonarandžasta, s obzirom da na njoj postoji bogat preplet sjajnih linija za koje bi se moglo reći da su odbljesci svetlosti koja dolazi koliko sa ove, toliko i sa one strane vidljive stvarnosti, ukrštajući se u finom ritmu na opni koja taj svet spaja i razdvaja – na prostoru ikone.

Lice malog Hrista je detinje blago i oblo, ali, osim vedrinom, zrači i ozbiljnošću i mudrošću. I kao što je u dečjem Hristovom liku nagovešten Agnec i Spas, tako i neodmotan svitak koji drži u ruci podseća na njegovu suštinu kao – Logosa, reči i anticipira Liber mundi i Liber vite, Knjigu sveta i života koju, kao Pantokrator, drži u istoj ruci.

Čitava kompozicija na ikoni je, mada svedena i jednostavna, savršeno uravnotežena. Blago, transcendentno osvetljenje koje artikuliše plemenite oblike, rafinovan i sažet likovni jezik, a nadasve sklad svečane monumentalnosti i guste atmosfere lirskog, intimnog naboja, čine ovo remek-delo tako jedinstvenim i vrednim.

Tragovi ogromnih suza

Tu jedinstvenost uočava savremeni gledalac jednako lako kao i, sedam i po vekova ranije, savremenici Svetog Save i on sam, koji je, kao što se zna, bio veliki poštovalac ovoga lika. (Nijedan njegov boravak u Carigradu nije mogao da prođe bez posete manastiru Bogorodice Evergetide, a tom je liku posvetio i Studenicu). Čitavo poluostrvo Atos je posvećeno Bogorodici, pa se među monasima i naziva – Bogorodičin perivoj.

Oštećenja, koja na slici postoje, nalik na tragove nekih ogromnih suza, ali i sama zlatasta kao i pozadina, ne samo da joj ne umanjuju lepotu, već, čini se, za postistoričnog gledaoca sa kraja XX veka i sama bivaju estetizovana

Izvor: www.hilandar.info