Kako uživati u životu – Upiti trenutak zauvek

TRIDESET DEVETI DAN

„Upiti“ trenutak zauvek

Dok sam nedavno u roditeljskoj kući gledao veliki buket ruža na kafe stočiću, udisao snažan miris srećnog spokoja koji u meni bude ti najlepši, najraskošniji, mojoj duši najdraži cvetovi na svetu, pokrenuo se film sećanja…

Staza moje bake – slika Majkl Durst

Prababa u dvorištu naše kuće u svojoj osamdesetoj godini (po njenom računanju vremena tada još prilično mlada) otkida jedan ružin cvet kako bi se fotografisala sa njim u ruci u zelenom dvorištu naše stare kuće. Dvorište kuće maminih roditelja u filmski nestvarnim Sremskim Karlovcima u ulici na brdu za koju je jedan prijatelj rekao da je „diznijevski“ lepa, vrt pun ruža i jagoda. Jagode još sitne, poluzelene ali već slatke a ruže tada mnogo više od mene, mirisni šareni šator sa po kojim zrakom sunca. Buketi i buketi, pune vaze u kućama mog detinjstva. Celog života putuju sa mnom imajući ulogu sličnu nekoj kvalitetnoj neuništivoj memorijskoj kartici srećnih trenutaka i dana. One kod mene brišu loše i čuvaju dobro. Kao da ih nisam ja izabrao već one mene.

Ruže su samo jedan od tih linkova. Drugi je miris toplog, tek ispečenog kolača koji se širi po kući. Treći je miris Dunava u leto. Ima ih prilično. A svi su rezultat velike potrebe da sačuvam srećne trenutke, doživljaje, čitave periode… Mirisi su sasvim ravnopravni sa bojama, zvucima, teksturama. Sve to učestvuje u pakovanju vrednih trenutaka naših života u biblioteku posebnih sećanja. Sasvim nesvesno biramo jedno od njih. Na kraju i nije važno šta smo „izabrali“, lepo je da to u nama živi.

Trenuci vredni sećanja. Ima ih mnogo, mnogo više nego što bi mogli da zamislimo. Šta to znači? Znači da smo mnoge propustili, da ono što imamo je daleko manje od onog što više nemamo.

Kada čoveku koji je duboko u problemima i veoma lošem raspoloženju kažete da mora da bude pozitivan, da pozitivno misli, verovatno bi ga manje poremetilo, iznerviralo da ste ga najdirektnije uvredili. Postoje trenuci kada je takav savet lek a postoje i oni kada to nije. Nekada je takav sagovornik u stanju da vas „čuje“, nekada zaista nije. Ako vidite da je teret u duši sagovornika ogroman, toliki da se čita u očima i sa veće daljine, ako ni rečenica “Pogledaj oko sebe, gde si, koga imaš, šta si sve postigao“ ne daje ni najmanji rezultat, pokušajte sa „Seti se…“. U velikom broju takvih prilika i kroz lizraz lica najvećeg životnog tereta probija se blagi, setni osmeh. Malo a mnogo. Od te prve iskre počinje mogućnost stvaranja boljeg raspoloženja, funkcionisanja. Sećanje na dobro, sećanje na lepo, sećanje na smeh, sećanje na ogromnu radost. Svako ima sačuvano nešto od ovoga ili sve ako je srećnik. Ili je samo uvek bio budan i sve pažljivo „beležio“.

Budite bogati sa velikom riznicom srećnih sećanja. Budite vi taj srećnik. Nisu teški momenti naših života jedini razlog da se „skupljaju“ srećni životni trenuci. I kada smo u miru i spokoju zahvalni za sve dobro oko nas i u nama, i tada, baš tada, ta sećanja učvršćuju u našem životu svo dobro tog trenutka naše svesnosti koliko je lepo živeti. Kada na primer porodica prođe zajedno velike, teške životne periode i posle svega ojačana takvim iskustvima sedi zajedno, smeje se, pije kafu, razgovara, blista u slici punoj sunca, možda baš boja i mirisa ruža, a vi ste pri tome svesni koliko to vredi i upijate svaki trenutak beskrajno zahvalni, svesni da to nikada nećete zaboraviti, pitam vas onda, koliko to vredi?

Branislav Mihajlov

Tekst preuzet iz knjige Kako uživati u životu i sajta: http://kakouzivatiuzivotu.blogspot.com