MTV kanal i muzika – unose kroz muziku pakao u vaš dom i dušu vaše dece

Kako moda i medji kao MTV navlače decu i tinedžere na nakazno ponašanje i usvajanje loših vrednosti, unosi pakao u vaš dom

 

MTV muzički kanal je postao eksplicitan medij za nakazno ponašanje i usvajanje destruktivnih vrednosti pojedinaca i promovisanje veštica, demona i podnebeskog sveta. MTV više nije muzički kanal, muzika je tamo u drugom planu. Intezivno puštaju emisije o maloletnoj seksualnosti koju promovišu, orgijama tinejdžera, lezbejskim i homoseksualnim vezama, video spotovi koje forsiraju su sve mračniji i zloćudniji u svojoj poruci, sklonost satanizmu je postala očigledna. MTV je kanal koji ne bi trebalo gledati. Zato podsećamo na jedan tekst iz knjige Deca Apokalipse.

 

Tiranija mode

Na razvalinama istorije, čovek podsvesno nastavlja svoj rat protiv Boga. Moda je postala glavni pokretač i objekat svih ljudskih želja. Zaslepljeni mrakom taštine, postajemo robovi raznih moda koje dolaze i prolaze, koje se rađaju i umiru, i koje ustvari otkrivaju pravu sliku o duhovnom padu mladih i tragičnom stanju njihovih duša. Zaboravili smo da moda odslikava duh vremena, kojim – kako je govorio sveti Ignjatije Brjančaninov – upravljaju duhovi podnebesja. U ovo postmoderno doba, mislimo da smo uspeli da se oslobodimo tiranije mode time što smo se opredelili za modu opšte anarhije, ali ustvari – opet je moda ta koja nas je ščepala za grlo i davi. Stvaralaštvo mladih i njihovo izražavanje projavljuje ovu činjenicu kroz svoju nesnosno glasnu muziku i izbezumljenu umetnost. Čovekov rat protiv Boga uvek pretvara stvarnost u nakaznu stvarnost.

1924. sovjetski arhitekta Jurij Anenkov rekao je sledeće: „Umetnost će dostići svoj vrhunac, tek tada kada precizna mašina bude zamenila nepreciznu umetnikovu ruku“.

On bi možda i bio u pravu da tu njegovu „mašinu“ nije načinio isti “ nesavršeni“ umetnik: čovek.

Današnja omladina shvata da se misao tog umetnika pokazala potpuno pogrešnom. Njegova „precizna“ mašina se izvrgla u sopstvenu suprotnost. Umetnost se nalazi na samrti. Umetnost je ranije bila način da se projavi lepota, a danas se pretvorila u projavljivanje krajnje nakaznosti. Današnja omladina i ne ume ništa drugo osim da kroz takvo projavljivanje nakaznosti opiše mašineriju Nihilizma, u čijim su se zupcima rodili na ovaj nakazni svet, jer mlade od malena i nisu ničemu drugome učili osim toj nakaznosti te oni i ne znaju ništa drugo osim te nakaznosti.

Međutim, tu je i ona druga strana moderne umetnosti, gde buja materijalizam: to su „umetnici“ koji se bogate i postaju slavni tako što svojom „umetnošću“ dosipaju gorivo u tu mašineriju Nihilizma. Jedan od osnivača „moderne umetnosti“, slikar Pablo Pikaso, sažeo je ovu činjenicu u jednu jedinu rečenicu, koju svi previđaju: “ Prešao sam ih sve i namlatio brdo para“.

Novac je osnovno pokretačko sredstvo civilizacijske mašinerije Nihilizma. Savremena umetnost obezbeđuje gorivo za tu mašineriju, a mi smo ti koji ga kupujemo. U ovom post-modernom dobu tzv. „Muzička televizija“ (MTV), takođe, služi toj mašineriji. Ona 24 časa dnevno kljuka svoje sledbenike zvucima i slikama troje incestuozne dece modernog ludila: seksa, droge i nasilja… a sve to samo radi – novca, novca, novca…

Ono što sledi jeste priča koju je ispričao jedan bivši alternativni pank-rok muzičar. Radi se o njegovom iskustvu o onome što se dešava i stoji „iza pozornice“:

„Nasilničke i mahnite radnje koje su muzičari ranije izvodili na sceni da bi dali snagu svojim „revolucionarnim parolama“, postale su sada atrakcija za publiku, i ljudi danas plaćaju ogromne pare da bi gledali muzičara koji je spreman da izgara na sceni fizički, mentalno, i na svaki drugi način. Ima jedan trenutak – koji nastaje iz potrebe da se „nadmaši“ prethodni koncert i da se postigne još veća slava – u kome sve izmiče kontroli i muzičar više nema vlasti nad sobom.

Međutim, ispod euforične maske sve te pomahnitalosti, može se osetiti skriveni zadah smrti – zadah truljenja duše. Album grupe „Blek Sabat“,[1] koji nosi naslov „Prodali smo svoje duše za Rokenrol“, zaudara u potpunosti tim strašnim zadahom. Prvi put kada sam se susreo sa tim zadahom moju dušu je preplavio užasan strah. Bio sam na kocertu grupe „Blek Sabat“, među hiljadama drugih ljudi, gledajući bend koji je za mene uvek predstavljao inspiraciju i koji je postavljao standarde i za moju sopstvenu muziku. U jednom trenutku, tokom koncerta, na scenu je doletela iz publike jedna cipela. Nešto kasnije, pevač grupe je podigao cipelu, pomokrio se u nju i ispio sopstvenu mokraću. Gomila je prihvatila ovaj ogavni čin sa strahopoštovanjem i odobravanjem, ali mene je u srcu presekla potpuno drugačija reakcija.

Shvatio sam da bend više ne svira svoju muziku radi zabave, već isključivo da bi zaradio pare.

Shvatio sam da su oni izveli taj odvratni čin da bi, na kraju meseca, kući do-neli svoju mesečnu platu.

Shvatio sam da oni više nemaju nikakvoga izbora u pogledu toga kako će se ponašati na sce-ni, da su postali robovi svog sopstvenog imidža. Ovo me je pogodilo, jer sam shvatio da i ja sam idem istom stazom. Shvatio sam šta sam u stvari do tada poštovao kao svoj životni san. Shvatio sam tada da ću i sam postati živi pakao. Pogledao sam oko sebe i shvatio da publiku ne čine ni andergraunderi, ni pankeri, ni „neprilagođeni“, već da ta publika predstavlja presek opšteg stanja moderne omladine, presek u kome su zastupljene sve društvene grupe. Shvatio sam da niko od njih ne shvata, kao što sam ja to shvatio, da iza čitavog tog spektakla zjapi pakao: svi su pred sobom gledali samo grupu ljudi koji žive ideal modernog života“.

Najnesrećniji rezultat ovog procesa jeste to što haotična i nasilnička muzika postaje sve popularnija i dostupnija sve široj slušalačkoj publici. I to je postalo moda za kojom ne luduje samo omladina, već i čitava javnost.

Ima jedan način igranja koji je popularan među današnjom omladinom i zove se „šutka“,[2] pri kojoj razjareni mladići skaču jedni na druge i prave „gomilu“, vitlajući se, kako je Niče govorio, „tamo-amo, napred-nazad, u svim pravcima“. („I, ima li ičega gore i ičega dole?“). Nasilnički ispoljavajući svoju agresivnost, takva omladina dovršava Ničeovu rečenicu: „Zar se mi ne sunovraćujemo kroz beskrajno ništavilo?“. Ova vrsta igranja je nekada važila kao prepoznatljiva karakteristika panka, jer je demonstrirala njegovo „ludilo“. Međutim, ona je danas pronašla put do srednjoškolskih žurki.

Ovaj trend se, putem MTV-ija, propagira najširoj publici. Užasne televizijske slike mešaju se sa muzikom, i sve se to nudi mladima koji imaju dovoljno godina da umeju sami da „uključe mašinu“ (televizor). Kako dete da shvati vizualne predstave kao što je, na primer, slika šume gde je drveće okićeno fetusima koji vise sa grana; ili prizor u kome muzičari beživotno vise na kukama za meso?[3] Muzika koja je nekada bila uteha ljudskom životu postala je, danas, sredstvo proizvodnje pakla na zemlji, ono što nas navikava na taj pakao. Lepota je danas razapeta.

Napomene:

[1] Black Sabbath – u prevodu znači crni šabat, crnomagijska veštičija subota (prim. Prev.)

[2] Koliko danas brzo napreduje post-moderno obezličenje možemo videti na primeru poređenja pankerske „šutke“ koa je još uvek zadržavala tragove nekog međuličnog odnosa i opštenja (makar kroz uzajamno „šutiranje“) i „psihodeličnog transa“, načina igranja na rejv žurkama, gde svako za sebe – bez ikakvog, opštenja sa drugim – satima rejvuje, tj. „besni“ satima… („to rave“ na engleskom znači pre svega „besneti“) – (prim.prev.)

[3] Pomenimo samo još jednu od MTV reklama: iz ekrana televizora pred kojim sedi mladić i devojka, izleće sedmoglava avet-aždaja u obliku slova MTV, koja potom nasrne na ovo dvoje ladih ljudi, proždere ih žive i potom povrati samo njihove kosti i ponovo se vrati u ekran televizora. Ili, pak, onu , u kojoj post-moderni Adam i Eva stoje pred televizorom i prihvataju predlog zmije (satane) uzimaju i zagrizu jabuku na kojoj piše MTV, posle čega sve nestajeu hasou. (prim.prev.)

Izvor članka – Deca Apokalipse i njihova hrišćanska pobuna – Monasi Jovan Marler i Andrej Vermut