Sveti Pantelejmon – velikomučenik i svemilostivi lekar iscelitelj duše i tela

9 avgusta po savremenom kalendaru (27 jula po crkvenom) se slavi Sveti Pantelejmon, svemilostivi lekar i iscelitelj duša i tela naših. Rodjen i postradao kao mladić Pantoleon stekao je božanski dar da leči i isceljuje i posle upokojenja

 

STRADANjE SVETOG VELIKOMUČENIKA PANTELEJMONA

Kada carovaše bezbožni Maksimijan, svirepi mučitelj hrišćana, i kada skoro sva vaseljena beše pokrivena tamom neznaboštva i veliko gonjenje pritiskivaše svuda verujuće u Hrista i mnogi ispovednici presvetog imena Hristovog bivahu ubijani, postrada za Hrista u Vitinijskoj pokrajini u gradu Nikomidiji i sveti velikomučenik Pantelejmon.

Ovaj slavni među mučenicima stradalac Hristov rodio se u tom gradu Nikomidiji od visokorodnog i bogatog oca Evstorgija i od matere Evule. Po veri otac mu beše mnogobožac, vatreno odan idolopoklonstvu, a mati hrišćanka, naučena svetoj veri od praroditelja, i ona usrdno služaše Hristu. I tako, sjedinjeni telesno, oni behu razdvojeni duhovno: on prinošaše žrtve lažnim bogovima, a ona prinošaše žrtvu hvale istinitome Bogu. Rodivši dete o kome je reč, oni mu dadoše ime Pantoleon, što znači: po svemu lav, jer se pretpostavljalo da će hrabrošću biti sličan lavu. No docnije njemu bi promenjeno ime u Pantelejmon, to jest svemilostiv, pošto prema svima beše milostiv: besplatno lečaše bolesnike i činjaše milostinju sirotinji, obilno razdajući očevo bogatstvo nevoljnima.

Još izmalena mati vaspitavaše Pantoleona u hrišćanskoj pobožnosti, učeći ga da zna jedinog istinitog Boga, Gospoda našeg Isusa Hrista, i da veruje u Njega, i da Mu ugađa dobrim delima, a da se odvraća od idolopokloničkog mnogoboštva. I dečko pažljivo slušaše materine pouke i usvajaše ih, ukoliko je to bilo moguće u njegovim godinama. No, kakva šteta i gubitak! njegova dobra mati i učiteljica u mladim godinama svojim otide ka Gospodu, ostavivši sina još nepunoletna i nesazrela. Posle njene smrti dečko lako pođe tragom očeve zablude: otac ga često vođaše k idolima i učaše ga mnogobožačkom neznabožju.

Zatim dečko bi dat u gramatičku školu. A kada s odličnim uspehom izuči svu svetovnu filosofiju jelinsku, otac ga dade u medicinsku školu jednom čuvenom lekaru Efrosinu da izuči lekarsku veštinu. Oštrouman, dečko lako shvataše sve što mu je predavano, i ubrzo prevaziđe svoje vršnjake, pa malo čime ne beše ravan i samom učitelju. Pri tome on beše dobre naravi, krasnorečiv, lep, i na sve je činio vrlo prijatan utisak; a beše poznat i samom caru Maksimijanu. Jer u to vreme Maksimijan boravljaše u Nikomidiji; mučeći hrišćane, on dvadeset hiljada njih sažeže u crkvi na Božić, i ubi svetog Antima episkopa, i mnoge kroz razne muke predade na razne smrti. U carsku palatu ovog mučitelja često dolažaše lekar Efrosin sa lekarijama ili k samom caru ili k njegovim dvorjanima, jer taj lekar davaše lekove celom dvoru carskom. A kada Efrosin dolažaše u dvorac, sa njim dolažaše i mladić Pantoleon, prateći svoga učitelja, i svi se divljahu njegovoj lepoti i pameti. I car, videvši ga, upita: „Otkuda je, i čiji je sin?“ Dobivši odgovor, car naredi učitelju da što pre i što bolje nauči mladića lekarskoj veštini, želeći da ga svagda ima pored sebe kao dostojnog da predstoji caru i služi mu. U to vreme mladić već beše blizu punoletstva i zrelosti.

U te dane bejaše u Nikomidiji stari prezviter po imenu Ermolaj, koji se iz straha od neznabožaca skrivao sa nemnogo hrišćana u jednom malom i neznatnom domu. Put pak Pantoleonov, kojim je on odlazio od svoje kuće k učitelju i vraćao se, vodio je pored tog malog doma u kome se krio sveti Ermolaj. Posmatrajući kroz prozorčić mladića koji je često prolazio tuda, Ermolaj je po licu i pogledu njegovom poznao da je on dobre naravi; i doznavši Duhom da će mladić biti izabrani sasud Božji, Ermolaj jednom iziđe u susret mladiću i zamoli ga da na kratko vreme svrati kod njega u dom. Smiren i poslušan, mladić uđe u dom k starcu. Posadivši ga pored sebe, starac ga raspitivaše o poreklu i roditeljima, o veri i o celokupnom životu njegovom. Mladić mu ispriča sve podrobno, i kaza mu da mu je mati bila hrišćanka i umrla, a otac mu je živ i shodno mnogobožačkim zakonima poštuje mnoge bogove. I upita ga sveti Ermolaj govoreći: A ti, dobro čedo, kojoj bi veri želeo pripadati, očevoj ili majčinoj? – Mladić odgovori: Mati moja, dok beše živa, učaše me svojoj veri, i ja zavoleh njenu veru. No otac, kao silniji, primorava me na neznabožačke zakone i želi da me namesti u carskoj palati u činu bliskih i velikaških vojnika i slugu carevih. – Sveti Ermolaj opet upita: A kakvoj te nauci uči tvoj učitelj? – Mladić odgovori: Uči me nauci Asklipija, Hipokrata i Galena, jer tako hoće moj otac; a i učitelj moj veli da ako ja izučim njihovu nauku, onda ću lako moći lečiti svaku bolest po ljudima.

U ovim rečima sveti Ermolaj nađe povod za koristan razgovor, i poče u srcu mladićevom, kao na dobroj zemlji, sejati dobro seme reči Božjih, govoreći: Veruj mi, dobri mladiću, istinu ti govorim; nauka i veština Asklipija, Hipokrata i Galena male su, i malo mogu pomoći onima koji im pribegavaju. Usto i bogovi, koje počituju car Maksimijan, tvoj otac i ostali neznabošci, ništavni su, i nisu ništa drugo do bajka i obmana maloumnih. Jedini pak istiniti i svemoćni Bog jeste Isus Hristos. Ako budeš verovao u Njega, onda ćeš samim prizivanjem svečesnog imena Njegovog moći isceljivati svaku bolest. Jer je On slepima vid davao, gubave očišćavao, mrtve vaskrsavao, đavole, kojima se neznabošci klanjaju, jednom rečju iz ljudi izgonio. Pa ne samo On sam, nego su i haljine Njegove davale isceljenja: jer žena koja je dvanaest godina bolovala od tečenja krvi, čim se dotače kraja od haljine Njegove, odmah se isceli. Ali, ko može potanko ispričati sva čudesna dela Njegova? Jer kao što je nemoguće izbrojiti pesak morski i zvezde nebeske i kaplje vodene, tako je nemoguće pobrojati čudesa Božija i iskazati veličija Njegova. A i sada je On krepki pomoćnik slugama Svojim: utešava ožalošćene, isceljuje bolne, izbavlja od bede i oslobađa od svih vražjih zala, ne očekujući da bude umoljen od ovog ili od onog, nego preduhićruje molitve i sam pokret srca. Silu pak činiti sve to On daje i onima koji Ga ljube, a daruje im još i veća čudotvorstva; naposletku im daje beskonačni život u večnoj slavi nebeskog carstva.

Slušajući ovakve reči svetog Ermolaja Pantoleon im verovaše kao istinitima, primajući ih u srce svoje i naslađujući se njima umom svojim, i reče svetome starcu: To sam ja mnogo puta slušao od moje majke, i često sam je viđao kako se moli i priziva tog Boga o kome mi ti sada govoriš.

Od toga dana Pantoleon je svaki dan dolazio k starcu i naslađivao se njegovim bogonadahnutim poukama, i tako napredovao u poznanju istinitoga Boga. I kada se vraćao od učitelja Efrosina on nije odlazio kući svojoj dok prethodno ne bi posetio starca i dobio od njega korisne pouke. No jednom kada se povraćao od učitelja i malo svrnuo s puta, njemu se dogodi da naiđe na mrtvo dete koje beše ujela ogromna guja koja ležaše tu blizu umrloga deteta. Videvši to, Pantoleon se najpre uplaši i malo odstupi. Zatim pomisli u sebi ovako: Sada treba da ispitam i doznam je li istina ono što mi starac Ermolaj govori. – I pogledavši na nebo reče: Gospode Isuse Hriste, iako sam nedostojan da Te prizivam, ipak, ako hoćeš da postanem sluga Tvoj, javi silu Svoju i učini da u ime Tvoje ovo dete oživi a guja ugine.

I tog časa dete kao prenuvši se od sna ustade živo, a guja se rasede napola i crče. Tada Pantoleon, poverovavši potpuno u Hrista, podiže k nebu svoje telesne i duhovne oči i blagoslovi Boga s radošću i suzama, blagodareći Mu što ga izvede iz tame na svetlost poznanja Svoga. Onda žurno ode s svetom Ermolaju prezviteru, pripade k česnim nogama njegovim proseći sveto krštenje; i ispriča mu šta se dogodilo, kako mrtvo dete ožive silom imena Isusa Hrista, i kako crče smrtonosna guja. Sveti Ermolaj ustade i pođe sa njim da vidi uginulu zmiju; i videvši je on zahvali Bogu za učinjeno čudo, pomoću koga On privede Pantoleona k Svome poznanju. Vrativši se u dom, on krsti mladića u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, i odsluživši svetu liturgiju u unutrašnjoj odaji svojoj, pričesti ga Božanskim Tajnama Tela i Krvi Hristove.

Po prijemu svetog krštenja Pantoleon ostade kod starca Ermolaja sedam dana, poučavajući se Božjim rečima, govorenim mu kroz starčeva usta, i blagodaću Hristovom: kao sa izvora pijaše živu vodu i gojaše dušu svoju na izobilje plodova duhovnih. Osmoga dana on ode svojoj kući, i otac ga upita: Čedo, gde si proveo toliko dana? Ja sam bio uznemiren zbog tebe. – Sveti odgovori: Bio sam sa učiteljem u carevom dvorcu, lečili smo bolesnika koga car veoma voli, i nismo se odmicali od njega sedam dana dok mu ne povratismo zdravlje.

Ovo govoraše sveti, i govoraše ne laž, nego pod vidom priče saopštavajući istinu na tajanstven i zagonetan način: jer u umu svom on nazivaše svojim učiteljem svetog Ermolaja prezvitera, pod carevim dvorcem on podrazumevaše onu unutrašnju odaju u kojoj se izvrši Božanska Tajna, a bolesnikom imenovaše svoju dušu, ljubljenu Carem Nebeskim, koja beše sedam dana lečena duhovnih lečenjem.

Kada sutradan Pantoleon ode k učitelju Efrosinu, ovaj ga upita: Gde si bio toliko dana? – On odgovori: Otac moj, kupivši imanje, posla me da ga primim, i ja se zadržah pažljivo razgledajući sve što se tamo nalazi, jer je kupljeno veoma skupo. – I ovo on govoraše u prenosnom smislu o krštenju, koje beše primio, i o ostalim tajnama hrišćanske vere koje beše saznao i koje su sve neiskazano skupocene, prevazilazeći sva bogatstva, jer su one krvlju Hristovom stečene. Čuvši to, Efrosin prestade pitati dalje.

Blaženi Pantoleon beše pun blagodati Božje, noseći unutra riznicu svete vere. On se silno brinjaše o ocu svom, kako da ga izvede iz tame idolodemonstva i privede k svetlosti poznanja Hristova. I razgovarajući s njim, on mu mudro govoraše u pričama i pitanjima: Oče, zbog čega bogovi, načinjeni u stojećem stavu, kako su ispočetka postavljeni, tako i do današnjeg dana stoje, nikada ne sedaju, a oni, koji su načinjeni u sedećem stavu, do današnjeg dana sede i nikada ne ustaju? – Otac mu odgovori: Čedo, tvoje mi pitanje nije dovoljno jasno, te ti ne mogu na njega odgovoriti. – A sveti, stalno postavljajući ocu i druga slična ovome pitanja, učini da ovaj posumnja u svoje bogove i da postepeno raspoznaje laž i zabludu idolopoklonstva. I otac već prestade poštovati onako idole, kao što ih je ranije poštovao svakodnevno im prinoseći mnogobrojne žrtve i klanjajući im se, i poče ih prezirati i ne klanjati im se. Videći to, Pantoleon se radovaše što je u ocu svom pobudio bar sumnju prema idolima, iako nije uspeo da ga potpuno odvrati od njih. Mnogo puta hteo je Pantoleon da porazbija idole svoga oca, kojih beše mnogo u njihovom domu, ali se uzdržavaše, jedno – da ne razgnevi oca koga po zapovesti Božjoj treba poštovati, a drugo – očekujući da sam otac poznavši istinitog Boga, uzaželi da svojom rukom porazbija idole.

U to vreme dovedoše k Pantoleonu slepca koji prosaše isceljenje govoreći: Molim ti se, smiluj se na mene oslepljenog i lišenog slatkog videla; svi lekari, koliko god ih je u ovome gradu, lečili su me, ali mi ni najmanje ne pomogoše, nego mi i poslednji zračak svetlosti, koji sam mogao videti, oduzeše zajedno sa celokupnim imanjem mojim; mnogo sam potrošio nagrađujući ih, Međutim od njih dobih ne isceljenje nego gubitak i štetu. – Sveti ga upita: Kada si sve imanje dao tim lekarima od kojih nisi imao koristi, šta ćeš onda dati meni ako dobiješ isceljenje i progledaš? – Slepac odgovori: Poslednje što mi je ostalo, nešto malo, sve ću to rado dati tebi. – Svetitelj na to reče: Dar progledanja i viđenja svetlosti daće ti Otac svetlosti, istiniti Bog, preko mene, nedostojnog sluge Svog, a to što si obećao meni, nemoj davati meni nego razdaj ništima.

Čuvši to Evstorgije, otac Pantoleonov, reče Pantoleonu: Čedo, ne usuđuj se poduhvatiti se stvari koju ne možeš uraditi, inače ćeš biti ismejan. Jer šta ti možeš učiniti više od lekara, boljih nego što si ti, koji su ga lečili i nisu ga mogli izlečiti? – Svetac odgovori: Niko od tih lekara ne zna kakav lek treba dati ovome čoveku kao što ja znam, jer postoji ogromna razlika između njih i Učitelja moga koji mi je otkrio ovaj lek. – Otac njegov, misleći da on govori o svome učitelju Efrosinu, reče: Čuo sam da je i učitelj tvoj lečio ovog slepca, ali mu ništa nije pomogao. – Pantoleon odgovori: Počekaj malo, oče, i videćeš silu moga leka. – Rekavši to, on prstima dodirnu oči slepome govoreći: U ime Gospoda mog Isusa Hrista koji prosvećuje slepe, progledaj!

I odmah se otvoriše oči slepome i on progleda.

I u taj čas Pantoleonov otac Evstorgije poverova u Hrista zajedno sa progledalim čovekom, i obojica biše kršteni od svetog Ermolaja prezvitera, i napuniše se velike duhovne radosti o blagodati i sili Hristovoj. Tada Evstorgije stade razbijati sve idole u domu svom; u tome mu pomagaše i sin njegov sveti Pantoleon; i pošto ih porazbijaše u komade, oni ih baciše u jednu duboku jamu, pa zatrpaše zemljom.

Posle toga svetiteljev otac Evstorgije požive kratko vreme, pa se prestavi ka Gospodu. Pantoleon pak, postavši naslednik ogromnog imanja očevog, odmah darova slobodu robovima i robinjama, pošto ih obilno obdari; a imanje stade razdavati potrebitima: ubogima, ništima, udovicama i siromasima. On obilažaše tamnice i, posećujući sve koji su patili u okovima, on ih utešavaše lekovima i snabdevaše svima potrebama. Na taj način on beše ne samo lekar rana nego i bednoće ljudske, jer svi dobijahu od njega obilnu milostinju, i ubogi se obogaćivahu njegovom darežljivošću, a u lečenju mu pomagaše blagodat Božja. Jer njemu bi dat odozgo dar isceljenja i on besplatno lečaše svaku bolest ne tolika apotekarskim lekovima koliko prizivanjem imena Isus Hristova. Tada se Pantoleon pokaza da je ustvari Pantelejmon, tojest svemilostiv, jer i po imenu i stvarno on svima ukazivaše milost i nikoga ne otpuštaše od sebe prazna i neutešna; neimućnima davaše pomoć, a bolesne lečaše besplatno. I k njemu se obrati sav grad sa svojim bolesnicima, napustivši sve ostale lekare, jer se ni od koga ne dobijahu tako brza i potpuna isceljenja kao od Pantelejmona koji uspešno lečaše i ni od koga plate ne primaše. I sav narod slavljaše ime svemilostivog i besplatnog lekara, a ostale lekare osuđivahu i ismevahu. Usled toga kod lekara se pojavi nemala zavist i mržnja prema svetitelju; to otpoče još od onoga vremena kada gorespomenuti slepac progleda. A to otpoče na sledeći način.

Jednoga dana kada taj slepac, koji progleda blagodareći svetom Pantelejmonu, hođaše po gradu, ugledaše ga lekari, i govorahu između sebe: Nije li to onaj što beše slep i iskaše od nas da ga izlečimo, i mi ne mogosmo? a kako on sada vidi? ko i kakvim lekom ga izleči i otvori mu oči? – I upitaše njega samog, kako je progledao. I taj čovek ne sakri da je to učinio lekar Pantelejmon. A oni znajući da je on učenik Efrosinov rekoše: Velikoga učitelja veliki učenik. – Međutim oni ne znaćahu da preko Pantejlemona dejstvuje sila Hristova, i neznajući izrekoše istinu da je Pantelejmon veliki učenik velikoga učitelja – Isusa Hrista. No iako ustima licemerno hvaljahu svetitelja, oni u srcima svojim iz zavisti smišljahu zlo i motrahu za njim, tražeći protiv njega neku krivicu, da bi ga pogubili. I primetivši da on odlazi u tamnice i tamo leči rane sužnjima koji stradahu za Hrista, izađoše pred Maksimijana mučitelja i rekoše: Care, mladić za koga si naredio da ga nauče lekarskoj veštini, želeći da ga imaš pored sebe u svome dvoru, prezrevši tvoju milost prema njemu, obilazi tamnice i leči sužnje, hulitelje bogova naših, podjednako s njim mudrijašeći protivu bogova i druge pridobijajući za to svoje zloumlje. I ako ti ne pogubiš njega ubrzo, stvorićeš sebi ne malu muku, jer ćeš videti kako se mnogi, prevareni njegovim učenjem, odvraćaju od bogova. U samoj stvari, lekarsku veštinu kojom Pantoleon isceljuje, on pripisuje ne Eskulapu ili kome drugom od bogova, nego nekakvom Hristu, i svi koje on leči veruju u Njega.

Tako govoreći, klevetnici moliše cara da naredi da pozovu slepca, isceljenog Pantoleonom, da bi se sam uverio u istinitost njihovih reči. Car odmah naredi da pronađu tog progledalog slepca. Kada ga pronađoše i dovedoše pred cara, car ga upita: Reci, čoveče, kako Pantoleon isceli oči tvoje? – Ovaj odgovori: Prizva ime Hristovo, dotače se očiju mojih, i ja odmah progledah. – A ti šta misliš, upita ga car, ko te isceli: Hristos ili bogovi? – Ovaj odgovori: Care! ovi lekari koje vidiš oko sebe lečili su me dugo vreme veoma brižljivo, i sve mi imanje uzeli, ali mi ne samo ni najmanje ne pomogoše nego mi i ono malo vida što imah oduzeše, i tako me potpuno oslepiše. Međutim Pantoleon samo prizvavši ime Hristovo učini te progledah. Sada ti sam, o care! rasudi i reši, ko je bolji i istiniti lekar: ili Eskulap i ostali bogovi koji dugo vreme behu prizivani ali ništa ne mogoše pomoći, ili Hristos koga Pantelejmon samo jednom prizva i On me odmah isceli?

Neznajući šta da odgovori na to, car stade po običaju svih mučitelja primoravati ovoga na idolopoklonstvo, i reče: Ne luduj, čoveče, i ne spominji Hrista, jer je očigledno da ti bogovi dadoše vid. – Međutim isceljeni, ni najmanje ne obraćajući pažnju na carevu vlast i ne bojeći se pretnji mukama, odgovori Maksimijanu smelije nego evanđelski slepac, nekada izveden od fariseja na ispitivanje: Ti si sam lud, o care! kada slepe bogove svoje nazivaš davaocima vida; i sam si sličan njima, zato ne želiš da vidiš istinu.

Napunivši se gneva, car naredi da ga ubiju mačem. I bi odsečena glava dobrom ispovedniku imena Isusa Hrista, i on ode da u nezalaznoj nebeskoj svetlosti gleda lice u lice Onoga koga ispovedi na zemlji dobivši telesni vid. Telo njegovo sveti Pantelejmon otkupi od ubice i pogrebe ga kraj tela svoga oca.

Posle toga car naredi da pozovu k njemu Pantoleona. Dok vojnici vođahu svetitelja k caru, on pevaše reči psalma Davidova: „Bože, slavo moja, nemoj mučati, jer se usta bezbožnička i usta lukava na me otvoriše …“, i ostalo iz Psalma 108. I stade pred zemaljskim carem telom, a umom stajaše pred Carem Nebeskim. Gledajući na njega bez gneva, car Maksimijan mu stade krotko zboriti: Nisam dobre stvari slušao o tebi, Pantoleone; kažu da ti silno huliš i unižavaš Eskulapa i ostale bogove, a slaviš zlom smrću poginulog Hrista, i na Njega se nadaš, i Njega jedinog nazivaš Bogom. Nije ti nepoznato, kako sam veliku pažnju obratio na tebe i kako sam veliku milost pokazao prema tebi, da te i u moju palatu primah, i učitelju tvome Efrosinu zapovedih da te hitno nauči svoj lekarskoj veštini, da bi ti neodstupno svagda bio pored mene; a ti si, prezrevši sve to, otišao k protivnicima mojim. Uostalom, ja neću da verujem onome što se priča o tebi, jer su ljudi navikli da govore mnoge neistine. Ja sam te zbog toga i pozvao, da mi ti sam kažeš istinu o sebi i izobličiš lažnu klevetu zavidljivaca na tebe, prinevši velikim bogovima, kao što dolikuje, žrtvu pred svima.

Svetitelj odgovori: Delima treba više verovati nego rečima, o care! jer se istina daleko više poznaje iz dela nego iz reči. Veruj pričama što si čuo o meni, da se ja odričem Eskulapa i ostalih bogova vaših, a proslavljam Hrista, jer iz dela Njegovih ja poznadoh da je On jedini istiniti Bog. Evo; čuj bar ukratko dela Hristova: On je stvorio nebo, utvrdio zemlju, vaskrsavao mrtve, davao vid slepima, očišćavao gubave, rečju podizao sa odra raslabljene. Šta su slično učinili bogovi koje vi počitujete, ne znam; i mogu li učiniti? Ako pak hoćeš sada da poznaš svemoguću silu Hristovu, odmah ćeš je videti u samom delu: naredi da ovde donesu ma kog bolesnog čoveka koji leži na samrtnom odru i od koga su lekari digli ruke, i neka dođu vaši žreci i prizovu svoje bogove, a i ja ću prizvati Boga mog, pa koji od bogova isceli bolesnika, taj neka bude priznat za jedinog istinitog Boga, a ostali neka budu odbačeni.

Caru se dopade ovaj svetiteljev predlog i naredi odmah da potraže takvog bolesnika. I bi donesen na odru čovek koji dugo godina beše sav uzet i ne mogaše vladati ni jednim delom svoga tela, i beše kao neko neosetljivo drvo. Dođoše i idolopoklonički žreci, iskusni u lekarskoj veštini, i predložiše svetitelju da najpre on prizove svoga Hrista. No svetitelj im na to reče: Ako ja prizovem moga Boga, i Bog moj isceli ovog raslabljenog, koga će onda isceliti bogovi vaši? Nego vi prvo prizovite bogove vaše, i ako oni iscele bolesnika, onda čega radi i prizivati moga Boga?

Tada žreci stadoše prizivati svoje bogove: jedan Eskulapa, drugi Zevsa, ovaj Dijanu, oni druge besove, i ne bi ni odjeka, ni odziva. I dugo se oni trudiše u svojim bogomrskim molitvama, ali bez ikakvog uspeha. Svetitelj pak, videći njihov uzaludni trud, nasmeja se. Primetivši da se nasmeja, car se obrati Pantoleonu rečima: Pantoleone, ako možeš, prizivanjem tvoga Boga učini ti zdravim ovoga čoveka. – Svetitelj na to reče: „Neka odstupe žreci“. I oni odstupiše. Tada svetitelj priđe odru, pa podiže oči svoje k nebu i stade se moliti govoreći: Gospode! usliši molitvu moju, i vapaj moj neka izađe preda te. Nemoj odvratiti lica svoga od mene; u dan kad sam u nevolji, prigni k meni uho svoje; u dan kad te prizivam, brzo me usliši (Ps. 101, 2-3), i javi silu Svoju pred onima koji Te ne znaju, o Care sila! jer je sve moguće Tebi. – Pošto se pomoli tako, svetitelj uhvati raslabljenoga za ruku govoreći: U ime Gospoda Isusa Hrista ustani i budi zdrav! – I odmah ustade raslabljeni, i oseti snagu u celom telu, i hođaše radujući se, pa uzevši postelju svoju, odnese je kući svojoj.

Videvši ovo čudo, mnogi od prisutnih poverovaše u Hrista, a idolopoklonički žreci škrgutahu zubima na slugu Hristovog i govorahu caru: Ako ovaj ostane u životu, ukinuće se prinošenje žrtava bogovima, i mi ćemo biti ismejani od hrišćana. Stoga, pogubi ovoga što pre, o care! – Tada car reče svetitelju: Pantoleone, prinesi žrtvu bogovima, da ne pogineš badava. Ne znaš li koliko je ljudi poginulo što ne poslušaše naredbe naše i odrekoše se bogova naših? Zar nisi saznao kako ljuto bi mučen starac Antim? – Svetitelj odgovori: Koji god umreše za Hrista, nisu poginuli nego su se obreli u večnom životu. I kada je Antim, star i nemoćan telom, mogao podneti žestoke muke za Gospoda našeg, utoliko pre ja, mlad i snažan telom, treba da neustrašivo pretrpim sve muke na koje me budeš stavio. Jer ja smatram da je meni gubitak ne umreti za Hrista, a dobitak – umreti sa Njega.

Tada car naredi da mučenika obese naga na mučilišnom drvetu, pa da mu železnim noktima stružu telo i gorećim svećama opaljuju rebra. A on, podnoseći ove muke, pogleda na nebo i reče: Gospode Isuse Hriste! dođi k meni u ovaj čas, i daj mi trpljenje, da bih do kraja mogao izdržati muke. – I javi mu se Gospod u obličju prezvitera Ermolaja, i reče mu: Ne boj se, ja sam s tobom. – I odmah slugama mučiteljima klonuše ruke i postadoše kao mrtve, te ispadoše iz njih mučilišna oruđa i sveće se ugasiše.

Videvši to, car naredi da mučenika skinu sa mučilišta, pa ga upita: U čemu je sila tvoga čarobnjaštva, te i sluge iznemogoše, i sveće se pogasiše? – Mučenik odgovori: Čarobnjaštvo je moje Hristos, čija svemoćna sila čini sve. – Car mu izvrati na to: A šta ćeš raditi, ako te stavim na veće muke? – Mučenik odgovori: U većim mukama veću silu Svoju javiće Hristos moj, dajući mi veće trpljenje, da bi te posramio. A ja, pretrpevši veće muke za Njega, dobiću veću nagradu od Njega.

Tada mučitelj naredi da se u velikom kazanu rastopi olovo i u njega baci mučenik. Kada olovo stade ključati, mučenika privedoše kazanu, a on podiže oči svoje k nebu i pomoli se govoreći: Čuj, Bože, glas moj kada Ti se molim; od straha vražija izbavi dušu moju. Sakrij me od gomile bezakonika i od mnoštva onih što čine nepravdu (Ps. 63, 2-3). – Dok se on tako moljaše, opet mu se javi Gospod u obliku Ermolaja, i uzevši ga za ruku uđe s njim u kazan, i tog časa se ugasi oganj i ostinu olovo, a mučenik pevaše psalamske reči: Ja zavapih k Bogu, i Gospod me ču. Večerom i jutrom i u podne tužim i uzdišem, i čuće glas moj (Ps. 54, 17-18).

Prisutni se divljahu čudu, a car povika: Šta će ovo biti, kada se i oganj ugasi i olovo ohladi? Kakvom ću onda mukom mučiti ovog mađioničara? – Prisutni predložiše: Neka bude bačen u dubinu morsku, pa će odmah poginuti, jer neće moći omađijati more. – I naredi mučitelj da se to učini. Sluge onda dohvatiše mučenika i odvedoše na more; tamo ga posadiše u čamac, vezaše mu veliki kamen oko vrata, otploviše daleko od obale, pa ga baciše u more, a sami se vratiše na obalu. Kada svetitelj bi bačen u more, njemu se opet kao i ranije javi Hristos u obliku Ermolaja, i kamen o vratu mučenikovom postade lak kao list, te se mučenik sa njim držaše na površini mora ne tonući, i iđaše po vodi kao po suvu, vođen desnicom Hristovom kao nekada Petar, i izađe na obalu pevajući i slaveći Boga, i stupi pred cara.

Zapanjen ovakvim čudom, car uzviknu: Kakva je sila mađioništva tvog, Pantoleone, te si i more omađijao? – Svetitelj odgovori: I more se pokorava Gospodu svom i ispunjuje volju Njegovu. – Car upita: Eda li ti i morem vladaš? – Mučenik odgovori: Ne ja nego Hristos moj, Sazdatelj i Gospodar svekolike vidljive i nevidljive tvari. On vlada kako nebom i zemljom, tako i mbrem: jer su po moru putevi Njegovi, i staze Njegove po velikim vodama (Ps. 76, 20).

Posle toga mučitelj naredi da se van grada spremi zverinje gledalište, pa da mučenik bude predat zverovima da ga pojedu. I sleže se sav grad na to gledalište, želeći da vidi kako zveri rastržu divnog i nevinog mladića. Na gledalište dođe i car, i privevši mučenika pokazivaše mu prstom zverove, govoreći: Oni su spremljeni za tebe; zato me poslušaj, poštuj svoju mladost, sažali se na lepotu tela svog, pa prinesi bogovima žrtve, da ne umreš zlom smrću, raskidan zubima zverova. – No svetitelj izjavi da više voli da ga zveri rastrgnu nego da posluša takav lukavi savet i naredbu. I njega baciše zverovima. A Gospod i tu, javivši se svetitelju u obliku prezvitera Ermolaja, zapuši usta zverovima i učini ih krotkima kao jaganjce, te oni pritrčavahu k svetitelju i lizahu mu noge. On ih glađaše rukom, i svaki zver se truđaše da dođe pod svetiteljevu ruku, te stoga potiskivahu jedan drugog. Videći to, narod se divljaše i gromoglasno klicaše: Velik je Bog hrišćanski! neka bude pušten nevin i pravedni mladić!

Razjarivši se silno, car izvede vojnike sa isukanim mačevima protiv onih koji slavljahu Hrista Boga, te ubiše mnoge iz naroda koji poverovaše u Hrista. A naredi car da i zverove pobiju. Videvši to, mučenik uzviknu govoreći: Hvala Ti, Hriste Bože, što ne samo ljudi nego i zverovi umiru za Tebe.

I ode car sa gledališta ojađen i besan, a mučenika vrže u tamnicu. Pobijene pak ljude uzeše njihovi rođaci i pogreboše ih, a zverovi biše ostavljeni da ih pojedu psi i mesožderne ptice. Ali i tu se dogodi divno čudo: iako tu zverinje ležaše mnogo dana, njih se ne dotakoše ni psi ni ptice, niti se pak leševi njihovi usmrdeše. Doznavši za to, car naredi da ih pobacaju u duboku jamu i zaspu zemljom. Odnosno mučenika pak on zapovedi da se načini strašan točak, načičkan oštrim gvožđem. Kada za njega privezaše svetitelja i stadoše okretati točak, neka nevidljiva sila odmah izlomi točak na parčad, koja se razleteše i smrtno raniše mnoge koji stajahu blizu, a mučenik siđe s točka čitav i nepovređen.

I strah spopade sve zbog takvih čudesa, kojima se Bog proslavljaše u Svome svetitelju. A car silno zapanjen upita svetitelja: Ko te nauči da činiš tako velika mađionička dela? – Svetitelj odgovori: Ne mađioništvu nego istinskoj hrišćanskoj pobožnosti naučen sam od svetog muža, prezvitera Ermolaja. – Car upita: A gde je taj tvoj učitelj Ermolaj? Želimo da ga vidimo. – A mučenik, saznavši Duhom da se Ermolaju već približio mučenički venac, odgovori caru: Ako narediš, ja ću ga pozvati k tebi.

I pusti car svetitelja, u pratnji tri stražara vojnika, da pozove prezvitera Ermolaja. Kada mučenik stiže onome domu u kome življaše prezviter, starac čim ga ugleda upita ga: zbog čega si došao, čedo? – Mučenik odgovori: Gospodine oče, car te zove. – Na to starac reče: Blagovremeno si došao da me zoveš, pošto se približi čas moga stradanja i smrti; jer noćas mi se javi Gospod govoreći: „Ermolaje, valja ti mnogo postradati za mene, slično sluzi mome Pantelejmonu“.

Rekavši to, starac radosno pođe s mučenikom i predstade caru. Ugledavši prezvitera, car ga upita za ime. A on, kazujući svoje ime ne sakri ni veru svoju, gromoglasno objavljujući da je hrišćanin. Car ga ponova upita, govoreći: Imaš li još koga s tobom iste vere? – Starac odgovori: Imam dva saslužitelja, istinske sluge Hristove, Ermipa i Ermokrata.

Tada car naredi da i njih dovedu pred njega. I upita car tu trojicu služitelja Hristovih: Vi li odvratiste Pantoleona od naših bogova? – Sveti odgovoriše: Sam Hristos Bog naš priziva k Sebi one koje smatra dostojnima, izvodeći ih iz tame idolodemonstva na svetlost poznanja Svoga. – Ostavite sada vaše lažne reči, produži car, i ponova obratite Pantoleona k bogovima, pa će vam se oprostiti prva krivica vaša, i vi ćete se udostojiti časti od mene, da ćete mi postati najprisniji prijatelji u dvorcu mome. – Svetitelji odgovoriše: Kako možemo mi to učiniti, kada i sami hoćemo da umremo sa njim za Hrista Boga našega?! Ni on, ni mi nećemo se odreći Hrista, niti ćemo prineti žrtve gluvim i bezdahnim idolima.

Rekavši to, oni sav um svoj obratiše k Bogu i stadoše se moliti, podigavši oči svoje k nebu. I javi im se odozgo Spasitelj, i odmah nastade zemljotres i uskoleba se to mesto. I reče car: Vidite li kako se bogovi razgneviše na vas, te kolebaju zemlju! – Svetitelji odgovoriše: Dobro si rekao da se od bogova vaših zatrese zemlja, jer oni popadaše sa svojih mesta na zemlju i razbiše se, oboreni silom Boga našeg koji se razgnevio na vas.

Dok oni to govorahu dotrča k caru glasnik iz idolišta i obavesti ga da svi njihovi idoli padoše na zemlju i razbiše se u prah. A bezumni car, videći u svemu tome ne silu Božju nego mađioništvo hrišćana, povika: Zaista, ako ove mađioničare ubrzo ne pogubimo, onda će ceo grad propasti zbog njih. – I naredi car da Pantelejmona odvedu u tamnicu, a starca Ermolaja i njegova dva prijatelja, podvrgnuvši mnogim mukama, osudi na posečenje mačem. I tako tri sveta mučenika: prezviter Ermolaj i njegovi saslužitelji, Ermip i Ermokrat, dovršivši svoj mučenički podvig, zajedno predstadoše Svetoj Trojici u slavi nebeskoj. (Njihov spomin je 26 jula).

Posle pogubljenja triju svetih mučenika car ponova izvede preda se svetog Pantelejmona i reče mu: Ja mnoge obratih od Hrista k našim bogovima, a jedino ti nećeš da me poslušaš. Već i učitelj tvoj Ermolaj sa oba prijatelja svoja pokloni se bogovima i žrtvu im prinese, i ja ih odlikovah visokim zvanjima u mome dvorcu. Postupi i ti tako, da bi se s njima udostojio iste časti. – Mučenik pak, znajući Duhom da su sveti skončali, reče caru: Naredi im da dođu ovamo da ih vidim pred tobom. – Car odgovori: Nisu sada ovde, jer sam ih poslao u drugi grad da prime veliko bogatstvo. – Mučenik na to reče: Eto, ti si i ne želeći rekao istinu, poslao si ih odavde predavši ih na smrt, i oni su stvarno otišli u nebeski grad Hristov da prime bogatstva koja oko ne vide.

Videći da ni na koji način ne može skloniti mučenika na njihovo zloverje, car naredi da ga žestoko biju i, stavivši ga na ljute muke, osudi ga na smrt: da mu se mačem odseče glava a telo sažeže ognjem.

Vojnici onda uzeše mučenika i povedoše izvan grada na posečenje. Idući na smrt, sveti pojaše psalam Davidov: „Mnogo puta vojevaše sa mnom, ali me ne savladaše. Na leđima mojim oraše grešnici„, i ostalo iz toga psalma (Ps. 128, 2-3). Kada vojnici izvedoše mučenika van grada nešto više od jednog potrkališta, tada dođoše na mesto gde Gospodu beše ugodno da sluga Njegov skonča. Tu oni privezaše svetog mučenika za maslinu. Dželat priđe i udari mačem svetitelja po vratu, ali se mač savi kao vosak, i telo svetiteljevo ne zadobi ranu, jer svetitelj još ne beše završio svoju molitvu. Zapanjeni, vojnici povikaše: „Velik je Bog hrišćanski!“ Pa, pripavši k nogama svetitelju, rekoše: Molimo te slugo Božji, pomoli se za nas, da se otpuste gresi naši koje učinismo prema tebi po carevom naređenju.

Kada se svetitelj moljaše, ču se glas s neba, upućen njemu, koji potvrđivaše promenu imena njegova; jer ga Gospod umesto Pantoleonom nazva Pantelejmonom, javno mu dajući blagodat da samilosno prima sve koji mu pribegavaju u svakojakim nevoljama i mukama; i pozivaše ga Gospod na nebo. Ispunjen radošću, svetitelj naredi vojnicima da ga poseku, a oni ne hteše, jer se bojahu i drhtahu. Tada im svetitelj reče: Ako ne izvršite što vam je naloženo, nećete dobiti milosti od Hrista moga.

Onda vojnici pristupiše i prvo celivaše svi telo njegovo; zatim narediše jednome i on odseče glavu mučeniku, i mesto krvi poteče mleko. A ta maslina tog trenutka se okiti rodom svojim od dna do vrha. Videvši to, mnogi od prisutnog naroda poverovaše u Hrista.

O ovim čudesima koja se tu zbiše bi izvešten car; i on naredi da se ta maslina odmah poseče i isecka, pa zajedno sa telom mučenikovim sažeže. Međutim, kada se oganj ugasi, vernici uzeše telo svetiteljevo iz pepela, nepovređeno ognjem, i česno ga sahraniše na obližnjem imanju učenjaka Adamantija.

Lavrentije, Vasoje i Provijan, mučenikovi domašnji, koji su izdaleka pratili svetog mučenika i posmatrali sva stradanja njegova, i čuli glas upućen mu s neba, napisaše njegovo žitije i stradanje i predadoše svetim crkvama u spomen mučenika, na korist čitalaca i slušalaca, a u slavu Hrista Boga našeg sa Ocem i Svetim Duhom slavljenog sada i uvek i kroza sve vekove. Amin.

 

Arhimandrit JUSTIN Popović – ŽITIJA SVETIH