Zašto volim zemlju koja me je izdala i američki koncentracioni logor

Kada je bio dete, Džordža Takeija i njegovu porodicu prisilili su da odu u kamp za Amerikance japanskog porekla – američki koncentracioni logor za japance u Americi.

 

 

To je bila „bezbednosna“ mera tokom Drugog svetskog rada. 70 godina kasnije, Džordž Takei se osvrće na to kako je kamp oblikovao njegovu iznenađujuću, ličnu definiciju rodoljublja i demokratije.

 

Veteran sam svemirskog broda Enterprajz. Jezdio sam kroz galaksiju na ogromnoj letelici sa ljudima iz celog sveta, različitih rasa, različitih kultura, različitog porekla, svi smo zajedno radili i naša misija je bila da istražimo čudnovate nove svetove, da pronađemo novi život i nove civilizacije, da hrabro idemo tamo gde niko do tada nije išao.

Pa – (Aplauz) – Ja sam unuk imigranata iz Japana koji su došli u Ameriku, hrabro koračajući u novi svet, tražeći nove prilike. Moja majka je rođena u Sakramentu, u Kaliforniji. Moj otac je iz San Franciska. Sreli su se i uzeli u Los Anđelesu, i ja sam se tamo i rodio.

Imao sam četiri godine kada je Japan bombardovao Perl Harbor 7. debembra 1941, i svet se preko noći upustio u svetski rat. Ameriku je odjednom obuzela histerija. Japanski Amerikanci, američki građani japanskog porekla, gledani su sa sumnjom i strahom i čistom mržnjom jednostavno jer smo izgledali kao ljudi koji su bombardovali Perl Harbor. Histerija je rasla i rasla sve dok u februaru 1942. predsednik Sjedinjenih Država, Frenklin Delano Ruzvelt, nije naredio svim Amerikancima japanskog porekla na američkoj zapadnoj obali da se na brzinu postroje bez optužbi, bez suđenja, bez procesuiranja. Procesuiranje je sam stub našeg pravnog sistema. To je sve nestalo. Trebalo je da se postrojimo i da nas zatvore u 10 zatvorskih kampova sa bodljikavom žicom u nekim od najudaljenijih mesta u Americi: pakleno vrućoj pustinji Arizone, po sparnim močvarama Arkanzasa, pustarama u Vajomingu, Ajdahu, Juti, Koloradu i dva najudaljenija mesta u Kaliforniji.

Slavio sam svoj peti rođendan 20. aprila, i samo nekoliko nedelja nakon toga, moji roditelji su pokupili mog mlađeg brata, moju mlađu sestru i mene veoma rano jednog jutra i na brzinu su nas obukli. Brat i ja smo bili u dnevnoj sobi i gledali smo kroz prozor i videli smo dva vojnika kako prilaze kući. Na puškama su nosili bajonete. Gazili su do prednjeg trema i lupali su po vratima. Moj otac je otvorio i vojnici su nam naredili da izađemo iz doma. Moj otac je mom bratu i meni dao da nosimo male komade prtljaga, i izašli smo i stajali na prilazu čekajući da izađe majka, i kada je ona konačno izašla, u jednoj ruci je držala našu malu sestru, u drugoj ogroman ranac, a niz oba obraza su joj se slivale suze. Nikad neću moći da zaboravim taj prizor. Urezan mi je u sećanje.

Odvedeni smo iz našeg doma i utrpani na vagone sa drugim porodicama Amerikanaca japanskog porekla. Na oba kraja svakog vagona su bili postavljeni sražari, kao da smo bili kriminalci. Odveli su nas preko dve trećine zemlje, klackali smo se u tom vozu četiri dana i tri noći, do močvara u Arkanzasu. Još uvek se sećam ograde sa bodljikavom žicom koja me je zadržavala. Sećam se visoke stražarske kule sa mitraljezima koji su bili upereni ka nama. Sećam se svetla za pretragu koje me je pratilo kada sam noću išao od moje barake do toaleta. Ali za mene koji sam tada imao pet godina, mislio sam je bilo lepo što su mi osvetlili put da mogu da piškim. Bio sam dete, premlad da razumem okolnosti toga što sam bio tamo.

Deca se neverovatno lako prilagođavaju. Ono što bi bilo groteskno nenormalno postalo je moja normalnost kao zatvorenika ratnog logora. Za mene je postala rutina da se postrojim triput dnevno da jedem očajnu hranu u bučnoj hali. Za mene je postalo normalno da idem sa mojim ocem da se tuširam u grupnom kupatilu. Postalo mi je normalno da budem u zatvoru, u logoru okruženom bodljikavom žicom.

Kada se rat završio, pustili su nas i dali nam kartu u jednom pravcu za bilo gde u Sjedinjenim Državama. Moji roditelji su odlučili da se vrate kući u Los Anđeles, ali to više nije bilo mesto gde smo bili dobrodošli. Bili smo bez dinara. Oduzeli su nam sve, i netrpeljivost je bila žestoka. Naš prvi dom je bio Skid Rou u najnižem delu grada, i živeli smo sa beskućnicima, pijanicama i ludim ljudima, svuda je bio smrad mokraće, na ulici, u uličicama, u hodniku. Bilo je to užasno iskustvo, i za nas decu je bilo užasavajuće. Sećam se da se jednom pijan čovek doteturao do nas i pao tačno pred nama i povratio. Moja mala sestra je rekla: „Mama, hajdemo nazad kući,“ jer je boljikava žica za nas bila dom.

Moji roditelji su naporno radili da se vrate na staro. Izgubili smo sve. Bili su na sredini svojih života i kretali su ispočetka. Radii su bez prekida i konačno su mogli da skupe sredstva da kupe trosobnu kuću u finom komšiluku. Ja sam bio tinejdžer i veoma me je zanimao moj zatvorski boravak u detinjstvu. Čitao sam knjige o građanskim pravima koje su mi govorile o idealima američke demokratije. Svi ljudi su jednaki, imamo neotuđivo pravo na život, slobodu i traženje sreće, i nisam mogao da usaglasim to sa onim za šta sam znao da je bio moj boravak u zatvoru u detinjstvu. Čitao sam knjige iz istorije i nisam mogao da nađem ništa o tome. Tako sam s ocem posle večere učestvovao u dugim, ponekad žustrim raspravama. Imali smo mnogo takvih razgovora i iz njih sam izvukao mudrost mog oca. On je najviše patio u tim zatvorskim uslovima, a ipak je razumeo američku demokratiju. Rekao mi je da je naša demokratija demokratija naroda, i da može da bude sjajna kao i narod, ali i pogrešiva kao i narod. Rekao mi je da američka demokratija suštinski zavisi od dobrih ljudi koji neguju ideale našeg sistema i koji su aktivno uključeni u procesu funkcionisanja naše demokratije. Odveo me je do štaba za kampanju – guverner Ilinoja se kandidovao za predsednika – i upoznao me je s američkom izbornom politikom. Takođe mi je pričao o mladim Amerikancima japanskog porekla tokom Drugog svetskog rata.

Kada je bombardovan Perl Harbor, mladi Amerikanci japanskog porekla, poput svih mladih Amerikanaca, potrčali su da se prijave u vojsku i volontiraju da se bore za svoju zemlju. Na taj čin patriotizma su im odgovorili šamarom u lice. Nisu nam dali da služimo i svrstali su nas kao domaće neprijatelje. Bilo je nečuveno da vas nazovu neprijateljem kada volontirate da se borite za svoju zemlju, ali to je bilo u složenici sa rečju „domaći“, što je pogrdna reč za „građanin“. Oduzeli su nam čak i reč „građanin“ i zatvorili nas na godinu dana.

A onda je Vlada shvatila da postoji manjak ljudi tokom rata i brzinom kojom su nas postrojili, otvorili su vojsku za službu mladim Amerikancima japanskog porekla. Bilo je potpuno nelogično, ali desila se neverovatna, zapanjujuća stvar – hiljade mladih Amerikanaca i Amerikanki japanskog porekla je krenulo iza tih ograda sa bodljikavom žicom, obuklo istu uniformu kao onu koju su nosili stražari, ostavili su porodice u zatočeništvu da bi se borili za ovu zemlju.

Rekli su da će se boriti ne samo da izvuku svoje porodice van tih ograda s bodljikavom žicom, već i zato što su obožavali sam ideal onoga što zastupa naša Vlada, što bi trebalo da zastupa, i sve to je ukinuto onim što se radilo.

Svi ljudi su stvoreni jednaki. I svi su otišli da se bore za ovu zemlju. Stavili su ih u odvojenu jedinicu sa svim Amerikancima japanskog porekla i poslali su ih na ratišta u Evropu, a oni su dali sve od sebe. Borili su se neverovatnom, zapanjujućom hrabrošću i junaštvom. Slali su ih na najopasnije zadatke i istrpeli su najveće žrtve proporcionalno od svih jedinica.

Postoji jedna bitka koja to ilustruje. To je bila bitka za Gotsku liniju. Nemci su bili načičkani na obronku planine, sa dosta stena, u nesavladivim pećinama i tri saveznička bataljona su tukla tu planinu šest meseci i bili su u pat poziciji. 442. jedinica je pozvana da se pridruži borbi ali su ljudi iz te jedinice smislili jedinstvenu ali opasnu ideju. Zadnji deo planine sačinjavale su samo stenovite litice. Nemci su mislili da bi napad iz pozadine bio nemoguć. Vojnici iz 442. jedinice odlučili su da urade nemoguće. U tamnoj noći bez meseca počeli su da se penju uz taj stenoviti zid visok više od 300 metara, pod punom ratnom opremom. Penjali su se celu noć po čistoj litici. U tami, neki su izgubili svoj oslonac i pali su u sopstvenu smrt u uvalu pod sobom. Svi su pali tiho. Niko nije uzviknuo, kako ne bi odali svoju poziciju. Peli su se celih osam sati, a oni koji su došli do vrha ostali su tamo do prvih zraka sunca, i čim se svetlost probila, napali su. Nemci su bili iznenađeni i oni su zauzeli brdo i razbili Gotsku liniju. Mirovanje od šest meseci je razbila 442. jedinica za 32 minuta.

To je bio neverovatan čin, i kad se rat završio, 442. jedinica se vratila u SAD kao jedinica sa najviše odličja u celom Drugom svetskom ratu. Na travnjaku Bele kuće pozdravio ih je predsednik Truman, koji im je rekao: „Borili ste se ne samo protiv neprijatelja već i predrasuda, i pobedili ste.“

Oni su moji heroji. Držali su se svoje vere u sjajne ideale ove zemlje i dokazali su da biti Amerikanac nije samo za neke ljude, da rasa nije način definisanja toga što smo Amerikanci. Proširili su to šta znači biti Amerikanac i uključili Amerikance japanskog porekla kojih su se plašili, na koje su sumnjali i koje su mrzeli. Oni su bili agenti promene, i meni su ostavili nasleđe. Oni su moji heroji i moj otac je moj heroj, koji je razumeo demokratiju i vodio me kroz nju. Dali su mi nasleđe, sa kojim dolazi odgovornost i posvećen sam tome da od svoje zemlje napravim još bolju Ameriku, da od naše Vlade napravim još bolju demokratiju, i zbog heroja koje imam i patnji kroz koje sam prošao, mogu da stanem pred vas kao gej Amerikanac japanskog porekla, ali i više od toga, ja sam ponosni Amerikanac.

Hvala vam mnogo.

(Aplauz)

Džordž Takei

Izvor: Ted konferencija