Žene lideri – zašto je suviše malo ženskih lidera

U svetu posla i politike žene lideri su u manjini. Odgovor na pitanje zašto je suviše malo ženskih lidera pokušava da pruži žena lider koja je uspela

 .

Predavanje i govor sa TED konferencije. COO kompanije Fejsbuk, gdja Šeril Sendberg, razmatra zbog čega manji procenat žena nego muškaraca dostiže vrhunce svojih profesija i nudi 3 moćna saveta ženama koje ciljaju na mesto šefa.

 

Zašto je suviše malo ženskih lidera

Za većinu nas u ovoj prostoriji danas, započnimo priznajući da smo srećni. Mi ne živimo u svetu u kome su živele naše majke, u kome su živele naše bake, gde su izbori karijere za žene bili tako ograničeni. I ako ste u ovoj prostoriji danas, većina nas odrasla je u svetu gde imamo osnovna ljudska prava. Zapanjujuće, još uvek živimo u svetu u kome ih neke žene nemaju. Sve to na stranu, mi i dalje imamo problem, realan problem. Problem je sledeći: žene ne dostižu vrhunac bilo koje profesije bilo gde u svetu. Brojevi govore sasvim jasno. Od 190 svetskih vođa – devet su žene. Od svih članova parlamenata u svetu, 13 procenata su žene. U korporativnom sektoru, žene na vrhu, šefovi, članovi upravnog odbora – maksimalno 15, 16 procenata. Ovi brojevi ne menjaju se od 2002. godine i kreću se u pogrešnom smeru. Čak i u svetu neprofitnih organizacija, svetu za koji ponekad mislimo da ga vodi više žena, žene na vrhu: 20 procenata.

Imamo, takođe, još jedan problem, a to je da se žene susreću sa težim izborom između profesionalnog uspeha i lične ispunjenosti. Skorašnja studija u SAD pokazala je da, među oženjenim višim menadžerima, dve trećine oženjenih muškaraca ima decu, a samo jedna trećina udatih žena ima decu. Pre nekoliko godina, kada sam bila u Njujorku, sklapajući neki dogovor, bila sam u jednoj od onih fensi njujorških kancelarija, možete da zamislite. Dakle, na sastanku sam – tročasovnom sastanku – i dva sata nakon početka, neophodna je pauza i svi ustaju, dok partner koji vodi sastanak počinje da izgleda veoma postiđen. I tada ja shvatam da on ne zna gde se nalaze ženski toalet u njegovoj kancelariji. Počinjem da tražim pogledom neraspakovane kutije, zaključujući da su se tek uselili, ali ne vidim nijednu. Pitam, „Da li ste se upravo uselili ovde?“ I on odgovara, „Ne, ovde smo oko godinu dana“. Ja sam rekla, „Da li mi govorite da sam jedina žena koja je sklapala neki dogovor u ovoj kancelariji u protekloj godini?“ Pogledao me je i rekao: „Da. Ili možda jedina koja je morala da ode do toaleta.“ (Smeh)

Dakle, pitanje je, kako ćemo popraviti ovo? Kako menjamo ove brojeve na vrhu? Kako možemo to da promenimo? Želim da počnem rekavši, pričam o ovome – o zadržavanju žena kao radne snage – jer zaista mislim da je to rešenje. U delu radne snage sa visokom zaradom, među ljudima koji završavaju na vrhu – Fortune 500 CEO poslova, ili u ekvivalentu u drugim industrijama – problem leži u tome, ubeđena sam, da žene odustaju. Danas ljudi pričaju dosta o ovome, pričaju o stvarima poput fleksibilnog radnog vremena i mentorstva i programima po kojima bi kompanije trebalo da obučavaju žene. Ne želim da pričamo ni o čemu poput toga danas – iako je sve to veoma važno. Danas želim da se fokusiram na to šta možemo učiniti kao individue. Kakve poruke bi trebalo same sebi da poručimo? Koje poruke poručujemo ženama koje rade sa nama i za nas? Koje poruke poručujemo našim ćerkama?

Sada na početku, želim da budem jasna da ovaj govor ne donosi presude. Ne posedujem pravi odgovor; čak ni za sebe. Otišla sam iz San Franciska, gde živim, u ponedeljak, kretala sam avionom ka ovoj konferenciji. Moja ćerka, trogodišnjakinja, kada sam je ostavila u obdaništu, uradila je čitavo ono grljenje noge, plačući, „Mama, ne idi na avion“. Ovo je teško. Osećam se krivom ponekad. Ne znam ženu koja, kod kuće ili na poslu, ne oseća to ponekad. Dakle, ne kažem da je zadržavanje na poslu prava stvar za svakoga.

Moja priča danas je o porukama za one koji žele da ostanu u poslu. I mislim da postoje tri takve poruke. Prva, sedite za stolom. Druga, načinite svog partnera pravim partnerom. I treće, pazite, ne odlazite pre nego što odete.

Broj jedan: sedite za stolom. Pre samo nekoliko nedelja u Fejsbuku, ugostili smo veoma visokog zvaničnika iz vlade, koji je došao na sastanak sa direktorima iz okoline Silikonske Doline. I svi su seli za sto. I tu su bile dve žene koje su putovale sa njim koje su bile prilično dugo u njegovom departmentu. Rekla sam im nešto poput: „Sedite za sto. Izvolite, sedite.“ A one su sele po strani. Kada sam bila na završnoj godini koledža, pohađala sam kurs zvan Evropska Intelektualna Istorija. Ne volite li takve stvari na koledžu. Volela bih da to mogu da radim sada. I pohađala sam taj kurs sa svojom cimerkom, Keri, koja je tada bila brilijantan student književnosti i kasnije postala brilijantan stipendista na književnosti i sa mojim bratom – bistar momak, igrač vaterpola i budući student medicine, student druge godine.

Nas troje smo pohađali ovaj čas zajedno. I onda je Keri pročitala sve knjige u originalu, na grčkom i latinskom, išla na sva predavanja. Ja sam pročitala sve knjige na engleskom i išla na većinu predavanja. Moj brat je malo zauzet; pročitao je jednu od dvanaest knjiga i otišao na nekoliko predavanja. Umarširao je u našu sobu nekoliko dana pre ispita da ga uputimo. Nas troje odlazi na ispit zajedno i sedamo. I sedimo tamo tri sata – sa našim malim plavim sveskama – da, toliko sam stara. Izlazimo, pogledamo se i pitamo se:“Kako ste vi uradili?“ Keri kaže:“Brate, mislim da nisam zaista prikazala glavnu poentu hegelovske dijalektike.“ Ja kažem, „Bože, zaista bih želela da sam zaista povezala Džon Lokovu teoriju imanja sa filozofima koji su usledili.“ Moj brat kaže: „Dobio sam najbolju ocenu u grupi.“ „Ti si dobio najbolju ocenu u grupi? Ti ne znaš ništa.“

Problem sa ovim pričama je da pokazuju ono što pokazuju podaci: žene sistematski potcenjuju svoje sposobnosti. Ukoliko ispitate muškarce i žene, i pitate ih pitanja o potpuno objektivnom kriterijumu poput GPA ocena, muškarci će pogrešiti malko naviše, a žene malko naniže. Žene ne pregovaraju za sebe u poslu. Studija iz poslednje dve godine o ljudima koji ulaze u posao iz koledža pokazuje da 57 procenata momaka ulazi u posao – ili muškaraca, pretpostavljam – pregovarajući o svojoj prvoj plati, dok to čini samo sedam posto žena. I najvažnije, muškarci pripisuju svoje uspehe sebi, a žene ih pripisuju spoljašnjim faktorima. Ukoliko pitate muškarce zbog čega su uradili dobar posao, oni će reći, „Ja sam predobar. Očigledno. Zašto uopšte pitaš?“ Ukoliko pitate žene zbog čega su uradile dobar posao, one će reći da im je neko pomogao, da im se posrećilo, da su radile zaista puno. Zbog čega je bitno? Veoma je bitno jer niko ne dolazi do kancelarije u uglu sedeći sa strane, a ne za stolom. I niko ne dobija unapređenje ako ne misli da zaslužuje svoj uspeh, ili ako čak ni ne razumeju sopstveni uspeh.

Volela bih da su rešenja laka. Volela bih kada bih mogla da samo odem i kažem svim mladim ženama za koje radim, svim tim predivnim ženama, „Verujte u sebe i pregovarajte za sebe. Posedujte sopstveni uspeh.“ Volela bih da to mogu da kažem svojoj ćerki. Ali nije tako jednostavno. Zbog toga što podaci, između ostalog, pokazuju da su uspeh i odobravanje pozitivno korelisani za muškarce i negativno korelisani za žene. Svi klimaju glavom, jer svi znamo da je ovo istina.

Postoji veoma dobra studija koja pokazuje ovo zaista dobro. Postoji čuvena studija Hardvard Poslovne škole o ženi po imenu Hajdi Rozen. Ona je radnik u kompaniji u Silikonskoj Dolini i koristi sve svoje kontakte da postane veoma uspešni preduzetnik. Godine 2002. – ne tako davno – jedan profesor, tada na Kolumbija Univerzitetu, uzeo je taj slučaj i načinio ga Hajdi Rozen. Dao je taj slučaj – oba slučaja – dvema grupama studenata. Promenio je tačno jednu reč: Hajdi u Hauard. Ali ta jedna reč načinila je značajno veliku razliku. Zatim je ispitivao studente. Dobre vesti su bile da su studenti, muškarci i žene, smatrali Hajdi i Hauarda istovetno kompetentnima, što je dobro. Loše vesti su da su svi voleli Hauarda. On je bio sjajan momak, želite da radite za njega, želite na pecanje sa njim. Ali Hajdi? Ne baš. Ona je pomalo okrenuta sebi. Malo političarka. Niste sigurni da biste voleli da radite za nju. Ovo je komplikacija. Moramo da kažemo svojim ćerkama i svojim kolegama, moramo da kažemo nama samima da verujemo da smo dobili desetku, da težimo unapređenju, da sedimo za stolom. I to moramo učiniti u svetu u kome će za njih postojati žrtve koje će načiniti, dok za njihovu braću neće.

Najtužnija stvar u celoj priči je da je zaista teško zapamtiti ovo. Ispričaću i jednu priču zbog koje sam sama zaista postiđena, ali mislim da je važna. Davala sam ovaj govor u Fejsbuku nedavno oko stotini zaposlenih. Nekoliko sati kasnije, mlada žena koja radi tamo sedela je za mojim malim stolom i htela je da priča sa mnom. Rekla sam ok, sela je i pričale smo. Rekla je: „Naučila sam nešto danas. Naučila sam da moram da dižem svoju ruku.“ Pitala sam je: „Na šta misliš?“ Rekla je: „Pa, vi ste davali ovaj govor i rekli ste da ćete odgovoriti na još dva pitanja. Moja ruka je bila podignuta kao i mnoge druge i odgovorili ste na još dva pitanja. Spustila sam svoju ruku, a primetila sam da su to uradile i sve ostale žene. A Vi ste odgovorili na još pitanja, samo od muškaraca.“ Pomislila sam za sebe, vau, ako ja, koja se brine o ovome, očigledno, davajući ovaj govor, tokom govora, nisam ni primetila da su ruke muškaraca još uvek podignute, a ženske nisu, koliko smo dobri kao menadžeri svojih kompanija i organizacija u primećivanju da muškarci teže za mogućnostima više nego žene? Moramo dovesti žene da sede za stolom. (Aplauz)

Poruka broj dva: načinite svog partnera pravim partnerom. Postala sam ubeđena da smo više napredovali u poslu nego kod kuće. Podaci ovo pokazuju veoma jasno. Ako žena u muškarac rade puno radno vreme i imaju dete, žena radi duplo više kućnih poslova nego muškarac i žena radi tri puta više poslova oko deteta. Dakle, ona ima tri ili dva posla, a on jedan. Ko mislite da ispada kada je potrebno da neko bude više kod kuće. Uzroci ovome su veoma komplikovani i nemam vremena da ulazim u to. I ne mislim da su nedeljno gledanje fudbala i generalna lenjost uzroci.

Mislim da su uzroci komplikovaniji. Mislim da, kao društvo, pravimo veći pritisak na naše dečake da uspeju nego na naše devojčice. Znam muškarce koji ostaju kod kuće i rade kod kuće da podrže svoje žene sa karijerama. I teško je. Kada odem na Mama-i-ja stvari i vidim oca tamo, primećujem da ostale mame ne sarađuju sa njim. I to je problem, jer moramo to načiniti jednako važnim kao posao – zato što je najteži posao na svetu – posao kod kuće za ljude oba pola, ako želimo da izjednačimo stvari i pustimo da žene ostanu u poslu. (Aplauz) Studije pokazuju takođe da domaćinstva sa jednakim zaradama i jednakom odgovornošću takođe imaju i prepolovljenu stopu razvoda. I ako to nije dovoljno dobra motivacija za sve, takođe imaju više – kako to da kažem na ovoj pozornici? – takođe se poznaju bolje u biblijskom smislu.

Poruka broj tri: ne odlazite pre nego što odete. Mislim da postoji veoma duboka ironija u činjenici da akcije koje žene preduzimaju – i ovo vidim sve vreme – sa ciljem ostajanja u poslu, zapravo vode do njihovog odlaska sa posla. Evo šta se događa: zauzeti smo; svi su zauzeti; žena je zauzeta. I ona počinje da razmišlja o rađanju deteta. Od momenta kada ona počne da razmišlja o rađanju deteta, razmišlja i o pravljenju prostora za to dete. „Kako to da uklopim u sve ostalo čime se bavim?“ I bukvalno od tog momenta, ona više ne diže svoju ruku, ne traži unapređenje, ne preuzima novi projekat, ona ne kaže: „Ja, ja želim to da radim.“ Počinje da se povlači. Problem je da, recimo da zatrudni baš tog dana – devet meseci trudnoće, tri meseca porodiljskog odsustva, šest meseci da odahne. Brze dve godine, veome često, kao što sam primetila, žene počinju da razmišljaju o ovome dosta ranije – kada se vere, kada se udaju, kada počnu da razmišljaju o pokušavanju da dobiju dete, što može da potraje. Jedna žena je došla da priča sa mnom o ovome i bacila sam pogled na nju – izgledala je dosta mlado. I pitala sam je: „Dakle, ti i tvoj muž razmišljate o dobijanju deteta?“ Ona je rekla: „A ne. Nisam udata.“ Nije čak ni imala dečka. Rekla sam joj: „Razmišljaš o ovome jednostavno prerano.“

Ali poenta je ono šta se dešava jednom kada započnete tiho povlačenje? Svako ko je prolazio kroz ovo – a mogu vam reći, jednom kada imate dete kod kuće, posao bolje da je zaista dobar da mu se vratite, jer je teško ostaviti to dete kod kuće – vaš posao mora da bude izazov. Mora da bude zadovoljavajuć. Morate osećati da pravite razliku. Ako pre dve godine niste dobile unapređenje, a neki tip do vas jeste, ako ste pre tri godine prestale da tražite nove mogućnosti, dosadiće vam, jer je trebalo da držite stopalo na gasu. Ne odlazite pre nego što odete. Ostanite. Držite svoje stopalo na gasu sasvim pre nego što odete na pauzu zbog deteta – i tada donesite svoje odluke. Ne pravite odluke suviše unapred, posebno one koje niste ni svesni da ih pravite.

Moja generacija neće zaista, tužno, promeniti brojeve na vrhu. Jednostavno se ne pomeraju. Nećemo dostići to da 50 procenata populacije – u mojoj generaciji neće biti 50 procenata ljudi na vrhu bilo koje industrije. Ali verujem da buduće generacije to mogu. Verujem da bi svet koji bi pokretalo, gde bi pola naših zemalja i pola naših kompanija, bilo vođeno od strane žena, bio bolji svet. I to nije samo zato što bi ljudi znali gde je ženski toalet, iako bi to bilo zaista od pomoći. Mislim da bi to bio bolji svet. Imam dvoje dece. Imam petogodišnjeg sina i dvogodišnju ćerku. Želim da moj sin ima izbor da doprinese potpuno i na poslu i u kući, a želim za svoju ćerku da ima šansu da ne samo postigne, već da njena postignuća budu odobravana.

Hvala.

 

Šeril Sendberg

Izvor: Ted koneferencija