Male stvari

Obilje zaslepljuje i donosi zasićenje u društvu izobilja. Zato nam male stvari koje nemamo donose radost. Sve ono što nemamo je veće od onoga što imamo

 

Obilje zaslepljuje na svoj poseban način.

Ako su siromaštvo i kulturna izolovanost kao povez preko očiju, obilje je sličnije šumi reflektora koji nam blješte direktno u zenice. Slepilo obilja je slepilo zasićenja.

Često se na to podsetim u Londonu, obično jednom mesečno kada mi stignu moji bubnjarski magazini. Sa monotonom regularnošću nalazim ih na podu predsoblja, medju ostalom poštom, uvijene u providnu plastiku.

Sa monotonom regularnošću ih onda odnesem u spavaću sobu, da bih ih samo delimično prelistao s vremena na vreme, do sledeće isporuke. ‘Nice to have’, što bi rekli Englezi.

Reminiscencija na prvi put kada sam dobio primerak Modern Drummer magazina, direktno iz Amerike, je uvek jaka. Iz rasipno-tapaciranog žutog Jiffy koverta poklonički sam izvukao tu relikviju koja je mirisala na mentu, iz nekog razloga, debelu i tešku u ruci; Biblija sa druge planete, moja Rozeta Tabla za dešifrovanje ne samo bubnjarskih tajni, nego i engleskog jezika.

Tako sam bukvalno naučio engleski: studirajući bubnjarski magazin. Univerzum značenja je višestruko premašivao broj njegovih strana. Svaka fraza je bila mala škola jezika, svaka reč otkriće; superkoncentracija značenja u svakom redu. Oglasi su me učili marketingu; intervjui, idiomima.

Mozak mi je, grozničavo, radio kao mikroskop, um kao teleskop. Svaki sledeći mesec, kada bi senka Goleta poštara zatamnila vrata suterena moje bake, ili moja, bio je kao praznik. ‘Dobre stvari stižu onima koji čekaju’, kaže stari slogan za Ginis, i perfektno sumira moj osećaj u tih neverovatnih, trudnih 30 sekundi koje bi protekle od momenta kada bih preuzeo koverat, do momenta kada bi magazin konačno pokazao svoje lice…

Napetost i dramatika: ko je na naslovnoj strani? koji novi ingeniozni komad opreme se pojavio? koju tajnu ću saznati danas? I sve u pola minuta, produženih u čitav mesec.

Sve ono što nemamo je veće od onoga što imamo. Veće u glavi, veće u duši. I što više nemamo, to su nam oči veće i te oči rade kao uveličavajuće staklo i onda svaka mala stvar odjednom postane gromada. Mnogi se sprdaju sa ovim stanjem, ali tek život u svetskoj metropoli, potopljenoj u pristupačno obilje, otkrije da naše gladne oči kriju u sebi i jednu veliku istinu: emotivnu konstipaciju razmaženih života.

Obilje daje sigurnost, ali i ravnodušnost. Obilje je često plitko, hladno, suvo. Radovanje malim stvarima je kao kremen: i mali kres daje varnicu; a kada bude varnice, sve je moguće – od ognjišta pripovedanja, do logorske vatre ambicije. Radovanje malim stvarima uvek ostavlja mesta za više… jer u velikoj meri zavisi od mašte: jedinom mestu u univerzumu gde magija zaista postoji.

Prvi put kada sam ukrao nešto u životu (starih pet banki od tetka – Živadine), bilo je zbog malih stvari.

Bilo mi je nemoguće da propustim najveći dogadjaj nedelje na našem brdu: ‘luladžiju’. Stari poslastičar kome nikada nisam saznao ime bi se sporim korakom popeo na brdo, pletena korpa pokrivena krpom na kuku, a ispod krpe menažerija i riznica šećerlema: petlići, lizalice, lule, bombone, orasnice i susam table… Čarlijeva fabrika čokolade u portabl izdanju; manje tehnikolor, više Teheran-kolor.

Svi pravilnici o poreklu hrane verovatno prekršeni, sve preporuke o higijeni puštene niz vetar – ali, bože, uzbudjenja! Jedna jedina musava stvar iz te korpe je bila dogadjaj. Vredna kradje i kazne.

Obilje ima mnogo dobrih strana, ali mu vakcinaciju protiv radovanja malim stvarima nikada neću oprostiti…

 

Lazar Džamić

Članak je izvorno objavljen kao autorski tekst u časopisu Novi Magazin kao deo feljtona „Čaj od šljiva“ autora Lazara Džamića.

Prenosimo ga uz dozvolu i ljubaznost redakcije Novog Magazina.