Džang Sanfeng monah koji je izumeo Tai Či Čuan borilačku veštinu

Taoistički monah Džang Sanfeng je po predanju dostigao besmrtnost. Smatra se da je on izmislio popularnu boksersku bolilačku veštinu Tai Či Čuan

 

Bez premca je bio besmrtni Džang Sanfeng*
Putujući svim domenima, njegov veliki Tao je bez premca,
Kasnije generacije su slave radi zabrljale umenost borilačkih veština,
Menjanje mog Tai-čija, kaljenje mog imena.

* Izvod iz knjige pesama Hong Jin „Tai-Či“ od čigong majstora Li Hongdžija. Džang Sanfeng je dobro poznata taoistička ličnost za koga se kaže da je izumeo borilačku veštinu zvanu Taiči Čuan.

„Odgajaj energiju, zaboravi reči i čuvaj je,
savladajte um, činjenjem ne delanja.
U aktivnosti i tišini, spoznaćete izvorne predke.
Predmet ne postoji; koga još tražiš?
Prava postojanost treba biti odgovor ljudima;
Neophodno je ne biti zbunjen kad se odgovara ljudima.
Kada niste zbunjeni vaša priroda je prirodno stabilna,
Kada je vaša priroda stabilna, energija se prirodno vraća.
Kada se energija vrati, Eliksir spontano kristališe,
Parenjem vode i vatre u loncu,
Nastaju naizmenično Jin i Jang, iznova i iznova,
Svuda proizvodeći zvuk groma.
Beli oblaci okupljeni na vrhu,
Slatka rosa kupa polarnu planinu.
Pošto je popila vino dugovečnosti,
Lutaući slobodno; ko vas još može prepoznati?
Sedeći i slušajući bezžičnu melodiju,
Jasno ćete razumeti mehanizam stvaranja.
Svih ovih dvadeset stihova
su merdevine pravo u raj“

(Ove reči se pripisuju taoističkom učitelju Džang San-Fengu)

Džang Sanfeng je kineski taoistički monah za kog se veruje da je postigao besmrtnost. Navode se razni datumi njegovog života kao što je kraj dinastije Song, Juan dinastije ili Ming dinastije. Kaže se da se zvao Džang Junbao pre nego što je postao taoistički monah. On je bio izumitelj bokserske borilačke umetnosti Tai Či Čuan negde oko 1270 godine n.e. krajem dinastije Song.

Ono što znamo o Džang Sanfengu je da je živeo u jednostavnoj slamnoj kolibi na svetoj planini Vudang u Kini. Oblačio se jednostavno noseći samo tanak kaput čak i u zimsko vrema, a primećeno je da je često živeo bez hrane danima, nedeljama ili čak mesecima.

Biografija Džang Sanfenga se razlikuje jer postoje različiti izvori. Prema jednoj biografiji tvrdi se da je Učitelj Džang Sanfeng rođen u ponoć 9 aprila 1247 godine n.e. u oblasti onoga što je danas poznato kao Liaoning, u blizini planine Zmajevog tigra u Kiang – Ši provinciji, na jugoistoku Kine. Kaže se da je u mladosti bio vladin zvaničnik. Za Šaolin borilačke veštine je saznao dok je živeo na Pao-Gi planinama u blizini Tri Vrha (San Feng), a zatim je živeo deset godina kao taoistički pustinjak i mudrac na Vudang planinama.

Jedan istorijski izveštaj govori da je živeo 200 godina (1247 – 1447 n.e.) ali datum njegove smrti je neizvestan. o bi značilo da je živeo tokom, Song, Juan i Ming dinastije, ako su ovi datumi tačni. (Jou, 1980)

Jedna drugo tradicionalno predanje tvrdi da su postojala dva taoistička monaha zvana majstor Džang Sanfeng. Jedan je rođen u dinastiji Sung (960-1279) i živeo je na Vudang planini, a kombinovao je formu trinaest položaja sa drugim taoističkim načinima i veštinama da stvori stil unutrašnjih borilačkih veština. Drugi majstor Džang San-feng (1279-1368) je bio rodom iz I Čou-a u Liaotung provinciji. Njegovo naučno ime je bilo Čuan Je i Čun Še. Živeo je na planini Vudang, bio visoko cenjeni taoista, vešt, sa mnogim neverovatnim magičnim moćima i bio je veoma popularan kod lokalnog stanovništva.

Učitelj Džang Sanfeng je poznat po raznim imenima: Džang San-feng, Dženg San Feng, Džang Džun Pao, Džang Sem Bong, Džang San Feng, Džang Tung, Džang Čun-Pao, Velemajstor Džang, Džang Besmrtnik, Besmrtni Džang, Džangsanfeng, Žan Sa-feng, Žan-Jun Bao, Ju-Šu Dži, Džuan Je i Džun Še.

Možda je čak bilo više muških taoista koji su odlučili da koriste isto ime Džang San Feng.

Neki tvrde da je u uzrastu od pet godina, dečak Džang Jun Bao patio od bolesti i izgubio vid. Njegov otac je čuo da su neki taoistički sveštenici u hramu imali neverovatan način lečenja bolesti, te je on tamo smestio Džang Jun Bao-a. Dečaj je bio izlečen u roku od nedelju dana i cela porodica je bila više nego srećna. Taoistički sveštenik je zavoleo malog Džang Jun Bao-a i uzeo ga za učenika učeći ga pisanju i borilačkim veštinama. Kao i svaki otac, njegov otac mu je poželeo puno uspeha u učenju. Od Džang Jun Bao-a se je očekivalo da položi državni ispit i napravi karijeru u vladi.

Međutim, on nije bio zainteresovan da postane političar ili ministar. Uživao je u borilačkim veštinama i posetio mnoge drevne hramove. Kada je došao do mesta Jan Jinga, on je tamo zauzeo mesto u lokalnoj samoupravi podrškom dobrog prijatelja. Pošto mu ova vrsta života nije odgovarala dao je otkaz i vratio se u Liao Dong, gde je najveći deo svog vremena proveo u napuštenom hramu.

Džang Jun Bao se zatim preselio u hram Đin Tai u Bao Ji-u i bio prihvaćen od strane uvaženog taoiste Huo Long-a kao učenik. Postao je dobro upućen u taoizam i nazvao sebe San-feng (三丰), što znači nebo i zemlja. (U 8 trigrama, San (三) predstavlja Nebo ili Tian (乾) ; Feng (丰) predstavlja Zemlju ili Kun (坤)

Drugi izvor govori da je, prema knjizi u kineskoj državnoj biblioteci pod nazivom Taiči majstor Lineage, naš junak: „Gospodin Džang Sanfeng, prezimena Džang, prvog imena Sanfeng otišao u planine Džongnan kada je imao 61 godinu. Tu je slučajno sreo besmrtnika pod nazivom Zmajeva vatra koji mu je u poznim godinama prenosio svoje znanje u vezi unutrašnje alhemije, nakon utvrđivanja da je on bio kompetentan praktikant.“

Džang Sanfeng je bio indiferentan na slavu i bogatstvo. Nakon odstupanja sa svog službenog položaja i slanja svoje imovine porodici, putovao je širom Kine da živi asketskim životom. Džang Sanfeng je proveo nekoliko godina na planini Hua pre naseljavanja na Vudang planini.

Kasnije je Džang Sanfeng putovao kroz mnoga poznata odmarališta na jugu i na kraju se skrasio na planini Vudang. Onda je nakon nalaganja svom učeniku Čiu Juančing-u da ostane u Petoj Zmajevoj kući, učeniku Lu Čiujun-u da ostane u Južnoj pećini a učeniku Liu Gukuan-u da ostanu u Purpurnoj nebeskoj palati, sam Džang Sanfeng izgradio kuću na mestu gde se danas nalazi palata besmrtnika. Nakon kultivisanja svog pravog prvobitnog bića, posle devet godina Džang Sanfeng je konačno uspeo da postigne Tao. Ljudi su ga zvali besmrtnikom i kaže se da je mogao da ostvari nezamislivu moć da obuzda loše i promoviše dobro, i da je bio u stanju da transformiše stvari u različitim oblicima onako kako je hteo. Sav univerzum postaje stvar u njegov ruci i čeka da on naloži delo.

Kasnije je Džang Sanfeng predavao jedan set bokserskih oblika Džang Songkiju i Džang Kuisanija, koji je predstavljao veoma originalan oblik Taiči boksa. Pošto postoji samo trinaest formi pokreta ljudi ga nazivaju Trinaest Formi Taiči boksa. Među ovih 13 oblika istezanja, topotanja nogama, potiskivanja, rasecanja prema dole, sakupljanja, promeni mesta, korišćenje lakta, i naslanjanja, odvojeno simbolizuju osam trigrama, dok kretanje napred, povlačenje unazad, gledanje na levo, okretanje u desno i boravak u centru ukazuju odvojeno na pet elemenata. Iz ovih specifičnih izreka proizilazi Trinaest Formi Taiči boksa. Bazirajući se na teoriji jina i janga o Či-ju i u cilju regulisanja rada unutrašnjih organa prema teoriji pet elemenata, Taiči Čuan sadrži mnoge mekane pokrete koji oponašaju mačke, ptice, zmije i majmune, dajući telu umirujuće efekte i mirno unutrašnje mentalno stanje, potpomažu usklađivanje rada unutrašnjih organa, jačanje imunološkog sistema itd.

Kao poznat taoistički majstor Džang Sanfeng je bio tražen od strane cara Tai Džua za pomoć pri vojnoj strategiji, i bio je pomoćni instrument za pobeđivanje razbojničke bande na Vudang planinama. Počastvovan je od strane cara iz Ming dinastije a kao priznanje za njegova dostignuća podignut je hram koji je do danas očuvan. U svojim kasnijim godinama Džang Sanfeng je kanonizovan kao svetac od strane cara Jing Cunga.

Majstor Džang Sanfeng je takođe poznat po svojim isceljiteljskim sposobnostima i svog dubokog razumevanja taoistički medicine.

Predanja iz 17-og veka pa nadalje mu dodeljuju zvanje majstora unutrašnjih borilačkih veština.

U 19 veku i kasnije ga smatraju majstorom Tai Či Čuan-a. Kaže se takođe da je bio upućen u borilačke veštine Šaolin Kung Fu-a, stručnjak za borilačke stilove belog ždrala, pa tkz. zmijskih formi kineskih borilačkih veština, kao i korišćenja kineskog ravnog mača ili Jian-a. Prema relativno kasnim dokumentima iz 19-og veka sačuvanim u porodicama Jang i Vu, ime Džang Sanfengovog učitelja je bilo Šu Šuanping i kaže se da bio pesnik pustinjak Tang dinastije i stručnjak za taoistički Tao Jin.

Tai Či Čuan društva koja pripisuju temelje svojih umetnosti Džangu tradicionalno proslavljaju njegov rođendan 9-og dana 3-eg meseca po kineskom lunarnom kalendaru.

Neki izvori su zabeležili da su čak dva kineskih cara slala misije Džang Sanfengu da ga pitaju za savet mada se u zapisima misija ne izveštava da li su ga pronašli.

„Pored toga što je bio mudar svetac, Džang Sanfeng je takođe poznat kao i otac Velike Vrhovne pesnice Tai Či Čuana. Džang Sanfeng je otkrio da je većina Vu Kuen-a to jest borilačkih formi bila previše energična i oslanjale su se suviše pridavanju važnosti fizičkoj snazi. Pripoveda se da je majstor Džang Sanfeng jednom posmatrajući prirodu bio svedok borbe između zmije i ptice. Buka ove bitke je poremetila učiteljevo divljenje prirodi i rizikujući da će biti dalje od svog skromnog doma, on je bio svedok napada ptice na zmiju. Na svakom tesnacu ptica je žestoko kljuvala i grebala zmiju, međutim, gmizavac je gipkošću i motajući svoje telo bio u stanju da izbegne napade i dobije bitku u svoju korist. Ptica je zauzvrat koristila kružno letenje i koristila krila da udari zmiju po njenoj bočnoj strani tela.

Džang Sanfeng je razmišljao o ovom iskustvu. Te noći tokom spavanja Ju Huan tkz. „Slavni car Žada“ posetio je Džanga u snovima i instruirao ga učeći ga tajne Tao-a koje su ptica i zmija svojim urođenim instiktima već poznavale. Sutradan probudivši se i inspirisan njegovim nebeskim posetiocem Džang Sanfeng se potrudio da odmah stvori formu nove borilačke veštine koja se je oslanjala na unutrašnju moć, ili ukorenjeni Či. Ova umetnost odražava osnovu Istine koja počiva na tome da: „popustljivost pobeđuje agresiju“ i „mekoća savladava tvrdoću“. U čast njegovog božanskog inspiratora Džang Sanfeng je ovu borilačku umetnost nazvao Tai Či Čuan ili Velika Vrhovna pesnica. Ovo je razlog zašto je Džang Sanfeng poznat kao praotac Vu Tang Ru škole, tako nazvane jer je nastala na Vu Tang Šan (planini). To su interne umetnosti koje su se upoređivale sa spoljnim borilačkim veštinama, kao što su Šao Lin Čuan, koji se oslanja na fizičko majstorstvo tela i razvoja velike snage.“

(Džon Henkok – Mitski život Džang San Fenga; John Hancock, The Mysthical Life of Chang San Feng )

„Kada je zima bila zaista hladna i staza van hrama gde je vežbao bila prekrivena snegom Džang Sanfeng je voleo da ide napolje i uživa u snežnom pejzažu. Tamo gde bi gazio nije bilo traga otisnutih koraka kao da niko tamo i nije prošao… Kaže se takođe da kada je meditirao noću, njegova kultivisana energija, takozvana či ili džing, bi činila da njegov kaput lebdi a zidovi oko njega su se drmali. Ova pojava ukazuje da je njegova energija dostigla svoj pik. On je postigao stanje pri kome se njegov Či transformisao u Šen ili Duh“ – Bjorn Darbu Nisen, Tai Či Čuan i ljudsko biće (Bjorn Darboe Nissen, Tai Chi Chuan and the Human Being)

Planina Vudang

„Pećina besmrtnog Džanga“ na Zapadnom prelazu se tradicionalno smatra mesto gde je Džang Sanfeng postigao besmrtnost. Stanovnici Fu-kou regiona veruju da je Džang Sanfeng ostavio njegovo telo u Tai Či hramu na Vudang planini. Njegova slika se i dalje može videti tamo. Nosio je bakarnu činiju umesto slamnatog šešira, a ljudi iz Fu-kou smeli su udarati po njoj bez da bi se on ljutio, jer je bio vrlo dobroćudan. Stanovnici iz Vu-janga takođe veruju da je Džang Sanfeng bio rodom iz Vu-janga i da oni imaju ekskluzivnu privilegiju dodirivanja njegovog šešira“ – Izgubljeni klasični Tai Či iz kasnije Čing dinastije, preveo Daglas Vajl, str. 110; (Lost T’ai-chi Classics from the Late Ch’ing Dynasty, translated by Douglas Wile, p. 110.)

Planina Vudang, takođe poznata kao Džan Sang planina ili Tai He planina, nalazi se na Ćin Ling planinskom vencu. Zbog lepote i veličanstvenosti pejzaža oko planine Vudang dobila je i naziv „Veličanstvena planina pod Nebom“. Planina Vudang je glavni centar za proučavanje taoizma i samo-kultivacije.

Mnogi istorijski dokumenti pokazuju da je Džang Sanfeng osoba odgovorna za sintezu Vušu običnih ljudi sa internom metodologijom i filozofskim principima taoizma. Vudang Vušu je pre svega poznat po svojim unutrašnjim stilovima.

Džang Sanfeng je izumeo Vudang Vušu istražujući osnovnu teorije jina i janga, pet elemenata i osam dijagrama (Ba Gua)

Vudang Vušu ima veoma bliske odnose sa teorijama taičija, jina i janga, pet elemenata, osam dijagrama i devet palata. Džang Sanfeng je bio u stanju da inkorporiranjem taoističke prakse menjanja esencije (tela) u unutrašnju energiju, unutrašnju energiju u duh, i duh u prazninu, kako bi formirao teoriju Vudang Vušu-a.

„Veruje se da je Džang Sanfeng dostigao besmrtnost više u čisto duhovnom smislu i da se ponovo pojavio u svetu, posle njegove navodne fizičke smrti. Radovi koji mu se pripisuje se takođe mešaju sa kasnijim dodacima i u nekim slučajevima može se smatrati kao generički proizvod škole a ne delo pojedinačnog autora. Džang San Feng literatura pokazuje spajanje južne i severne škole kompletnog realnog taoizma, kao i tragova starijih taoističkih sekti koje se bave magičnim praksama“ (Tomas Kleri, Vitalnost, energija, duh. Izvor iz taoističke knjige 1991. str. 183; Thomas Cleary, Vitality, Energy, Spirit: A Taoist Sourcebook, 1991, p. 183)

„Zapisi dostupni iz kineske drevne knjige „Istorija Minga“ u manastiru na planini Vudang ga zaista i pominju. Zapisi ga opisuju kao sedam metara visokog, sa istaknutim kostima i držanjem nalik boru, imajući brkove u obliku koplja, sa bambusovim šeširom kojeg je nosio u svim sezonama, i zimi i leti, noseći ogrtač od konjske dlake, a mogao je da pređe 1000 lija u jednom danu. Ponekad bi pojeo 50 kg. hrane u jednom obroku, ponekad bi postio nekoliko meseci i posedovao je neverovatnu memoriju bivajući u stanju da tečno recituje stihove nakon samo što bi ih jednom pročitao“ (Planina Vudang i Vudang Kungfu).

„U čast taostičkom monahu su na Vudang planini postavljene dve ogromne kamene ploče, jedna doneta dekretom od cara Ming dinastije Seng Džu-a, a druga od strane cara Ming dinastije Jing Džong-a. Istorijski carski zapisi dinastije Ming kažu da je Džang Sanfeng rođen 1247. naučio taoizam od taoističkog majstora imenom Vatreni Zmaj na Nanšan planini u Šenci. Duhovno se usavršavao devet godina na Vudang planini, bio je poznat pod počasnom titulom „Svetac beskonačnog duhovnog razvoja“ a bio je prvi patrijarh unutrašnjih borilačkih veština. U Evidenciji Velike zbirke planine večnog mira se pominje da je on studirao jin-jang kosmosa, posmatrao izvor dugovečnosti kornjača i ždralova postigavši zavidne rezultate. Zbirke Oblaci i Vode ga opisuje kako je noseći svoj mač i lautu na boku, pevao taoističke pesme, radeći na planini i proučavajući čudesne tajne kosmosa“

(Vong Kijev Kit, Kompletna knjiga Tai Či Čuan, 1996. str. 21; Wong Kiew Kit,The Complete Book of Tai Chi Chuan, 1996, p. 21)

 

Tekst prenesen sa sajta Biser do bisera