Lek koji leči dijabetes 2 neće se naći u apotekama

Zakon kapitala je surov, lek koji leči dijabetes 2 nije isplativ za farmaceutske kompanije i evo razloga zašto se neće naći u apotekama

 

Pročitao sam zanimljiv članak i saopštenje sa Salk Instituta za biloške studije gde je njihova istraživačka labaratorija otkrila vakcinu koja leči trajno od dijabetesa 2 kod miševa, bez ikakvih nus pojava. Fantastično otkriće koje budi nadu milionima onih koji boluju od dijabetesa, bolesti koja se epidemijski širi na sve segmente stanovništva. Medjutim, izvesno je da se lek koji leči dijabetes 2 neće naći skoro u apotekama, jer to nije u interesu farmaceutske industrije.

Zašto se to dešava je većini mislećih ljudi jasno, jer je na Zapadu medju farmaceutskim kompanijama sve postavljeno na nivo zaradjivanja novca i maksimiziranja profita od bolesnika i bolesti. To u praksi znači da će farmaceutske kuće radije da prave fantastične lekove za održavanje bolesti koji „leče simptome“, a ne leče trajno bolest. To se pre svega odnosi na lekove za hronične bolesti, ne na sve bolesti i ne na akutne bolesti, zaraze i slično, gde se pronalaze i publikuju lekovi koji spašavaju život.

S obzirom da pratim iz hobija problematiku naučnih istraživanja iz domena medicine, pokušaću da u najopštijoj formi podelim sa vama neke zaključke o tome šta se dešava na polju medicine i kako se traži lek koji leči dijabetes 2 i sve druge bolesti, odnosno zašto se ne traži.

Znamo kako da napravimo lek koji leči ali ne znamo koji ćemo da pravimo

Ogroman razvoj nauke i tehnologije, posebno u domenu genetskog inžinjeringa i sekvencije genoma, stvorili su farmaceutskim kompanijama mogućnost da bukvalno nadju koji god hoće lek koji leči, za bilo koju bolest. Samo je pitanje koju bolest će da istraživači istražuju i lek pronalaze, koliko će to da košta i koliko će to da donese novca nazad. Osnovno je pitanje koliko je uloženo novca u razvoj leka i kada će to da se vrati. Zato je niz egzotičnih bolesti za koje može da se nadje lek koji leči, stavljeno na marginu istraživanja, i prodori u tim oblastima se dešavaju zahvaljujući samo naučnicima entuzijastima koji iz ličnog razloga istražuju te bolesti. Ili slučajno dodju do otkrića, koje može da posluži kao lek koji leči neku bolest ili disfunkciju, kao na primer sada već čuvena Vijagra.

Razmišljajući o tome u kakav lek da se uloži novac, farmaceutska kompanija mora da razmišlja odmah u startu koliko će da zaradi, jer proces dolaženja do novog leka je dug i spor, mora mnogo novca da se uloži i taj novac mora što pre da se vrati. To više nije pitanje zdravlja nacije i ljudskosti već je to pitanje akcionara i vlasnika kapitala, koje samo interesuje koliko vredi njihova deonica farmaceutske kompanije a ne šta ona istražuje i proizvodi.

S druge strane farmaceutske kompanije odlično zaradjuju i žive od lekova za hronične bolesti kao što su visok holesterol, dijabetes, kardiovaskularne bolesti, artritis, visok pritisak. Za farmaceutsku industriju su to divne bolesti i izvor velikih prihoda, ne ubijaju odmah ljude, pacijenti stalno moraju da kupuju lekove do kraja života i novac se samo okreće. Zato nije pametno naći lek koji leči, nego samo pronaći bolju formulu leka koji održava zdravstveno stanje. Zato je celokupna filosofija labaratorija farmaceutskih kompanija fokusirana na razvoj lekova koji saniraju simptome ali ne i uzroke bolesti, mada ne uvek i ne u svakom slučaju, ali im je to generalna strategija.

Nezavisne labaratorije za pronalaženje lekova i farmaceutske kompanije

Postoji čitav niz nezavisnih labaratorija koje se bave istraživanjima u farmaciji i koje traže lekove za mnoge bolesti. To su labaratorije univerziteta, instituta, fondova, nezavisne biotehnološke firme, vladine labaratorije, vojne labaratorije. Svi oni nešto rade i svi oni dobijaju novac od nekoga za neke projekte koji su zanimljivi darodavcima.

Većina tih farmaceutskih nezavisnih labaratorija radi više na unapredjivanju postojećih lekova nego na istraživanju novih, jer kao što rekosmo, to je skup proces, za koji mnogi nemaju dovoljan budžet a ni potrebnu opremu.

Medjutim, s vremena na vreme neka labaratorija negde u svetu se oglasi i objavi da je našla lek koji leči neku bolest, kao što je to bio slučaj u našem primeru za lek koji leči dijabetes 2. Kada se to desi, znači da su naučnici zaista došli do velikog otkrića i pomaka, mada nekada ima i prevara i skretanja pažnje javnosti od strane labaratorija, sve u želji da se skupi dodatni novac za istraživanje. Ima i toga, nisu svi naučnici pošteni, ima i onih koji se bave PR-om i marketingom, kokodaču i skreću pažnju na sebe. Ipak, mi govorimo o onim naučnicima koji dodju do rezultata.

Kad njihov naučni rad prihvati priznata naučna ustanova i publikuje ga, to je zapravo signal farmaceutskim kućama da odu i da vide šta se u toj labaratoriji dogadja. Kada momci u tamnim odelima iz farmaceutske kompanije pregledaju rad, porazgovaraju sa osoblje koliko je lek koji leči otišao daleko u implementaciji, dolazi do pregovora o ceni po kojoj se lek otkupljuje. Ta cena nije samo pitanje para već i statusnih beneficija koje naučnici dobijaju – premeštenje u bolju labaratoriju, mesto profesora na univerzitetu, članstvo u upravnom odboru farmaceutskih kompanija, naučne nagrade i priznanja. To je sve cena da se lek koji stvarno leči preda farmaceutskoj kompaniji, i da se ćuti, jer je vrlo moguće da će taj lek završiti u sefovima farmaceutskih kompanija.

Na našem primeru o leku za dijabetes je to vrlo jasno. Pronadjena je vakcina koja leči iz jednog poteza dijabetes 2. Vrlo je verovatno da je ta vakcina već isprobana na dobrovoljcima i da je dala dobar rezultat, jer koji dijabetičar ne bi probao na sebi tako obećavajuću vakcinu, koja nema nus pojava. I koja labaratorija ne bi eksperimentalno, čak i ako je inkognito, isprobala dejstvo na ljudima, ne bi li imali bolju poziciju za razgovore sa ljudima u sivom iz farmaceutske industrije. Čim su ovako bombastično objavili, lek je skoro pa spreman za upotrebu, bez obzira što mora da prodje zakonsku proceduru kliničkih istraživanja prvo na kunićima, pa na primatima i na kraju na ljudima, što je otprilike 3 do 5 godina razvoja vakcine i potvrdjivanja rezultata. To bi značilo da će svet vrlo brzo ostati bez dijabetičara, kojih sada ima preko 60 miliona, ali i da će čitava industrija koja proizvodi lekove za dijabetes propasti. To niko iz te industrije koja obrće milijarde dolara godišnje ne želi, pa će učiniti sve da lek koji leči dijabetes sakrije od očiju javnosti. Tako nešto će se desiti i za neke druge hronične bolesti, za rak, malariju, itd.

I mi sada možemo samo da se pitamo koliko je sve lekova koji stvarno leče mnoge bolesti sahranjeno u trezorima farmaceutskih kompanija. I kako to da ultra bogati vlasnici tih kompanija dožive zdravi i čili duboku starost, skriveni iza očiju javnosti. Njima je lek koji leči dijabetes 2 dostupan, dok nama smrtnicima ostaje nada da će vremenom i sticajem srećnih okolnosti biti sve više lekova koji zaista leče bolesti a ne samo da uklanjaju simptome.

 

Š.V.

 

Biblija – Jevandjelje po Mateji, glava 13.

 

I onaj dan izišavši Isus iz kuće seđaše kraj mora.

² I sabraše se oko Njega ljudi mnogi, tako da mora ući u lađu i sesti; a narod sav stajaše po bregu.

³ I On im kaziva mnogo u pričama govoreći: Gle, iziđe sejač da seje.

⁴ I kad sejaše, jedna zrna padoše kraj puta, i dođoše ptice i pozobaše ih;

⁵ A druga padoše na kamenita mesta, gde ne beše mnogo zemlje, i odmah iznikoše; jer ne beše u dubinu zemlje.

⁶ I kad obasja sunce, povenuše, i budući da nemahu žila, posahnuše.

⁷ A druga padoše u trnje, i naraste trnje, i podavi ih.

⁸ A druga padoše na zemlju dobru, i donošahu rod, jedno po sto, a jedno po šezdeset, a jedno po trideset.

⁹ Ko ima uši da čuje neka čuje.