San jednog ministra

Sigurna većina

Sednica ministarska trajala je do neko doba noći. Na dnevnom redu bila su pitanja o »prethodnim merama« koje bi mogle osigurati vladi izvesnu većinu na novim izborima.

Kad je gospodin ministar došao u svoj stan, pa ušao u svoju spavaću sobu i kresnuo žižicu te zapalio sveću, video je da mu sahat pokazuje 11½.

— Gle, koje je već doba! — reče on svlačeći se polagano. — Blizu ponoć!… I zevnuvši jedanput, nastavi govoriti poluglasno sam sebi: — Najviše se brinem za te proklete izbore! Istina, postarali smo se da ponameštamo svoje ljude po narodu, ali to je sve još malo! Vlada ne može dotle biti osigurana dok vlast ne uzme u svoje ruke sve profesije u zemlji…

Tu gospodin ministar duhnu na sveću te je ugasi, pa ovako već svučen sede na krevet, zevnu žestoko i nastavi: — Škole nam u tom već odavno idu naruku; sve od reda liferuju činovnike — ljude zavisne od vlade… Aaa! — I gospodina ministra poče osvajati dremež. Opet zevnu i leže, pa kroz san, izgovori isprekidano i bez veze: — Aaa!… U državi mora biti… sve činovnik… sva zanimanja uvrstiti u državnu službu… sva… sva…

I gospodin ministar, umoran od velikog i teškog posla, zaspa kao zaklan…

Na jedan mah — du, du, du! na vratima; lupa neko goropadno.

Gospodin ministar đipi s kreveta, protrlja malo oči, pa viknu:

— Ko je?

— Ja sam.

— Ko si ti?

— Žandar.

Gospodin ministar brzo otvori vrata. Žandarm uđe, stade po vojnički i salutova.

— Šta je?

— Zovu vas u sednicu.

— Zar opet? Ta nema ni po sahata kako smo izišli!… A znaš li zašto je sazvana sednica?

— Ne znam. Poslaše me da vas zovnem. Svi su tamo. Čekaju vas.

— Dobro… Idi!

Žandarm opet salutova, okrete se vojnički i ode.

Ministar se brže-bolje obuče, pa ode u ministarstvo.

Svi ministri, njegove kolege, behu već za velikim stolom s predsednikom ministarstva na čelu.

— Šta je opet sad? — upita gospodin ministar začuđeno. — Što ste se iskupili u ponoć?

— Pa da naredimo izbore — odgovori mu predsednik ministarstva.

— Za kad?

— Za sutra… Krajnje je već vreme.

— Kakve izbore, bog s vama? Zar ne vidite da još nismo ni upola gotovi s prethodnim merama?!

— Eh, nismo da!

— A otkud jesmo! Nismo još namestili po unutrašnjosti ni četvrtinu svojih ljudi, a kamoli što drugo.

— O, da si ti živ i zdrav — reče mu jedan od kolega — to je već sve davno završeno!… Ako ne veruješ, evo ti zvaničnih novina pa se uveri!

I gospodin ministar uze od svoga kolege zvanične novine (jedan kolosalan broj štampan sitnim slovima na dve stotine punih tabaka!), metnu novine preda se na sto i pogleda u »službeni deo«. Odmah na čelu toga dela beše naštampan ovakav ukaz:

»Na predlog našeg ministra tih i tih poslova postavljamo:

Ivka Ivkovića, privremenog popa IX klase parohije divljačke, za privremenog kelnera iste klase u gostionici kod »Tri keca« u Šapcu;

Lazu Lazića, galanterista IV klase u esnafu beogradskom, za izvanrednog šlosera III klase u esnafu niškom;

Kostu Kostića, stolara II klase u esnafu valjevskom, za mutavdžiju iste klase u esnafu vranjskom; svu trojicu po potrebi službe.

Jašu Jašića, šnajdera I klase u esnafu čačanskom, za izvanrednog pandura iste klase u ne gotinskim vinogradima, a da vrši dužnost papudžije II klase u esnafu jagodinskom;

Mišu Mišića, seljaka II klase sela Parcana, za seljaka I klase sela Višnjice;

Jocu Jocića, izvanrednog seljaka III klase sela Stublina, za seljaka II klase sela Ropočeva, a da vrši dužnost selaka iste klase u Velikoj Ivanči i da zbira letinu s imanja istoga;

Niku Nikića, šustera V klase u esnafu beogradskom, za izvanrednog kočijaša III klase za varoš Smederevo, i da vrši dužnost amalina iste klase za varoš Niš i da primi zaradu iz zarade istoga;

Miću Mićića, berberina IV klase u esnafu požarevačkom, za izvanrednog bozadžiju III klase u esnafu beogradskom, a da vrši dužnosti seljaka II klase sela Mirijeva i da zbira letinu s imanja istoga…«

I tako dalje, i tako dalje, i tako dalje.

U prvi mah ogledaše se na ministrovom licu čuđenje i nedoumica, pa zatim — prijatno iznenađenje, pa sve veća i veća radost. Na jedan mah sav ustrepta od miline, poče žurno i grozničavo prevrtati listove… Ukaz se otegao s kraja do na kraj svih dve stotine tabaka! Gospodinu ministru udariše suze od radosti. Stade skakati po sali — i s noge na nogu, i u kovitlac, i u propac. Zapljeska radosno rukama i stade uzvikivati? — Ura, ura! Sva zanimanja u rukama vlasti! Divno! Ura! A ko bi se nadao? Odmah da naredimo izbore! Izbore!… izbore!… Ura! Sigurna većina! Sigurna većina! Većina! većina! veći…

Na jedan mah: bup! Trže se… Pogleda oko sebe, a on na patosu pored kreveta u svojoj spavaćoj sobi! Brzo ustade, popipa se po leđima i onako bunovan progunđa: — Uh, ala sam žestoko ljosnuo!

I leže opet u krevet da spava.

 

Milovan Glišić – Pripovetke