Postapokaliptična Zemlja bez ljudi, zvuči kao nešto iz naučnofantastičnih TV serija i filmova. Ali u ovom kratkom, iznenađujućem govoru, Lord Martin Ris nas moli da razmislimo o našim pravim egzistencijalnim rizicima. To su prirodne i ljudske pretnje koje bi mogle da zbrišu čovečanstvo. Kao zabrinuti pripadnik ljudske rase, on se pita: šta je najgore što može da se desi?

Naš poslednji vek? Kraj sveta?

Pre deset godina, napisao sam knjigu koju sam nazvao „Naš poslednji vek?“ sa znakom pitanja. Moji izdavači su izbacili upitnik. (Smeh) Američki izdavači su promenili naslov u „Naš poslednji čas“. Amerikanci vole trenutno zadovoljavanje i obrnuto. (Smeh)

Moja tema je bila ovo: naša Zemlja postoji 45 miliona vekova, ali ovaj je poseban – to je prvi gde jedna vrsta, naša, drži budućnost planete u svojim rukama. Tokom skoro cele istorije Zemlje, pretnju je predstavljala priroda – zaraze, zemljotresi, asteroidi i drugo – ali od sada, mi predstavljamo najveću opasnost. To sada nije samo nuklearna pretnja – u našem povezanom svetu, pad mreže može da se manifestuje globalno, avionski letovi mogu da rašire epidemije širom sveta za nekoliko dana, a društveni mediji mogu da šire paniku i glasine bukvalno brzinom svetlosti. Previše strahujemo oko manjih pretnji – neverovatnih sudara u letu, karcinogena u hrani, malih doza radijacije i tako dalje – ali mi i naši politički gospodari živimo u poricanju oko katastrofalnih scenarija. Na sreću, najgori se još nisu desili. Zaista, verovatno ni neće. Ali ako je događaj potencijalno razarajući, vredi platiti značajno osiguranje da se od njega zaštitite, čak i ako nije verovatan, kao što osiguravamo kuće protiv požara.

A kako nauka nudi sve veću moć i obećanja, loša strana takođe postaje sve strašnija. Postajemo sve ranjiviji. Kroz nekoliko decenija, milioni će imati mogućnost zloupotrebe biotehnologije koja se brzo razvija, isto kao što danas zloupotrebljavaju sajber tehnologiju. U TED govoru, Friman Dajson je predvideo da će deca dizajnirati i stvarati nove organizme rutinski kao što se njegova generacija igrala kompletima za hemiju. Ovo je možda na ivici naučne fantastike, ali ukoliko se obistini samo deo njegovog scenarija, naša ekologija i čak i naša vrsta ne bi dugo preživele nedirnute. Na primer, postoje neki eko-ekstremisti koji misle da bi bilo bolje za planetu, za Gaju, da postoji mnogo manje ljudi. Šta bi se desilo kada bi takvi ljudi ovladali tehnikama sintetičke biologije koje će biti sveprisutne do 2050? Do tada, drugi košmari iz naučne fantastike možda postanu stvarnost: glupi roboti koji podivljaju ili mreža koja počne sama da misli i preti svima nama.

Možemo li se regulisanjem braniti od takvih rizika? Sigurno moramo pokušati, ali ova preduzeća su toliko takmičarski nastrojena, toliko globalizovana i vođena komercijalnim pritiskom da će sve što može da bude urađeno biti urađeno negde, bez obzira na pravila. To je poput zakona o drogama – pokušavamo da regulišemo, ali ne možemo. Globalno selo će imati svoje seoske idiote, a oni će imati globalni opseg.

Kao što sam rekao u svojoj knjizi, čeka nas nezgodna vožnja kroz ovaj vek. Možda će biti prepreka za naše društvo – zaista, šanse za veliku prepreku su 50%. Ali da li postoje zamislivi događaji koji bi mogli biti još gori, događaji koji bi ugasili sav život? Kada se na internetu pojavio novi akcelerator čestica, neki ljudi su se nervozno upitali da li bi mogao da uništi Zemlju, ili još gore, razori materiju svemira? Na sreću, postoji uteha. Ja i drugi smo istakli da je priroda izvodila iste eksperimente već nebrojeno puta, preko sudara kosmičkih zraka. Ali naučnici bi svakako trebalo da paze na eksperimente koji stvaraju uslove bez presedana u prirodnom svetu. Biolozi bi trebalo da izbegavaju puštanje potencijalno razarajućih genetski modifikovanih patogena.

Usput, naša naročita averzija prema riziku od zaista egzistencijalnih katastrofa zavisi od filozofskog i etičkog pitanja, a to je sledeće. Zamislite dva scenarija. Prvi scenario će zbrisati 90% čovečanstva. Drugi će zbrisati 100%. Koliko je drugi gori od prvog? Neki bi rekli 10% gori. Broj mrtvih je 10% veći. Ali ja mislim da je drugi nemerljivo gori. Kao astronom, ne mogu da verujem da su ljudi kraj priče. Ima pet milijardi godina pre nego što se Sunce zapali i univerzum se možda zauvek nastavi, dakle post-ljudska evolucija, na Zemlji i dalje od nje, može da se produži kao i Darvinov proces koji je doveo do nas, i da bude još lepša. Evolucija u budućnosti će se zaista dešavati mnogo brže na tehnološkoj skali, ne na skali prirodne selekcije.

U svetlu tih ogromnih rizika, sigurno ne bi trebalo da prihvatimo ni rizik jednog u milijardu da bi istrebljenje ljudi moglo da prekine ovaj ogromni potencijal. Neki scenariji koji su zamišljeni zaista mogu da budu naučna fantastika, ali drugi mogu da budu razočaravajuće realni. Važna je maksima da nepoznato nije isto što i nemoguće i zato zapravo na Univerzitetu Kembridž osnivamo centar za izučavanje toga kako da se umanje ovi egzistencijalni rizici. Čini se kao da vredi da samo nekoliko ljudi razmišlja o ovim potencijalnim katastrofama. Potrebna nam je sva pomoć koju možemo dobiti od drugih jer smo posada na dragocenoj bledoj plavoj tački u ogromnom kosmosu, na planeti koja ispred sebe ima 50 miliona vekova. Hajde da ne ugrozimo tu budućnost.

Želeo bih da završim citatom sjajnog naučnika, Pitera Medavara. On kaže: „Zvona koja zvone za čovečanstvom su poput zvona na grlima stoke u Alpima. Prikačena su za naše vratove i mora da je naša krivica ako ne proizvode harmoničan i melodičan zvuk.“

Mnogo vam hvala.

Ser Martin Ris

Izvor: Ted konferencija