Zašto se javlja bolest po tumačenju svetih otaca Crkve

Kako Crkva objašnjava koji su uzroci bolesti i kako se bolest leči duhovnim putem. Kako bolest nastaje od greha i kako dolazi iscelenje

BOLESTI — Iscelenje

• Način na koji duhovni razum gleda na telesne bolesti i na njihova čudesna iscelenja, potpuno je drugačiji od načina na koji ih posmatra telesno mudrovanje. Telesno mudrovanje bolesti smatra za nesreću, a njihovo iscelenje, posebno čudesno, za najveću sreću, ne mareći mnogo za to da li je iscelenje praćeno korišću za dušu ili štetom po nju. Duhovni pak razum i u bolestima koje se šalju Promislom Božijim i u njihovim iscelenjima, koja daruje Božanska blagodat, vidi milost Božiju prema čoveku.

Ozaren svetlošću Reči Božije duhovni razum uči Bogougodnom i spasonosnom ponašanju u oba slučaja. On uči da je dopušteno tražiti i moliti od Boga iscelenje bolesti, uz tvrdu nameru da se povraćeno zdravlje i snaga upotrebe za služenje Bogu, a nikako ne za služenje sujeti i grehu. U suprotnom, čudesno iscelenje će bolesniku poslužiti samo na osudu i navući će na njega još veću kaznu u vremenu i u večnosti. Ovo svedoči Gospod, Koji je iscelio raslabljenog i rekao mu: Eto postao si zdrav, više ne greši, da ti se što gore ne dogodi (Jn. 5,14).

Duhovni uzroci bolesti kako ih tumače Sveti oci Crkve

Čovek je slab i lako se okreće ka grehu. Ako su i neki sveti, koji su imali blagodatni dar iscelenja i obilovali duhovnim rasuđivanjem, bili podvrgnuti iskušenju greha i pali, onda tim pre dar Božiji mogu da zloupotrebe telesni ljudi, koji nemaju jasna shvatanja o duhovnim predmetima. I mnogi su ga zloupotrebili! Dobivši na čudesan način iscelenje od bolesti, oni nisu obratili pažnju na dobročinstvo Božije i na svoju obavezu da budu blagodarni za to dobročinstvo, nego su počeli da vode grešan život i okrenuli dar Božiji sebi na štetu, otuđili se od Boga i izgubili spasenje. Iz tog razloga čudesna iscelenja događaju se retko, mada ih telesno mudrovanje veoma ceni i veoma bi ih želelo. Ištete a ne primate ‐ kaže apostol ‐ jer pogrešno ištete, da na uživanja vaša trošite (Jak. 4,3).

Duhovni razum uči da se bolesti i druge nevolje koje Bog šalje ljudima daju po naročitom milosrđu Božijem, kao gorki isceljujući lekovi bolesnicima i da pomažu našem spasenju i našoj večnoj koristi mnogo sigurnije nego čudesna iscelenja. Često, veoma često, bolest biva veće dobročinstvo nego iscelenje, da je do njega došlo. Bolest biva tako važno dobročinstvo, da bi njeno oduzimanje kroz iscelenje bilo oduzimanje najvećeg dobra, neuporedivog sa onim prolaznim dobrom koje pruža iscelenje telesne bolesti. Siromašni i bolesni Lazar koji se spominje u Jevanđelju, nije bio isceljen od svoje teške bolesti niti izbavljen od siromaštva, i skončao je u tom položaju u kome se tako dugo mučio, ali su ga zbog njegovog trpljenja Anđeli uzneli u naručje Avraamovo (Lk. 16,22).

Čitavo Sveto Pismo svedoči da Bog šalje različite nevolje, među njima i telesne bolesti, onim ljudima koje je zavoleo (Jevr. 12,6). Sveto Pismo tvrdi da su svi sveti Božiji bez izuzetka lutajući zemljom prešli uzak i trnovit put, ispunjen svakojakim nevoljama i oskudicom. Polazeći od takvog shvatanja nevolja, istinski služitelji Božiji su se prema nevoljama koje bi ih zadesile odnosili sa najuzvišenijom razboritošću i smirenošću. Kakva god nevolja bila u pitanju, oni su je dočekivali kao nešto što im pripada, verujući iz sve duše da nevolja ne bi došla da je nije dopustio pravedni i sveblagi Bog shodno čovekovim potrebama.

Prvo njihovo delo po dolasku nevolje bila je spoznaja da je zaslužuju. Uzrok nevolje uvek su tražili i nalazili u sebi. Potom, ako bi videli da im je nevolja smetnja za Bogougađanje, obraćali bi se molitvom Bogu da ih od nevolje izbavi, ostavljajući ispunjenje ili neispunjenje moljenja volji Božijoj i nikako ne smatrajući za ispravan svoj doživljaj nevolje. On i ne može da bude potpuno ispravan: sud ograničenog, makar i svetog čoveka, ne obuhvata i ne uzima u obzir sve uzroke nevolje, onako kako ih obuhvata i uzima u obzir svevideće oko Božije, koje dopušta nevolje na sluge i ljubljene svoje. Sveti apostol Pavle se tri puta obraćao Bogu sa molitvom da anđeo satanin, koji je ometao apostola u propovedanju hrišćanstva, bude uklonjen. Pavlova molitva nije bila uslišena: sud Božiji o tom predmetu bio je drugačiji nego sud bogonadahnutog Apostola (2. Kor. 12,7 10).

Predavanje sebe volji Božijoj, i iskrena i pobožna želja da se ta volja ispuni na nama, predstavlja neophodnu i prirodnu posledicu istinskog duhovnog rasuđivanja. Sveti monasi kada bi bili podvrgnuti bolestima, primali su ih kao najveće dobročinstvo Božije, trudeći se da prebivaju u slavoslovlju i blagodarenju Bogu, i nisu tražili iscelenje, mada se čudesna iscelenja ponajviše i savršavaju među svetim inocima. Oni su želeli da strpljivo i smireno podnose ono što je po dopuštenju Božijem, verujući i ispovedajući da je to za dušu korisnije od svakog dobrovoljno izabranog podviga. Prepodobni Pimen Veliki je govorio: ʺTri monaška delanja ravna su po svome dostojanstvu: kad neko pravilno bezmolvstvuje, kad je neko bolestan i blagodari Bogu, kad neko obavlja poslušanje sa čistom mišljuʺ.

U egipatskom Skitu gde su se podvizavali najveći sveti monasi živeo je prepodobni Venijamin. Zbog njegovog vrlinskog života Bog mu je darovao obilan dar iscelenja bolesti. Imajući taj dar, on se i sam razboleo od teške i dugotrajne vodene bolesti. Veoma je otekao. Bili su prinuđeni da ga premeste iz njegove kelije u drugu, prostraniju, i da zbog toga skinu vrata njegove kelije zajedno sa dovratkom. U drugoj prostoriji napravili su mu posebno sedište, pošto nije mogao da leži. Iako se sam nalazio u takvom položaju, prepodobni je nastavio da isceljuje druge, a onima koji bi videli njegova stradanja, pa bi saosećali sa njim savetovao je da se mole za njegovu dušu, a za telo da ne brinu. ʺKad mi je telo zdravo ‐ govorio je ‐ onda nemam neke naročite koristi od njega. Sada pak kada sam bolestan ono mi ne nanosi nikakvu štetuʺ.

Avva Petar je pričao da je jednom posetio prepodobnog Isaiju Otšelnika i zatekao ga kako strada od teške bolesti, pa mu je izrazio svoje saosećanje, na šta mu je prepodobni odgovorio: ʺToliko izmučen bolešću, ja jedva uspevam da zadržim u sećanju grozno vreme (smrti i suda Božijeg). Kad bi moje telo bilo zdravo, sećanje na to vreme bilo bi mi potpuno strano. Kad je telo zdravo, tada se u njemu lakše podstiču dela neprijateljska prema Bogu. Patnje nam pomažu da čuvamo zapovesti Božijeʺ.

U bolestima i drugim nevoljama koje bi ih zadesile, sveti oci su se trudili, kao prvo, da pokažu trpljenje koliko je to bilo do njih: pribegavali su samoukorevanju i samoosuđivanju, pritiskajući njima svoje srce i primoravajući ga na trpljenje; sećali su se smrti, suda Božijeg i večnih muka pred kojima blede zemaljske patnje; misao su uznosili ka Promislu Božijem podsećajući se na obećanje Sina Božijeg da će neodstupno prebivati sa vernima i čuvati ih, čime su svoje srce podsticali na spokojstvo i hrabrost; oni su primoravali sebe da slavoslove Boga i blagodare Mu za nevolje, primoravali su sebe na zadobijanje svesti o sopstvenoj grešnosti koja, po pravednosti suda Božijeg, upravo zbog dobrote Božije, zahteva kaznu i urazumljenje. Uz sopstveni, što je moguće veći trud oko zadobijanja trpljenja, oni su češće uznosili plamene molitve Bogu da im daruje i duhovni dar ‐ blagodatno trpljenje, koje je neodvojivo od drugog duhovnog dara blagodatnog smirenja, a oba zajedno služe kao siguran zalog spasenja i večnog blaženstva. Veliki oci shimnici nisu davali iscelenje svojim učenicima koji bi se po dopuštenju ili po Promislu Božijem razboleli, mada su to lako mogli da učine, jer nisu želeli da ih liše duhovnog napredovanja koje bolest svakako mora da donese, ukoliko se podnosi u skladu sa duhovnim predanjem Crkve.

Iguman Naskog manastira, prepodobni Serid, učenik Velikog Varsanufija koji je i sam molitveno tihovao u tom manastiru, dugo je bio bolestan. Neki od starije bratije zamolili su Varsanufija da isceli igumana. Sveti Varsanufije je odgovorio: ʺZa zdravlje moga sina mogli bi da se pomole Bogu neki ovde prisutni sveti, kako ne bi bio bolestan ni dana ‐ i to bi se ispunilo; ali on tada ne bi dobio plodove trpljenja. Ova bolest je njemu veoma korisna zbog trpljenja i blagodarenjaʺ.

Objašnjavajući neophodnost patnji za podvižnika Hristovog, sveti Isak Sirijski kaže: ʺIskušenje je od koristi svakom čoveku. Ako je ono čak i Pavlu od koristi, onda ‐ neka se svaka usta zatvore, i sav svet neka bude kriv Bogu (Rim. 3,19)ʺ. Podvižnici se podvrgavaju iskušenju zato da bi umnožili svoje bogatstvo: uspavani da bi se probudili, svoji ‐ da bi bili još bolje usvojeni. Neukom sinu ne daje se da upravlja očevim bogatstvom, jer on tim bogatstvom ne bi umeo korisno da raspolaže. Zbog toga Bog najpre iskušava i iscrpljuje, a potom daje dar. Slava Vladiki, Koji nam preko gorkih lekova pruža naslađivanje zdravljem. Nema čoveka koji se nije namučio tokom školovanja. Nema čoveka kome se nije učinilo gorkim to vreme kada se napajao da bi stekao duhovno snagu. I to da pretrpimo nije naše. Kako bi sasud od blata mogao da drži bistru vodu da prethodno nije bio ojačan Božanskim ognjem? Ako u pobožnosti neprestano budemo želeli trpljenje i sa smirenjem ga budemo tražili od Boga, dobićemo sve u Hristu Isusu, Gospodu našem.

Sveti Ignjatije Brjančaninov