DUBIOZA KOLEKTIV – Brano Jakubović i Apsurdistan

Intervju magazina Popboks sa Branom Jakubović, frontmenom bosansko hercegovačke grupe Dubioza Kolektiv. O muzici i albumu Apsurdistan

Oduvijek smo bili bend koji je koketirao sa narodnom muzikom

Uvijek nam je bilo bitno da u pjesmama ima i tog balkanskog zvuka. Često kao bend imamo priliku da sviramo vani. A kada već imaš tu perspektivu da sviraš vani, onda ti neke stvari postanu jasnije jer ih šire gledaš. Shvatiš da ne treba da se stidiš da sviraš muziku kraja iz koga dolaziš.

Dubioza kolektiv je nedavno objavila sedmi studijski album Apsurdistan, koji je promovisala nenajavljenim uličnim svirkama po gradovima nekadašnje Jugoslavije. Grupa iz Bosne i Hercegovine ove godine obeležava i desetogodišnjicu rada, što je bio dodatni povod za intervju sa jednim od osnivača Dubioze Branom Jakubovićem.

Kako ste došli na ideju da Apsurdistan promovišete iznenadnim svirkama po ulicama i trgovima gradova nekadašnje SFRJ?

Najprirodnija promocija albuma je da se nekako na ulici svira akustična varijanta. Na ulici je posebna energija. Kada sviraš koncert, ljudi koji dolaze znaju šta mogu očekivat, šta mogu slušati… Kada sviraš na ulici, dođu neki prolaznici koji ustvari nemaju očekivanja. To je ustvari najteži izazov za muzičara. Sviraš nikome i čekaš da se neko od prolaznika zakači za to, da mu se svidi.

Kako je nastao Apsurdistan i šta predstavlja ta reč?

Kod nas u Bosni skoro da nema smisla izalziti i rušiti vladu jer je trenutno u vlasti sedam političkih partija. One se toliko međusobno sukobljavaju da same obaraju vladu najmanje dva puta mjesečno. Bilo bi čisto gubljenje vremena za građane da izađu i obaraju ljude koji već sami sebe obaraju. Isto je i u Srbiji ako se ne varam. Zbog toga smo taj koncept Apsurdistana uzeli za novi album. To nije naša izmišljotina već je riječ iz riječnika i predstavlja ustvari koncept  u kojem živimo danas. Jedan naš prijatelj je napisao da ovaj album zvuči kao muzika za histerični ples pre kraja svjeta. Mi smo svi na ovim prostorima toliko sluđeni da ne znamo ni u kojem pravcu kao građani treba da djelujemo. Toliko su sulude situacije u skoro pa svim balkanskim državama. Nema više ni jedne partije koja je ljevica ili desnica. Svi su ljevi centar ili desni centar. Tako svi mogu malo i vamo i onamo, po potrebi mogu i ljevo i desno, ali eto ih u sredini, pa da mogu da se pomjere na pravu stranu kako vetar puhne. Niko nema jasan stav i jasnu viziju šta hoće da radi. Sve to nam je nažalost bio lajt motiv za pravljenje Apsurdistana.

Gde svrstavate Apsurdistan u odnosu na ranije albume?

Uvijek je to teško reći dok se ne vidi koje će pesme preživjeti sa njega. Zato smo ga i dali na besplatan download kako bi izneli jednu poštenu ponudu sudu javnosti. Glupo je da kažem da je ovo najbolji album, kao što to mnogi vole da kaže za svaki posljednji. Nas kao bend više zanima komunikacija jedan na jedan, pre nego neko obraćanje publici kao masi. Povratna informacija od svakog fana, pohvala, kritika, bilo koja druga vrsta razmišljanja nas mnogo više zanima od tog nekog biznis odeljka prodaje muzike.

Kako je došlo do saradnje sa Billom Gouldom, basistom Faith No More, koji je na ovom albumu napravio remiks pesme 99%, a koji je inače producirao vaš prethodni album?

Naš basista se slučajno sa njim upoznao u Sarajevu. On se pre par godina pojavio na jednom našem koncertu na  festivalu u Belgiji. On je ustvari sa Faith No More svirao u Parizu, ali mu se pogodilo da ima slobodan dan, pa se javio i došao da nas sluša. Sjeli smo posle koncerta i on je bio u fazonu da radimo nešto zajedno. Mi smo imali želju da ponovo snimimo nešto na engleskom i onda nam je super leglo to što je i on bio zainteresovan. Billie je inače jedan briljantan lik. Svira sa Faith No More, ali svira i sa još pet drugih potpuno alternativnih bendova.

Kako je došlo do saradnje sa Hladnim pivom i Aheist Rap na obradi pesme KUD Idijota Ja sjećam se?

Još prije nego što je Tusta umro hteli smo da sa Atheistima odsviramo neki koncert i prikupimo lovu kako bi mu pomogli u lječenju. Nažalost, Tusta je izdahnuo par dana kasnije. Poslije smo odlučili da obradimoi neku pjesmu u čast Tuste, ali i KUD Idijota. Po meni su KUD Idijoti prvi punk bend. Za mene su oni ispred Pistolsa, Clasha, svega ostalog što predstavlja punk. Ta njihova ideologija je bila fenomenlana od početka do kraja. Ostali su punk bend sve vreme i predstavljali ono što punk jeste i što treba da bude. Ja sjećam se smo najpre odsvirali zajedno sa Atheistima, a posle smo pozvali i Mileta iz Piva da nam se pridruži.

Kako odgovarate na kritike da ste od sastava koji je pevao na engleskom vremenom postali bend koji ne samo da snima i na maternjem jeziku već i koketira sa zvucima bliskim narodnoj muzici?

Uvijek smo bili bend koji je koketirao sa narodnom muzikom, manje ili više. Jedina je razlika što smo prije manje to znali. Trebalo nam je malo vremena da skontamo kako se to ustvari svira (smeh). Nije to tako lako… Da se sad uozbiljim, uvjek nam je bilo bitno da u pjesmama ima i tog balkanskog zvuka. Često kao bend imamo priliku da sviramo vani. A kada već imaš tu perspektivu da sviraš vani, onda ti neke stvari postanu jasnije jer ih šire gledaš. Shvatiš da ne treba da se stidiš da sviraš muziku kraja iz koga dolaziš. Strašno je glupo kada na nekom svetskom festivalu posle 22 indie rock garažna benda koji su iz SAD dođe neki sastav iz BiH i onda i on svira indie rock garažnu muziku. To je pomalo besmisleno. Druga stvar je prilika da prenesemo na svetskim festivalima nešto što je sa ovih podneblja. Ljudi na festivalima očekuju da čuju nešto iz te zemlje odakle si, a ne da budeš još jedna kopija bendova koje tamo slušaju svaki dan. Važno je da ljudi čuju zvuk područja odakle si, onda im je svirka zanimljivija, a i više te cene.

Da li je balkanski zvuk i prizvuk folka jedini način i da se društveno angažovani tekstovi, poput vaših, približe što većem broju ljudi?

Da sviramo sirovi punk pitanje je koliko bi ljudi čulo i shvatilo na primer poruku pjesme Kažu. Volimo da eksperimentišemo i da našu muziku približimo toj ivici na kojoj ustvari stoji najveći broj ljudi. Besmisleno je pričati angažovanu priču i držati je u usko zatvorenim krugovima od 12 prijatelja. Pravi angažman je taj koji izvedeš do kraja, kojim predstaviš što većem broju ljudi. Zbog čega to pokušavati sakriti od ljudi da bi ispao kao šatro zajeban, neshvaćen… Nije tajna da želimo da tu priču da banaliziramo. Ne furamo na pjesništvo, na metafore… Hoćemo da govorimo o konkretnim stvarima kroz muzičku formu koja nama dobro zvuči, ali i koja će ujedno privući određeni broj ljudi. Mnogi ljudi će reći da nam noviji albumi zvuče manje bijesno, i u pravu su. Stvari se mjenaju i mi se mjenjamo s vremenom.

Kroz pesme Dubioza Kolektiv-a oseća se kritika sadašnjih uređenja balkanskih država i jugonostalgija…

Ja sam 78’ godište, tako da jugonostalgičan mogu biti samo prema pričama koje moje roditelji pričaju. Jedino mogu preslušat Krivo je more od Divljih jagoda pa biti jugonstalgičan na to što ću eventualno pregledati slike sa tog albuma… Nismo mi jugonostalgični nego smo normalnonostalgični.  Žalimo za tim nekim normalnim uređenjem. Ne mora to biti socijalizam, ne mora biti komunizam, ma ni ne zanima me više šta je… Samo smo za normalnošću nostalgični, ni za čim drugim.

Koji je bio prelomni momenat u kome ste sa engleskog jezika prešli na maternji?

Nije to bila neka previše svijesna odluka. Bend je nastao spontano, nije bilo ono: ‘Hajde da sada pravimo grupu, pa da je nazovemo ovako…’ Isto tako je i spontano došao taj prelazak na naš jezik sa engleskog. Jednostavno smo znali da želimo da imamo bend koji je angažovan i nismo razmišljali o tome. Kada smo počijeli da radimo, bio je to tek kraj rata i ljudi su bili apolitični, bilo im je muka od svih političkih priča… Ljudima je jedino bilo bitno to što je rat stao i ništa ih drugo nije zanimalo. Mi smo hteli napraviti bend koji bi mjenjao tu vrstu mišljenja, tu letargiju i nezainteresovanost. To je jedino što smo znali i htjeli, sve ostalo se spontano dešavalo. Prvi tekst smo napisali na engleskom jer nam je valjda tako bilo lakše, valjda nam je ljepše zvučalo… Onda nam se desila pjesma Zatvor. Neki naš prijatelj je pravio neku emisiju, pa smo mi pravili muziku za špicu iz koje je na kraju izašla cela pjesma. Par mijeseci kasnije desio se i jedan ogroman protest u Sarajevu, pa smo i zbog toga odlučili da napravimo još jednu pjesmu na domaćem jeziku kako bi dali neki svoj doprinos. Onda nam je nekako krenulo i otvorila se ta česma iz koje su izlazile i domaće pjesme. Zatim smo nastavili da radimo cik-cak i na jednom i na drugom jeziku.

 

Vlada Živanović

Tekst prenesen sa sajta Popboks