Josif Pančić

Veliki srpski naučnik, akademik i prirodnjak Josif Pančić koji je istražio floru Balkana, pronašao nove vrste biljaka – Pančićeva omorika i zabeležio one biljne vrste koje su iščezle

 

Ove godine se obeležava 200 godina od rođenja Josifa Pančića, prvog predsednika Srpske kraljevske akademije i najvećeg prirodnjaka 19. veka

U sredu, 1. oktobra, otvorena je izložba „Josif Pančić – nasleđe koje ne zastareva“ u Galeriji nauke i tehnike SANU, povodom dva veka od rođenja ovog naučnika i istraživača.

Na postavci je prikazano delo i rad Pančića na istraživanjima flore Srbije, Crne Gore i Bugarske, kroz karte putovanja, herbarski materijal i brojne fotografije biljaka koje je izučavao, originalna prepiska, knjige i druga građa.

Predstavljena je i Pančićeva omorika, balkanska ramonda i sve biljke nazvane po velikanu srpske nauke, a uporedo sa njegovim naučnim otkrićima organizatori izložbe predstaviće i savremenu Crvenu knjigu flore Srbije o iščezlim vrstama koje je otkrio.

Josif Pančić je rođen 5. aprila 1814. godine, u selu Ugrini, u nekadašnjem Austrijskom carstvu, a današnjoj Hrvatskoj. Bio je najveći srpski botaničar, lekar i prvi predsednik Srpske kraljevske akademije. Josif Pančić je osnovnu i srednju školu završio u Hrvatskoj. Služio se latinskim i nemačkim jezikom, a sam je savladao i engleski, francuski, italijanski i španski.

Bio je četvrto dete oca Pavela, siromašnog zemljoradnika, koji je imao još dva brata, Matu i Grgura. Mate je takođe bio zemljoradnik, a Grgur župnik u Gospiću. Stric Grgur odlučio je da pomogne školovanje malog Josipa.

Posle osnovne škole u Gospiću, upisao ga je u Rijeci u gimnaziju koja je tada bila šestogodišnja i na latinskom jeziku. Pored latinskog, učio je i na nemačkom, a sam je savladao engleski, francuski, italijanski i pomalo španski. Iz Rijeke, 1830. godine, prelazi na školovanje u visokoj školi u Zagrebu, gde se upisuje na Filozofski fakultet. Nastava je bila na latinskom i trajala je dve godine. Prirodne nauke bile su slabo zastupljene, a to je ono što je Josip želeo da uči. Od nekih Mađara saznao je za medicinski fakultet u Pešti na kome su se tada učile i prirodne nauke.

Stric Grgur prihvatio je njegovu želju i poslao ga na školovanje u Peštu, uz novčanu pomoć od 15 forinti mesečno. Pošto je dodeljena pomoć bila nedovoljna, Pančić je dodatno radio uglavnom držeći časove italijanskog i francuskog, što mu je odnosilo dosta vremena, pa su studije potrajale deset godina.

U Zagrebu je upisao visoku školu Regia Academica Scientiarum na Filozofskom fakultetu. No, kako je oduvek bio naklonjen prirodnim naukama, Filozofski fakultet nije mogao da zadovolji sva njegova interesovanja. Stoga, nakon što je diplomirao, odlazi u Peštu, gde upisuje Medicinski fakultet, na kome se u to doba održavala nastava iz prirodnih nauka. Diplomirao je, i 7. septembra 1843. godine postao doktor medicine odbranivši tezu Taxilogia botanica, koju je posvetio svom stricu Grguru, koji mu je i omogućio školovanje.

Po završetku studija nije želeo da se zaposli u državnoj službi, već je privatno radio kao lekar. Međutim, taj posao nije donosio dovoljno finansijskih sredstava, pa je radio i kao učitelj u Banatu. Za to vreme obišao je Deliblatsku peščaru i peo se na Karpate, a u rudnicima je otkrio mnoge interesantne stene i minerale.

Nakon dve godine otišao je u Liku i tamo upoznao floru primorja, zatim u Beč, gde je dopunio svoj herbarijum. U Beču stupa u kontakt sa Vukom Karadžićem, koji ga savetuje da ode u Srbiju. Gotovo bez novca, Pančić je poslušao njegov savet, i posle nekog vremena, uprkos velikim preprekama, zapošljava se kao profesor.

1847 godine Josif Pančić je podneo zahtev za otpust iz austrougarskog državljanstva i zahtev za prijem u srpsko, a, boraveći u Ćupriji 1847. godine, upoznao je Ljudmilu Milevu, kćerku barona Kordona, s kojom se venčao u januaru 1849. godine u pravoslavnoj crkvi u Ćupriji. S njom je imao sedmoro dece, tri sina i četiri kćerke, ali su mu dva sina umrla kao mali.

Radeći kao lekar u Jagodini, a potom i u Kragujevcu, zainteresovao se i bavio ispitivanjem lekovitosti naših banja. Proučavao je Aleksinačku, Bukovičku, Selters banju kod Smederevske Palanke, mineralne izvore kod Požarevca, a želeo je da proučava i Ribarsku i Jošaničku banju. Tako se, pored svih drugih zanimanja, bavio i balneologijom.

Dugo je radio na Velikoj školi u Beogradu. Napisao je nekoliko udžbenika kao što su: „Zoologija“, „Mineralogija i geologija“ i „Botanika“. Bio je osnivač i prvi predsednik Srpske kraljevske akademije.

Kada je 1855. godine prvi put čuo da u Zapadnoj Srbiji postoji posebna vrsta četinara – omorika, Pančić se ozbiljno posvetio pronalasku ovog do tada nepoznatog drveta. Bilo mu je potrebno narednih desetak godina da je pronađe na planini Tari. Ovaj četinar, u njegovu čast, nosi naziv Pančićeva omorika.

Tokom svog višegodišnjeg rada otkrio je 102 i opisao oko 2500 biljnih vrsta. Takođe, proučavao je ptice i ribe i otkrio dve vrste skakavca. Bio je otac ekologije u Srbiji, prvi je naučno opisao, obradio i sistematizovao njenu floru.

Umro je 25. februara 1888. Po njemu je imenovan i Pančićev vrh, najviši vrh na planini Kopaonik, gde se nalazi i mauzolej u kom je sahranjen 1951. godine. Prestižna nacionalna ustanova Institut za proučavanje lekovitog bilja Josif Pančić iz Beograda takodje nosi njegovo ime.

Pošto je Pančićeva želja bila da bude sahranjen na Kopaoniku, planini koju je veoma voleo i koju je posetio ravno šesnaest puta radi istraživanja, planinari Srbije i studenti preneli su 5. jula 1951. godine njegove posmrtne ostatke na Kopaonik, gde je sahranjen na najvišem vrhu u kovčegu od omorike u mauzoleju od kamena. Od tada se najviši vrh Kopaonika zove Pančićev vrh.

Tekst: Tijana Marković

Izvor: Sajt za nauku Elementarijum