OPROŠTAJ OD DUŠANA RADOVIĆA

Ko je bio Dušan Radović, veliki dečiji pesnik, satiričar i moralista, koji nas je godinama inspirisao svojim britkim rečima. O njemu piše Milovan Danojlić.

Sreo sam ga početkom pedesetih godina, u trenutku kad je na pozornicu stupao jedan novi književni naraštaj, koji će u velikoj meri obeležiti našu posleratnu književnost. Jedni mladi, drugi ne sasvim mladi, stizali smo sa svih strana, sami sebi nestvarni i nejasni, zaglušeni lomom koji se u društvu desio, zaslepljeni promenama koje su se oko nas zbivale, nesvesni odgovornosti koje nas očekuju. Svako je, od prvog koraka, pokazivao svoju bitnu vrlinu; u Dušanu Radoviću se nazirao obnovitelj naše dečje pesme, zasnivač njenog kasnijeg procvata. Plaketa Poštovana deco bila je putokaz, ohrabrenje, zaokret. Tanka knjižica stihova, dve-tri hiljade reči, a opet, jedna od onih objava koje se u pesničkoj umetnosti godinama čekaju. Osvrnuo sam se na nju u Književnim novinama, godine 1955, ili 1956. Bio sam velika neznalica, ali mi je ono malo sluha za pesničku reč bilo dovoljno da osetim lepotu i veličinu događaja. Kod šire publike Radović će se, četvrt veka kasnije, potvrditi kao satiričar i moralista. Pisac ne bira knjigu s kojom će se proslaviti, niti slava uvek okrunjuje ono što je kod nekog stvaraoca najdragocenije.

Dušan Radović

Posle sam se, godinama, sretao s njim na različitim poslovima. Što sam ga bolje upoznavao, sve više sam ga voleo, i poštovao. Voleo sam, čak, i njegovu čestitu, bunovnu mrzovolju; činilo mi se da dolazi iz jednog lepog nesporazuma sa okolinom, iz čuđenja, iz nerazumevanja zamorne igre sveta. Kao urednik i pokretač zajedničkih poslova, bio je nenadmašan.

Imao je starinsku predstavu o moralnosti valjano urađenog posla: što je ispod njegove ruke izlazilo, moralo je biti dobro izvedeno. Radeći, poput svog velikog prethodnika J. J. Zmaja, mnoge poslove po narudžbini, gledao je da zadovolji ne samo naručioca, nego i ozbiljne zahteve koje je sam sebi nametao. Držao je do majstorske časti. Kad sam se vratio iz Amerike ispričao sam mu, pored ostalog, kako mi je jedan mladi obućar, u šumi blizu kanadske granice, dva dana i dve noći šio jahaće čizme. Imao je kartoteku svih svojih naručilaca, njihove adrese, mere, opaske o posebnim zahtevima. Radoviću su oči zasijale. Majstor! Svetitelj rada i požrtvovanja! U strasnoj savesnosti američkog zanatlije prepoznao je nešto od sopstvene posvećenosti radu i stvaralaštvu.

Čoveka u koga veruje znao je preobratiti u pomagača, u saradnika i saučesnika. Podsticao je, ubeđivao, upućivao. „Nije to za mene, ne umem da pišem dijalog”, branio sam se, pre trideset godina, dok je bio urednik na radiju, ili pre dvadeset godina, u vreme kad je uređivao dečji program na televiziji. „Ništa ne brini, to će ti ići lako, samo probaj, videćeš!” Okapao sam, noćima, da opravdam poverenje, da zaslužim prijateljstvo. Rado sam učestvovao u onome do čega je držao, čak i kad meni samom do toga nije bilo naročito stalo.

Sad, kad je otišao, mislim: tako smo se malo slagali, a toliko sam ga poštovao i voleo… Odlazio sam u Studio B i izlagao ga svojim beskrajnim jeremijadama; slušao me je strpljivo, blago, ćutke. Videlo se da mu je dobar deo toga što izlažem dalek i tuđ. Slušajući me, tražio je tačku u kojoj bi mi prišao. Zbunjivala ga je moja nepristojnost prema svetinjama koje se zovu porodica, nacija, domovina… Hvatao je slabe tačke i izvrgavao ih podsmehu. Kad bismo se jače sporečkali, voleo je da se našali „Malo poštovanja, molim! Ja sam samo neku godinu mlađi od tvoje majke…

Tradicionalista u opštim stvarima, on je u dečjoj poeziji, kao i u uređivanju radijskih i televizijskih emisija, pokazivao izrazitu sklonost ka istraživanju i prevratništvu. Onamo, patrijarhalno topal i konzervativan; ovamo, krčilac novih puteva. To dvojstvo je kod njega izgledalo prirodno; suprotnosti iznutra stopljene, u organskoj vezi. Vezanost za neke vidove tradicionalne kulture davala je njegovim istraživačkim pregnućima značenje nečeg duboko promišljenog i neophodnog. Opredeljenje za moderni izraz u njegovom slučaju nije bilo stvar mode ili knjiške zanesenosti. Ličnost iz jednog komada, celovita; bogata, i samosaglasna.

Zahvaljujući Radoviću, u Beogradu je sedamdesetih godina izlazio jedan od najboljih dečjih listova Evrope. Mislim na Poletarac. Imao sam čast da budem član njegove redakcije. Prisustvo u uređivačkom odboru shvatio sam kao mogućnost da mu još jednom, pomognem. Samo je on tačno znao kakav list želi da ostvari. Mi, saurednici, trudili smo se da doslutimo njegove zamisli. Svraćali smo kad bi ko stigao, razgledali prispele priloge; suština poduhvata je bila u njegovim rukama. Sedeo je od jutra do mraka u jednom tesnom sobičku na Trgu Marksa i Engelsa, telefonirao slikarima i piscima, napućivao ih i nadahnjivao, disao sa listom i za list. Posle godinu dana, ispostavilo se da takav časopis nije potreban našoj sredini: novac, nužan za njegovo održavanje, uskraćen nam je. Posečena je jedna plemenita sadnica, a korov je, dakako, nadživeo, i sve do danas buja.

Veoma se obradovao jednoj književnoj nagradi koju sam dobio pre četiri-pet godina. Ne zbog nagrade; ne ni zbog književnosti. One godine sam živeo u Parizu. Povremeno sam mu se javljao preko telefona. On meni, nikad. U to mi doglase iz NIN-a da sam dobio narečenu nagradu. Odmah potom, telefonira Radović. „Da ti čestitam, i da dadneš izjavu za Studio B!” dam izjavu. Ponovo, Radović: „Voleo bih da i ja tebi češće telefoniram, ali, nekako mi nezgodno… Ovo je državni telefon… Ja to ne umem. Sad, kad si dobio nagradu sad imam razlog, opravdanje!” U vreme dok su neki patrioti zaduživali i rasprodavali državu, Dušan Radović se ustručavao da ošteti svoju malu radijsku stanicu za iznos jednog telefonskog razgovora s Parizom! Niko ga u telefoniranju nije kontrolisao ni sprečavao: to je bilo nešto što se ne čini!

U poslednje tri godine, svi moji dani u Beogradu počinjali su kratkim telefonskim razgovorima s njim. Sednem, u razdanje, za radni sto, i znam: od ljudi koje volim, jedino je on, u tom trenutku budan. Okrenem 684-798. Znam da je, već od pet sati izjutra, tamo. „Jesi li krenuo?“, pitam ga. „Mučim se, a ti?” Ponekad mu reknem dobrojutro, pre nego što on sličan pozdrav uputi Beograđanima. Voleo ih je, i voleo je Beograd. Bio je pravi, starovremenski rodoljub. Neki drugi rodoljubi, koji pre svega brinu za očuvanje svojih položaja i moći, ućutkali su ga i prevremeno poslali u penziju Njega, koji je ovom društvu želeo samo sreću i napredak, i to želeo sa jednom čistotom koja me je kadikad postiđivala, optužili su za širenje štetnih shvatanja, i zapušili mu usta. Ostavši bez vazduha — bez svojih slušalaca — godinu dana kasnije je umro.

Važne pojave, dok traju i postoje, često izgledaju sasvim obično. Postoje kao vazduh i voda, kao predeli među kojima smo ugledali svet. Tek kad nestanu, zaključimo koliko su bile značajne za naš život. Sad, kad Radovića više nema, osećamo, jače nego ikad, ulogu koju je igrao u razvoju naše pesme za decu, kao i u borbi za održavanje naše kulturne i građanske samosvesti, u borbi za osmišljavanje života, za osvajanje njegovog dostojanstva i časti.

Milovan Danojlić – Naivna pesma

Pariz, 22. septembra 1984.