Kako ruski narod kaže

Koliko se Rusija promenila za vreme Putina i kako. Šta ruski narod zahteva od svog vodje. Koliko je Putin odgovorio zahtevima vremena i da li se on promenio.

 

RUSIJA SE PROMENILA ZA VREME PUTINA. A DA LI SE ON SAM PROMENIO ?

Rusija se, nesumnjivo, izmenila za vreme Putina. No, da li se on promenio? Čovek koji ga prati iz neposredne blizine još od početka 90-tih, priča: „Naravno, on je uvek bio samouveren, ali sada otvoreno demonstrira tu samouverenost. On veselo provodi vreme, koristi se popularnošću i stvarno uživa u životu. Čini mi se, da se ranije o njemu, to nije moglo reći. Međutim, ja mislim da je to uvek bilo u njegovim genima. On je najneverovatniji čovek. Mislim, da su mogli dešifrovati njegovu DNK, za vreme njegovog detinjstva, naučnici bi nam rekli , kakav interesantan čovek će on postati, kakav izuzetan će biti njegov život“.

„Njima trebaju veliki potresi, nama treba velika Rusija“- Stolipin

Verovatno, nepravedno njega porede sa Josifom Staljinom. Kako je bilo primećeno u ovoj glavi, Putin je detaljno proučavao čoveka, koji je zauzimao istu dužnost kao i on. Ali, lider od koga je on crpio nadahnuće, bio je Petar Stolipin, koji se rodio pre 150 godina. Kao i Putin, Stolipin je postao premijer u istinski dramatičnom periodu ruske istorije, za vreme velikih političkih i socijalnih problema. Ponavljajući kao mantru: „Njima trebaju veliki potresi, nama treba velika Rusija“, Stolipin je revnosno i uspešno provodio mirne reforme, kada su svi oko njega podržavali revoluciju. Dok se Staljin hteo zagraditi od Zapada, Putin otvoreno želi da Rusija bude na svetskoj areni, o čemu je maštao i Stolipin. Dajući od svojih ličnih sredstava značajnu sumu u fond za izgradnju spomenika Stolipinu u Moskvi, Putin je potom sakupio slične priloge od članova svoje vlade. On se opravdano može nadati da će njegovi naslednici uraditi takvu istu stvar za njega.. Samo, ako Putin hoće da završi veliki posao, koji je započeo Stolipin, on ne sme gubiti ni minutu vremena , zato što stalno mora dokazivati za šta je sposoban, ne samo kod sebe u domovini. Predsednički kandidat republikanaca Mit Romni, tvrdi, da je Amerika – “jedina zemlja sa unikalnom sudbinom I ulogom u svetu”. Pošto je Rusija takođe, među pet stalnih članova saveta bezbednosti UN, ona takođe, ima prava da daje slične izjave, i nije isključeno, da je Putin spreman ponovo razmotriti svoje izolacionističke stavove. Naprimer, 2007. godine, on je izjavio: „Ja ne smatram da mi treba da uzimamo na sebe nekakve misionarske dužnosti… Zbog toga, bih veoma želeo da, u budućem, nikakve misionarske ideje ne zahvataju ni stanovništvo, a tim više ni rukovodstvo zemlje“.

Treba pamtiti reči Dostojevskog, koji je tačno obeležio taj zadatak: „Da, misija ruskog čoveka je, neosporno, sveevropska i svetska. Postati pravim Ruskim, postati potpuno Ruskim, možda i znači samo postati bratom svih ljudi, univerzalnim čovekom, tada ćemo mi postati svedoci pojave nove Rusije, koja će imati moralno pravo da se naziva u istinu sveevropskom i svetskom“.

Petnaestog decembra 2011. godine, Putin je održao na televiziji konferenciju za štampu, koja je prenošena u celoj zemlji. Za vreme direktnog prenosa on se kritički izrazio o protestima u Moskvi, zato što su oni pokušavali isprovocirati „obojenu revoluciju“ i rekao da bele trake koje nose demonstranti, njemu liče na prezervative, po analogiji sa kampanjom „Anti-SPID“. Mnoge je šokiralo takvo poređenje, ali, verovatno činjenica da je taj veb-sajt, koji podržava i širi ideju „belih traka“, napravljen dva meseca do izbora, i poslužio kao uzrok Putinovog sarkazma povodom novog „simbola“, i potpuno se uklapa u teoriju da su protesti “režirani“ unapred.

Da li su bili režirani ili spontani, bela traka nije zaživila, pošto ruski ljudi, čak i sami demonstranti, uglavnom negiraju ideju bilo kakve „revolucije“. Ipak, protesti su neočekivano pokazali, da je koncept ozloglašenog „ruskog bunta, besmislenog i nemilosrdnog“, javno zastario i da služi samo prekrasnim primerom „literaturizovanosti“ i šablonskog mišljenja… Čak i ako je kritika demonstranata bila isprovocirana i iskorištena od strane nekih lidera opozicije, protesti su bili umereni, razumni i civilizovani, u poređenju sa neredima u Londonu , sa paljenjem automobila, pljačkom prodavnica, itd, ili sa time što se dešava u drugim evropskim zemljama. U nekom smislu Moskva se nalazi dalje od „arapskog proleća“, nego London, ne samo radi ruskog rukovodstva, nego u prvom redu zbog ruskih ljudi, njihovog obrazovanja i njihove inteligencije. Da, promene se odavno naziru, ali te promene će doći, ne samo u Rusiji, nego verovatno u celom svetu, ne na oštrini bajoneta, nego pomoću pera i papira. I jedno takvo pero može biti i Putinovo.

Ruski narod je zahtevniji prema Putinu, nego americki narod prema Obami.

Na taj način, Putin mora da se pokaže kod kuće, isto kao i na svetskoj sceni. Posle svega, njegov narod, u mnogim odnosima, daleko je više zahtevan od onih koji su izabrali Obamu, koji je obećao promene, ali „još uvek“ ih nije doneo.

Parafrazirajući ironični aforizam Puškina, „što je Londonu dobro“, „nije li isuviše rano za Moskvu“, zato što su se „veće“, (skupovi ljudi, koji su bili rasprostranjeni u drevnoj Rusiji) davno ukorenili u ruskoj duši… Na taj način „protesti“ u Rusiji mogu poslužiti kao lekcija i primer ne samo za ruske vlasti, nego i za celi svet, političare i proste ljude. Lekcija civilizovanih skupova. Bez obrazovanja, bez inteligencije, demokratija može postati, u bilo kojoj zemlji, vladanje ološa (vlast gomile).

***

Međutim, koliko Putin treba da prizna inteligenciju?- ti isti moraju da shvate da je mnogo lakše kritikovati, nego upravljati. Kakav projekt su mogli predložiti demonstranti, osim parole „Novi izbori!“?

Ipak, poznato je , da je za vreme Putinovog upravljanja oko 25% stanovništva postalo deo toga, što se praktično može nazvati srednja klasa. Oni su dobro odeveni, imaju priključak internetu, mogućnost slobodnog putovanja u inostranstvo, kupovanja potrošačkih roba i kućne tehnike. Posebno u Moskvi i drugim velikim gradovima, trgovački centri su bukvalno procvetali. Građevinski kranovi i skele, čini se, izrasli su svuda. Nestašice su zauvek otišle, a broj Ruskih koji imaju privatno vlasnistvo, kao i automobile, je naglo porastao. Osim toga, pokazateljem „progresa“ može se smatrati i činjenica da Moskva, Sankt-Peterburg, Jekaterinburg, Nižnij Novgorod, Vladivostok i drugi veliki gradovi Rusije, su počeli stradati od užasnih saobraćajnih zagušenja, koje je bilo nemoguće zamisliti u prošlim vremenima.

Pojavile su se nove oblasti u sferi usluga, a reklama je postala tako normalna stvar, kao propaganda u sovjetsko vreme, a prvi put u životu, pojavile su svetski poznate ruske kompanije, naprimer, „Laboratorija Kasperskog“, četvrta po veličini u svetu firma koja se bavi kompjuterskom bezbednošću, „ABBYY“, firma koja radi u oblasti vizuelnog raspoznavanja teksta i „Akvafor“, svetski lider u oblasti filtracije i prečišćavanja vode. Spisak se može nastaviti. Ta nova narastajuća klasa tehnokrata postaje „tiho“ biračko telo Rusije, koje bira Putina, izabravši njegovu Rusiju kao svoju bazu i polažući na nju svoju maštu.

„Slušajte me, banderlogi“, rekao je Putin , a auditorija počela aplaudirati, za vreme televizijske konferencije za štampu, govoreći o onima od njegovih oponenata, sa kojima je, po njegovim rečima, nemoguće ili nema smisla sarađivati. „Od detinjstva volim Kiplinga“. Neko kaže da su Putinove reči o kiplingovim majmunima bile veoma uvredljive, mada neko u njima može videti i pozitivno mirno literaturno raspoloženje… Tako, ili po drugom, ko od nas, u dubini duše, ne bi poželeo da se nađe u kiplingovom svetu, u vremenu kada je istorija bila „živa“, ako se parfrazira Frensis Fukujamu i njegov „Kraj istorije“? Ko od nas nije maštao o hrabrim, punim života Kiplingovim džunglama, alegorija je na sadašnju politiku i javnost, a moguća metafora života? Ruske „džungle“ – to je paradoks. Ulice Moskve su bezbednije od ulica Londona, i zajedno sa tim ovde stvarno postoje…Akela, Kaa, Bagira, Balu i … banderlogi – kaleidoskop karaktera u zadivljujućem ciklusu kretanja života pod nazivom Rusija.

Spominje se još jedna knjiga – „Između dva vremena“ Džeka Finija. Savremeni stanovnik Njujorka, učestvujući u tajnom vladinom eksperimentu, odlazi u prošlost, u Njujork XIX veka, i rešava da ostane… Njujork 1882. godine je daleko od savršenstva, posebno po pitanju korupcije. No, „u Njujorku tih vremena ljudi su se još mogli, u noći pod mesečinom, trkati na sankama po svežem snegu, mogli dovikivati jedan drugog, smejati se i pevati. Po njihovom shvatanju, život je još imao cilj, imao smisao, velika praznina još nije nastupila“.

***

Vi možete u mislima putovati kroz vreme, a možete zaputiti se u Rusiju. Francuski bankar i finansijski strateg Erik Kraus, autor uvaženog internet-časopisa „Istina i lepota.. (i ruske finansije)“, prešao je da živi u Moskvu iz rodnog Pariza pre 15 godina, na vreme da bi preživio krizu 1998. godine. On piše: „Problem Rusije nije odsustvo demokratije, nego njen višak. U 90-tim godinama, Rusi nisu ništa očekivali od vlade, tek da bi ih ostavila na miru. Sve se izmenilo i srednja klasa, koja se ponovo pojavila, nakuplja snagu, a potresi koji su plašili prošlih godina, polako se zaboravljaju. Vlast se već zanima rejtingom popularnosti i postaje osećajnija prema javnom mnjenju. Dobija konture ideja „Opšteg državnog blagostanja“, i mada je Rusija poznata po svojoj nepredvidljivosti, evropska budućnost se čini realna, mada nelogičan izbor, jer se istovremeno evropski socijalno model, po svemu sudeći, nalazi pred pretnjom neizbežnog raspada.
Putin je već položio svoj najteži ispit – ispit vremena!

Ali sve to je pitanje bućnosti. Za sada je Moskva jedini evropski grad gde se možete osećati slobodnim. I kao zaključak, reći ću svojim ruskim prijateljima, od kojih mnogi stalno prete da će pobeći u Evropu, iz koje sam ja pre 15 godina očajnički pobegao od njene birokratije i inertnosti , samoubistvene političke korektnosti i meljuće fiskalne inkvizicije. Zapad ima veliko buduće u prošlosti. No, dajte sebi šansu u njemu, srećno – ali kladim se da će te se vratitii mnogo brže nego što vi mislite“…

I u toj novoj Rusiji, za kojom bi čeznuo čak i kosmopolit, i u koju bi se hteo vratiti, u njenoj najnovijoj istoriji, a najverovatnije i budućem, već je zapisana Putinova „DNK“, nezavisno od obrta u njegovoj političkoj sudbini…Da li to znači, da je Putin već položio svoj najteži ispit – ispit vremena?

 

Odlomci iz knjige K Hacinsa i A Korobko “PUTIN”

Copyright za teritoriju ex Jugoslavije- Milka Kresoja, Moskva