Komšijske muke orla i lisice

Ezopova basna Orao i lisica. Naravoučenije je ne druži se i ne budi komšija sa onim kome nisi dorastao. Prevod Dositej Obradović

Orao i lisica učinili su među sobom družestvo, i, što bi to bilo vsegdašnje i postojano, uogovorili su se i soglasili da živu u komšiluku da bi u potrebi jedan drugom mogli pomoć dati. Zato izberu jedan velik hrast na kojego granami orao načini sebi gnjizdo, gdi snese jaja i izleže piliće. Lisica, pri korenu u šupljini istoga dreva, načini sebi od lišća postelju, i, trudna budući, tu okoti lisičiće svoje.

Orao i lisica

Ova jednom po običaju iziđe u lov, a orao, ne imajući taj dan šta jesti ni s čim svoju familiju nahraniši, i videći lisičiće podebele, sleti dole, uzme ih i odnese u gnjizdo. Malo potom vrati se lisica i upazi žalosno pozorište: krov koja jošte vruća iz gnjizda teče, bedni lisičići plačevne glase dajy, a orao im noktima utrobu depe i kljunom im oči vadi. Kako je lisici bilo na to ozdo gledajući, svak sebi lasno predstaviti može. Da od kog dpygoga to strada, ne bi joj ni po žalosti bilo, no od prijatelja i komšije svoga! Ne mogući ništa drugo, činila je to što svi slabi tvore kad im od silnih obida biva: proklinje, i pravosudnoje nebo na osvetu prizivlje.

Po malo dana pastiri su pekli na polju meso, ot kojega orao ugrabi parče s prilepljenim na njemu ugljenom. Po slučaju tada vetar duvaše: upali se orlovo gnjizdo, spadnu dole orlići, polak poprženi. Kako li ti nam ih je lisica pado dočekala, kako je s njima pred orlovim očima o hrast udarala, srce iz njih jošt živih čupala i proždirala, — svak to lasno pogoditi može.

Naravoučenije

„Ne drži se s kim se nisi kadar počupati”, veli jedna stara poslovica. Na koga se najviše ljudi tuže nego na komšije i na prijatelje! Danas se ljube i druže, a sutra se psuju i ruže. Neki stradaju za zlobu i nepravdu svoju, a neki za neznanje i budalaštinu. Ne druži se s kim se ne poznaješ, i neprijatelji se s silnijim od tebe, a navlastito ne primaj nikoga sebi za prijatelja pre nego dobro saznaš kako je s prežnji svoji živio prijatelji. Pravda iziskuje da nikome ni najmanju obidu ne tvorimo; dobrodjetelj hoće da drugima pomažemo i dobro tvorimo; a zdravi nam razum krepko nalaže da se zdravo čuvamo da nam niko zla ne učini, i baš ako bi i hoteo, da nipošto ne može. Ovo je najbezbednije i bezbrižnije. Dokle nam god ko može učiniti zlo ako hoće, dotle nismo na najboljoj nozi.

Mi ćemo viditi u mnogim basnama da se je lisica u različnim opstojatelstvam pametno i hitro vladala, no ovde se je sasvim osramotila. Ona je dobro znala da orao zecove i lisičiće rado jede. Ko joj reče s njim družiti se i u komšiluku stajati? No holo slavoljubije! Kolike je pametne obespametilo i ostrovidne oslepilo? Orla za prijatelja imati nije šala, to lepo zveči! No οnajlepše čemu nas ova basna uči, ovo jest: da se silni ne uzda u silu svoju, „Eστίν Δίκης ορθαλμός, oς τa πάνθ΄ ορά”: „Jest sudbine oko koje sve vidi”. Kažu da se čude Turci što im mnogo ištu, no ako im se sve stane iskati šta su oni od drugih oteli, malo će im što ostati.