Mistika i mistično u pravoslavlju

Vladika Nikolaj Velimirović objašnjava šta je to pravoslavni misticizam i kako ga treba razumeti. Mistika u pravoslavnoj crkvi i tvrdnje ateista i nepravoslavnih bogoslova

 

 

PRAVOSLAVNA CRKVA I UZROČNOST U SVETU

Jedan od osnovnih stavova kojim se naša pravoslavna vera razlikuje od svih filosofskih sistema kao i od učenja nekih nepravoslavnih denominacija jeste pojam uzročnosti.

Oni koji ne pripadaju pravoslavnoj crkvi olako nazivaju našu veru šizmom i našu crkvu – crkvom mistika. Zbog toga nas nepravoslavni bogoslovi ukorevaju a ateisti ismevaju. Pošto mi sebe ne smatramo misticima, naši učeni teolozi se i ne bave tim problemom. Zbog toga mi sebe ne nazivamo misticima, već mudro ćutimo i očekujemo da oni koji nas tako nazivaju tačno definišu pojam „misticizam“.

Šta za sada oni kažu o našem misticizmu? Za nepravoslavne bogoslove: to je nekakav istočni kvijetizam, ili prosto pasivno „pogružavanje“ božanskog sozercanja. Savremeni ateisti Sovjetske Rusije, Jugoslavije i drugih zemalja – nazivaju religiju misticizmom, podrazumevajući pod tim – sujeverje. Mi ne želimo da odgovorimo ni jednoj ni drugoj strani, već odričemo kao neistinite obe teorije našeg misticizma.

Sozercanje je, istina, sastavni deo našeg duhovnog života, ali ne u vidu kvijetizma, i ne u vidu opšteg obaveznog pravila. Jer u našem crkvenom kalendaru, među velikim svetiteljima, nisu samo ti koji su praktikovali sozercanje, podvizavajući se u pustinji i u samoći, nego i mnogobrojni ratnici, dobrotvori, misionari, sveti pisci, slikari i mnogi drugi koji su svoj život posvetili Hristu.

Kako da odgovorim ateistima koji nazivaju našu veru – sujeverjem? Najmanje oni imaju pravo da nazivaju našu veru tako, jer oni odriču postojanje Boga duše i svih razumnih duhova. Time su oni sami postali predstavnici besmislenog i fatalističkog sujeverja, kakav je samo nekada postojao u istoriji čovečanstva.

Međutim, ako oni koji govore o našem misticizmu nisu u stanju da daju pravu definiciju toga pojma, dužni smo mi da se udubimo i da ga osvetlimo sa naše tačke gledišta.

***

Naš religiozni misticizam nema u sebi ničega maglovitog, nejasnog, mračnog ili mistificiranog. To naše učenje o uzročnosti je jasno i neizmislivo. Ako bi to učenje morali nazvati nekakvim „izumom“ – nazvali bi ga pre personalizmom.

Svuda i svagde govori se o uzroku. Ovo ili ono javlja se uzrokom ovoga ili onoga… Ako padne kamen i pritisne dete, ljudi kažu da je kamen uzrok toga slučaja. Ako oluja obori kuću, kaže se da je uzrok tome bila – oluja. Ako posejana njiva donese obilan rod, objašnjava se faktom mudro organizovanog rada i vremenskim prilikama, i tako dalje… Drugim rečima: najbliža prethodna stvar, slučaj, fakt ili događaj – javljaju se uzrokom najbliže predstojeće stvari, slučaja fakta ili događaja.

To je samo površni i blizoruki dohvat poznanja uzročnosti. Mi se ne čudimo ako se ta površnost javi kod neprosvećenih ljudi, naročito kod večno zauzetih stanovnika velikih gradova, koji nemaju mogućnost za uzvišenije, mirno i duboko rasuđivanje. Ali nas čudi kad se tako shvatanje pojavi kod filozofski nastrojenih i učenih ljudi, kao što su materijalisti, naturalisti (prirodnjaci) i čak deisti.

Zbog toga što mi njihovu teoriju uzročnosti smatramo naivnom i fatalističkom, oni nas nazivaju misticima.

Mi smatramo da su sve te učene i neučene ličnosti, koje veruju u deterministički karakter prirodnih i fizičkih uzroka – fatalisti. I materijalizam i naturalizam uče o slepom fatalizmu, ne dopuštajući nikakvog izlaza u oblast sunčane svetlosti slobode.

Mi pravoslavni, kao i svi hrišćani uopšte dužni smo da se suprotstavimo tome slepom fatalizmu i da čuvamo naše učenje o ličnosti kao uzroku sveta i svega što je u njemu.

Treba da je jasno, da pravoslavno učenje, pod izrazom „lična uzročnost“, podrazumeva personalnu kauzalnost. To znači, da svi uzroci imaju ličnosni karakter. Ne samo da je prvi uzrok sveta bio personalan (kako misle deisti), nego personalni uzrok javlja se kod svih stvari u svetu. Kad kažemo „lični“ mi podrazumevamo „inteligentni, svesni i intenzivni“. Tačnije, mi tvrdimo, da neka vrsta „mudrosti“ uslovljava sve, ili još jasnije, – javlja se uzrokom svega. To označava izraz „lični“ (ličnosni).

Ja znam da će na gore rečeno neki sektaši, sa potsmehom primetiti: „To učenje vi verovatno izvodite iz vaše bogate pravoslavne tradicije, koja nas ne interesuje, a ne iz Sv. pisma koje mi primamo kao jedini bezgrešni izvor svake istine“. Na to odgovaram: ne, uopšte. To je učenje toliko očigledno iz Sv. Pisma od prve do poslednje njegove stranice, da ja nemam potrebe da se pozivam na našu tradiciju.

Saslušajte molim vas!

***

Na prvoj stranici Biblije lično je Bog obeležen kao prvi uzrok, ili bolje reći prvi krivac svega vidljivog i nevidljivog. Da je Bog tvorac lično to tvrde i čuvaju dogmati ne samo hrišćanske vere već i nekih drugih religija. Mi hrišćani, pak imamo preimućstvo da poznamo unutrašnju suštinu Boga, tj. Boga kao Trojicu u Licima i Jedinicu u prirodi. Mi smo tu tajnu saznali i upoznali kroz Božansko Otkrovenje Novoga zaveta. Dogmat o Ocu, Sinu i Duhu Svetom znači da je Bog u triipostasi, u višem stepenu ličan.

Ali nije samo Bog ličnost. Ličnosti su i anđeli, ličnost je i satana sa njegovim legionima demona i, na kraju, ličnost je i čovek. Ako pažljivo čitate Bibliju, bez prethodne ubeđenosti o takozvanim „prirodnim zakonima“ i „sitnim, slučajnim uzrocima“ naći ćete sva tri uzročna faktora i sva tri će biti ličnosti. To su: Bog – satana i čovek. Oni, samo se po sebi razume, nisu jednaki po svojim ličnim atributima. Među njima nema rivalstva. Satana je izgubio sve osobine anđela svetlog i postao je najveći neprijatelj Boga i čoveka, međutim, on je sačuvao karakter ličnog bića, iako čini samo zlo. Čovek je, od onda od kako je pao u greh, prestupivši volju Božju, pomračio svoju slavu izmenio obraz Božji koji je u njemu bio prisutan, ali i pored svega toga on je ostao ličnost – svesna, razumna dejstvujuća. Ta ličnost se koleba između Boga i satane sa slobodnim izborom za svoje spasenje pri pomoći prvoga i uništenja – posredstvom drugoga.

Naš Bog postoji – to je udarac za ateiste.

Naš Bog je aktivan (dejstvuje) – to je udarac za deiste.

Da, Bog je sama aktivnost. On ne samo da s vremena na vreme uzima učešća u životu naroda ili pojedinih ljudi, nego stalno i neprekidno dejstvuje – čuva i oživotvorava svoju tvorevinu. Budući da nije daleko od svakog od nas (Del. ap. 17, 17) i „poznavajući čak i misli ljudske“ (Ps. 93, 11; Mk. 9, 8; Jn. 11, 25). – On uzima aktivno učešće u delima ljudskim: daje ili zadržava dobar rod, odobrava ili ugrožava, šalje mir verujućim i poziva na rat protiv poklonika satani.

On upravlja svim elementarnim stihijama, ognjem i vodom, gradom i burom – u korist ugnjetavajućih pravednika ili na kaznu i štetu bezbožnika. On naziva skakavce, gusenice i crve – „svojom armijom“ i zapoveda im da unište i prožderu hranu grešnicima. On može pogubiti dušu i telo u telu. On zna broj vlasi na našim glavama, i bez njegove volje i zapovesti „ni jedan vrabac ne može pasti sa grane“ (Joilj 11, 25; Mt. 10, 28-30). Sve to ima potvrdu u mnogim svedočanstvima Biblije. Ali to još nije sve. Nema stranice u Sv. pismu koja ne pominje ličnoga Boga, Njegovu volju i njegovu akciju. Sva Biblija potvrđuje da je Bog ne samo prvi uzročnik sveta, već da se on javlja i kao svedržitelj sveta, kao što mi to ispovedamo u našem Simvolu vere.

***

Drugi uzročni faktor, protivnik Božji – jeste satana sa njegovim mnogim otpalim duhovima. On je lični krivac i uzročnik svakoga zla. Otkako je kao Danica pao sa visoke slave „pomazanog heruvima“ u duboku tamu pakla – on neprekidno seje zlo i greh u svaki Božji stvor, osobito među ljude. Zavideći i Bogu i čoveku, on ne voli ni jednog ni drugog. Hristos ga je nazvao „čovekoubicom od početka“, „lažovom i ocem laži“ (Jez. 28; Is. 14; Jn. 8, 44).

On – moćni činilac zla i tame ipak je potčinjen, protiv svoje volje, svemogućem Bogu. Samo po božanskom dopuštenju on može uznemiravati ljude i donositi im bolesti, neprilike, smrt i uništenje. Što više jedan čovek ili narod greše protiv Boga, to višu vlast nad njim uzima satana. Uoči dolaska Gospoda našeg Isusa Hrista, „Sav je svet ležao u zlu“ zbog toga što se osatanjeno čovečanstvo nalazilo u strašnim nedrima đavola. Zato je satana imao hrabrosti da kaže Hristu da su „sva carstva sveta i slave njihove njegova svojina“ (1.Jn. slava 5, 19; Mt. 4,8) Lopov i lažov!

***

Treći uzročni faktor, u svedočanstvu Biblije jeste čovek. Šta je čovek – to vi bogoslovi znate bolje od drugih. I pored sve svoje malenkosti, čovek je u očima Božjim velika vrednost za koju je On bio spreman da umre, za koju se satana grčevito bori.

Kolebajući se između Boga i satane čovek, koga Bog podržava a satana obmanjuje i odmaže, luta tamo ako i, oseća privrežnost k materijalnom svetu, životu i sreći u kratkom magnovenju svoga postojanja ovde na zemlji. Iako je čovek minijaturan u ovom neizmernom kozmosu, on je toliko moćan da može svojim delima kosmos menjati i preobražavati. Čak je i kineski mudrac Konfučije rekao: „Oblaci prolivaju ili ne prolivaju kišu – zavisno od dela čovečijih.“ Još ubedljivije i pravilnije može se to reći sa gledišta hrišćanstva koje uči o umnom Bogu koji daje kišu.

Zahvaljujući veri i dobrim delima, naročito kroz poslušanje prema Bogu, čovek opet stiče pravo i moć da vlada nad prirodom, kao što mu je to Bog pri stvaranju opredelio. (Postojanje 1, 28). Ali svojim otpadništvom i neposlušnošću čovek je sam sebe udaljio s toga prestola i potpao pod vlast fizičke prirode. Nekadašnji gospodar – postaje njenim robom. Osim toga, onaj koji je nekad zapovedao nerazumnoj prirodi postaje joj sada poslušan i vodi borbu za svoj opstanak „vodi borbu za svoj opstanak“ kao što i mi to danas vodimo. Osim toga umesto da neizmernoga Boga za svog gospodara, čovek dobije dva gospodara nad sobom – satanu i prirodu, koji ga uzajamno rastrzaju. Verom i dobrim delima bi čovek mogao premeštati gore, ukroćavati divlje zveri, pobeđivati neprijatelje, izbegavati stradanja, isceljivati bolesne, vaskrsavati mrtve. Ali, svojim gresima i porocima, naročito odstupanjem od Boga svoga jedinoga i moćnoga prijatelja, čovek je postao izazivač rušenja gradova i civilizacija, zemljotresa, potopa, zaraza. i drugih bezbrojnih stradanja – radujući satanu i žalosteći Boga.

Sledujući Boga – čovek postaje blag, a sledujući satani – i sam postaje đavo. Ili s Bogom ili s božjim protivnikom – čovek je od početka u svetu jedna aktuelna sredina, jedan od tri najglavnija uzroka svih događaja i svih promena na svetskoj pozornici. Jer sve što se događa, događa se ili po Božjem dopuštenju, ili po zloj volji satane, il po volji čoveka, koji ima slobodan izbor između dobra i zla, između pravde i nepravde.

Kad govorimo o tri uzročna faktora: Bogu, satani i čoveku mi ne mislimo jedino o te tri ličnosti već i o strašnim silama koje stoje iza njih. Sa Bogom su bezbrojne vojske anđela. Ne samo svaki narod već i svaki čovek ima svoga sopstvenog anđela čuvara. Satana ima ogromnu vojsku zlih duhova, kojih ima toliko mnogo da ceo legion njih, muči jednog jedinog čoveka – Gadarinskog besomučenika. Sa čovekom se od pobede Hrista nad adom i njegovim vaskrsenjem nalaze hiljade hiljada ljudskih duša, posredstvom zastupništva i ljubavi one pomažu čoveku. Ogroman broj verujućih u Hrista još uvek se bori sa satanskim silama – radi Hrista i radi našeg spasenja. Jer naša glavna borba u ovom svetu nije protiv prirodnih fizičkih nesreća (tako mala borba više priliči životinjama nego ljudima), već kako kaže apostol Pavle, „protiv gospodarstva, protiv vlasti, protiv zemaljskih vođa tame ovoga sveta“ (Ef. 6, 12), tj. đavolskih sila zla. A mi hrišćani smo bili i bićemo pobednici tih satanskih sila kroz Isusa Hrista, našeg Spasitelja. Zašto kroz Hrista? Zato što je ljubav pobedonosnija od svih drugih sila vidljivih i nevidljivih. Hristos je sišao na zemlju u samo adsko gnezdo đavolsko (klevretov) da ga uništi a ljude oslobodi i spase svojom silnom vlašću i čulima. Zato je On jedini i mogao reći na kraju svoje pobedonosne misije: „Dade mi se svaka vlast na nebu i na zemlji“ (Mt. 28, 18). Kad kaže „svaka vlast“ On misli bukvalno i sva vlast, u prvom redu vlast nad satanom i njegovim silama, zatim vlast nad grešnicima, grehom i smrću. Zato se i javio Sin Božji, „da razruši dela đavolja“ (I Jn. 3,8). Zato se mi verujući radujemo što je naš Gospod Isus Hristos nepobedivi Gospod! Mi potvrđujemo tu veru na svetoj liturgiji, stavljajući pečat na sveti hleb za svetu evharistiju rečima: IS-HR NI-KA.

Možete čitati i prelistavati Sveto Jevanđelje koliko hoćete puta, nećete naći u rečima Hristovim protivrečnosti i neslaganja sa prirodnim i fizičkim uzrocima onoga što je postojalo ili ovoga što sad postoji. Otkrovenje i učenje Hristovo je jasno kao sunce; u ovom svetu dolaze do izražaja samo tri uzročna faktora: Bog, čovek i satana.

Glavna misija i poslušanje Isusa Hrista izražena je u ispunjenju volje Oca; Njegov glavni argument protiv fariseja bilo je Njegovo izgonjenje demona iz bolesnika i opraštanje greha.

Hristos je pokazao i puno gospodarstvo i nad prirodom i prirodnim zakonima. On je stalno dokazivao svojim učenicima i ubeđivao ih da oni nisu od ovoga sveta, govoreći: „Ja izabrah vas od sveta“ (Jn. 15, 19). To znači, budući „ne od ovoga sveta“ hrišćani razumljivo ne mogu primiti impersonalističko učenje ljudi „ovoga sveta“ o slepom i slučajnom zakonu uzročnosti u svetu stvari i događaja.

I u našim bogoslužbenim knjigama: molitveniku, služebniku, trebniku, oktoihu, triodu i drugim mi nalazimo te uzročne faktore kao i u Jevanđelju. Isto tako i u žitijama svetih. Takvo je ubeđenje i shvatanje pravoslavnih narodnih masa. Zato, onaj ko govori o bezličnom uzroku stvari, događaja i promena u svetu – taj ograničava vlast Božju, sledi mračne sile i ne ume da ceni ulogu i značaj čoveka. Naše svete knjige Starog i Novog Zaveta ne poznaju i ne pominju nikakve bezlične i slepe slučajne uzroke bilo čega u svetu. Naprotiv, one nas uče savršeno jasno da su uzroci svih stvari, događaja i promena – viša lična bića i razumne sile. I mi se držimo toga učenja naše Svete knjige. Zato ne dajmo nikakav ustupak sekularističkim i naučnim teorijama i impersionalističkom, nepoznavajućem i nerazumnom ili slučajnom zakonu uzročnosti u svetu.

Kad kažem mi, ja mislim ne samo na velike Oce crkve, doktore bogoslovlja, učene nastavnike, nastavnike bogoslovlja nego i na mase našeg pravoslavnog naroda u celom svetu. Naš pravoslavni svet neće reći: vuk je uzrok smrti nečije ovce, ili – kamen koji se odronio satro je dete, ili – oluja je bila uzrok rušenja kuće, ili lepo vreme je donelo dobru letinu. Narod posmatra kroz zavesu fizičkog sveta duhovne oblasti i tamo nalazi osnovne uzroke tih pojava, govoreći: „Bog je kaznio nekoga“ ili „Bog je dao dobru letinu“, ili „Blagodareći Bogu ja sam uspeo“… i tako dalje. U svetu fizičkih pojava on uvek vidi personalne uzroke. Bez obzira što je to savršeno saglasno učenju Biblije neki nepravoslavni ljudi nazivaju nas misticima, a našu veru misticizmom ili sujeverjem. Međutim, naš misticizam nije ništa drugo nego najdublji prodor u duhovni svet realnosti i razumnije sile, koje lično učestvuju u svim događajima i uslovljavaju ih, koristeći prirodne pojave i elemente kao svoje oružje, svoje instrumente, svoje kanale, simvole i znakove.

***

Sve što je rečeno dovodi nas sledećem zaključku: prvo, Hrišćanstvo nije toliko religija principa, pravila i propisa na osnovu najstarijih događaja, koliko – pre svega – nežno – voljenih ličnih odnosa k ličnosti Gospoda našeg Isusa Hrista, i kroz Njega i u Njemu k drugim članovima Crkve, živim i umrlim. Drugo, naše personalno pravoslavno učenje o uzročnosti u prirodi i svetskoj istoriji, bez svake sumnje je biblijsko učenje. Njega su u potpunosti primili i razvili naši Oci Crkve i kao sveto je sačuvano i čuva se u pravoslavnom narodnom saznanju.

***

Korist koju imamo od ovakvog personalnog učenja – velika je i raznolika. Na osnovu tog učenja imamo molitve koje imaju moć da prodru razumom iza vidljivih događaja u sferu nevidljivih sila, koje prouzrokuju i rukovode celu dramu vaseljene. To učenje više nego ma šta drugo izoštrava našu moć mišlješa, naš lični intelekt.

Pomoću njega mi smo stalno svesni prisustva našeg Prijatelja, Hrista Spasitelja, kojem se molimo – s jedne strane, i našeg neprijatelja satane – kome smo dužni da se suprotstavljamo – s druge strane. Ono bezgranično pomaže razvijanju i obrazovanju našeg ličnog, individualnog karaktera. Ono nas hrabri duhom optimističkog herojstva u stradanjima, samoosvećenju, u trpljenju muka radi Hrista, koje je posvedočeno istorijom naše crkve.

Sve te i još mnoge druge pozitivne uticaje nemaju i ne osećaju sledbenici impersonalističkog kauzalizma: Oni su lišeni moći i načina da poznaju istinu.

Vladika Nikolaj Velimirović