Pomen i molitva za upokojene

Šta su zadušnice, pomen i molitva za upokojene subotom. Kada padaju zadušnice i šta se radi za zadušnice na groblju i u crkvi. Jedino se živi mogu moliti za mrtve

 

Šta su zadušnice i zašto se vrši pomen za upokojene su tema ovoga teksta. Upokojenima na nebu koji se nisu pričestili pred smrt ili koji su sa gresima otišli na onaj svet jedino ostaju molitve njihovih živih naslednika da im olakšaju boravak u predelima ada u kome borave. Upokojene duše nemaju nikoga drugog ko bi se mogao moliti za njih do nas živih. Molitve živih mogu umilostiviti Gospoda da olakša boravak grešnim dušama do vremena Strašnog suda a ponekad i da im oprosti grehe jer su se njihova deca za njih usrdno i vatreno molila. Ako se mi ne molimo za naše pretke koji su nam život podarili, makar iz zahvalnosti što smo živi zahvaljujući njima, kako možemo očekivati da će se naša deca moliti za nas. Zato su zadušnice važne i zato je bitno setiti se upokojenih i pomen im napraviti.

Zadušnice (grč: Ψυχοσάββατο); subotnji dani posvećeni pomenu i molitvama za upokojene; posebni dani kada se na bogosluženjima: Liturgijama, parastosima, deljenjem milostinje, uređivanjem grobova, odaje dužno poštovanje upokojenim članovima familije i Crkve. Crkva se svake subote, a naročito II, III i IV subote Vaskršnjeg posta moli za upokojene i seća se svih upokojenih Hrišćana, otaca i braće naše. Međutim, pored ovih redovnih subotnjih molitvenih dana, Crkva je odredila posebne dane u toku Crkvene godine, koji se nazivaju zadušnice. One uvek padaju u subotu.

Zadušnice su dan posvećen upokojenim, pa prema tome, treba otići na službu u crkvu, obići grobove, preliti ih vinom, urediti i okititi cvećem i upaliti sveće. Uobičajeno je da se na zadušnice drži Liturgija, na kojoj sveštenik preliva vinom donešeno žito (koljivo), a posle službe se odlazi na groblja, gde se pale sveće, a sveštenici obilaze i kade grobove. Oni koji nisu u mogućnosti da odu na groblja zbog udaljenosti, treba da odu do najbližeg hrama, i da tu obave pomen za svoje upokojene. Pošto je to dan kada se posebno obraća pažnja na delenje milostinje, obavezno se svakom prosjaku koga sretnemo, udeli milostinja i da deo hrane koju smo poneli sa sobom.

Februarske zadušnice

Ove zadušnice, koje su još poznate i pod nazivima: mesopusne, pokladne, velike, zimske; su uvek u subotu pred Mesne poklade u mesopusnoj nedelji, pred početak Vaskršnjeg posta. Skoro uvek padaju u mesec februar, pa su po tome i dobile naziv. Spominju se već u tipiku Velike carigradske crkve u ΙΧ-Χ veka. Iz kanona ovoga dana kojim su obuhvaćeni svi ljudi cele vaseljene i razni vidovi upokojenja, vidi se da se Crkva moli za: „umrle u gradovima, pustinjama, na zemlji i na svakom mestu; za careve, sveštenike, arhijereje, braću, drugove, srodnike, za sve rodove, staro, mlado, decu, sisančad.“

Kanon dalje nabraja razne vrste smrti i moli se za one: „što grob pokri, što voda pokri, rat pokosi, zemljotres obuhvati, ubice ubiše, oganj spali; koji umreše u moru, na zemlji, u rekama, izvorima i jezerima, od zverova, ptica, zmija, u pustim mestima; koji umreše od žalosti ili radosti naprasno, koje ubi mač i konj, grad, sneg, ili zemlja zasu; koje ubiše čarobni napici, otrov; koji padoše s visine, drveta ili poginuše od železa ili kamena; od groma, u pukotinama zemlje, od mora, od otrovnog ujeda, konjskog gaženja, davljenja ili vešanja“.

Pošto su vezane za početak Vaskršnjeg posta, to su i ove zadušnice pokretne, tj. nemaju određeni datum. Nedelja u kojoj se drže ove zadušnice, naziva se još i Zadušna nedelja. To je treća nedelja pred Vaskršnji post, koja pada između Sebične i Bele nedelje, koja se još naziva i Mesopusna nedelja. U ovoj nedelji se ne priprema ruho za neveste, jer ono dugo neće biti potrebno, pošto se od nedelje posle ovih zadušnica, pa sve do Pobusanog ponedeljka ne održavaju venčanja.
Duhovske zadušnice

Poznate i kao letnje zadušnice, uvek su u subotu pred Duhove (Silazak Svetog Duha). Toga dana vrši se pomen „od veka usopšim blagočastivim Hrišćanima, ocima i braći našoj.“ I ove subote Crkva se moli za sve one koji su pobožno usnuli u pustinji, gradovima, na moru, na zemlji, na svakom mestu i nabraja careve, sveštenike, arhijereje, monahe i sve u svakom svenarodnom uzrastu od Adama do danas. Zaupokojene jektenije se uzimaju u toku vrlo sadržajnog kanona na jutrenju.

Miholjske zadušnice

Praznuju se na teritoriji bivše Karlovačke Mitropolije, u subotu pred praznik Prepodobnog Kirijaka Οtšelnika (29. septembra). Pored Karlovačke Mitropolije, ove zadušnice se poštuju i u Republici Srpskoj.

Mitrovske zadušnice

Poznate i kao jesenje zadušnice, održavaju se u subotu pred Mitrovdan (26. oktobra) i u Crkvi su prihvaćene od braće iz Rusije. Naime, posle održane pobede nad Mamajem na Kulikovskom polju, 8. septembra 1380. godine, Dimitrije Jovanović Donski učestvovao je u pomenu izginulim ratnicima koji je održan u Svetotrojičkoj lavri, a koji je držao Sv. Sergej Radonješki, i predložio da subota pred Mitrovdan svake godine bude posvećena svima umrlima.

Posebne zadušnice

Pored opštih zadušnica, u Srpskoj Pravoslavnoj crkvi, na Vidovdan svake godine, služe se parastosi za sve vojnike i vojskovođe, koji su svoje živote položili za odbranu srpske otadžbine od Kosovske bitke (1389) do danas.

Spremanje pogače za zadušnice

Pogača za ovaj dan može se praviti s kvascem ili bez kvasca. Bez kvasca se pravi tako što se na dasku za mešenje izruči 1-2 kilograma prosejanog brašna, posoli se i zamesi vodom u kojoj je rastvoreno malo sode bikarbone. Zatim se pogača mesi i što se duže tare i mesi biće ukusnija. Kada po testu počnu da izbijaju mehuri, znači daje dovoljno izmešeno. Testo treba da je što tvrđe, tj. sa što manje vode. Umešena pogača razvije se oklagijom u debljini od 3-4 prsta, izbode viljuškom, stavi se na vrelu ringlu, sa jedne i druge strane da se malo zapeče, a zatim se stavi u pećnicu i peče na tihoj vatri dok se sasvim ne ispeče.

Pogača je još bolja ako se peče u crepulji. Ako se pogača pravi mrsna, onda se u testo stavlja komad masti, 2-3 cela jajeta, a mesi se kao što je već opisano. Ako bi se pravila sa kvascem, a zamesila mlekom, bila bi još ukusnija, ali to nije pogača za zadušnice već za sve druge prilike.

Narodni običaji za zadušnice

Običaj je u narodu da se ο zadušnicama, kao i ο parastosima, iznose mnoga jela. Verovanje je, da ta iznesena jela treba da se razdele sirotinji i uopšte svima koji se tu zateknu, za pokoj duše umrloga. Obično se iznosi pogača, žito, vino, kao i druga jela.

U Gornjoj Pčinji, na groblje izlaze stariji ljudi, domaćini. Dolazi i sveštenik da održi opelo upokojenim. Prilikom uzimanja koljiva, svako zahvati i malo prospe na zemlju govoreći: „Večna pamjat, laka mu zemlja.“ Slično se radi i sa rakijom koja se nudi iz kondira.

Na groblju u selu Bresnici kod Čačka, kao i u okolini Krupnja nalaze se posebno podignute drvene kućice tzv. „sobrašice“, koje su se koristile, pored ostalog, i ο opštim zadušnicama. U njima se nalazio i veliki drveni sto na koji su iznošena jela i pića.

Ljudi u Hercegovini i Popovom polju ne izlaze na groblje, ali priređuju zadušnice u kućama. Obično, pre sunca pale sveće mrtvima i u kući ili u crkvi, a poneki, koji su to sačuvali, nose i „čitulju“ – knjižicu u koju upisuju generacijama svoje mrtve, da ih sveštenik pomene u toku službe svim mrtvim. Ako se sveće pale u kući, onda domaćin poziva goste, kada zapali sveće. Kad su gosti stigli domaćin ulije rakiju u čašu ili fildžan i nazdravi: „Za pokoj mrtvih i spasenje duša njihovih! Daj im bože rajsko naselje, a živima zdravlje i veselje.“ Svi prisutni odgovaraju sa „Amin“. Zatim domaćin nazdravi prisutnima: „Zdravi da ste“ – prisutni odgovore „Bog ti dao život i zdravlje.“ Domaćin ispija nalivenu čašu, a onda toči i svim ostalima.

Opšte zadušnice se pokojnicima daju po isteku godine dana od smrti. U toku čitave nedelje služe se razna jela i pića i lepo priča ο pokojnicima. U Srbiji je običaj da se za svakog muškog pokojnika priprema mali hleb – baburica u obliku ravnokrakog krsta, a za ženski rod okrugao, bez krakova. Oba imaju utisnuto „slovo“ (poskuricu) od drvenog pečata.

. . .

Molitva za upokojene

Pomeni, Gospode, oce i braću našu usnule u nadi na vaskrsenje u život večni, i sve upokojene u pobožnosti i veri, i oprosti im svako sagrešenje, hotimično i nehotimično, što sagrešiše rečju, ili delom, ili mišlju. Useli ih u mesta svetla, u mesta svežine, u mesta odmora, odakle odbeže svaka muka, žalost i uzdisanje, gde gledanje Lica Tvoga veseli sve od veka svete Tvoje. Daruj im Carstvo Tvoje i učešće u neiskazanim i večnim Tvojim dobrima, i naslađivanje u Tvom beskonačnom i blaženom životu. Jer si Ti život, i vaskrsenje i pokoj usnulih slugu Tvojih, Hriste, Bože naš, i Tebi slavu uznosimo sa bespočetnim Tvojim Ocem i Presvetim, i Blagim, i životbornim Tvojim Duhom, sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

Izvor: Pravoslavlje.net