Nevidljivi ljudi puni blagodati

Postoje susreti sa izuzetnim ljudima koji vam izmene život i pogled na svet. Oni su nevidljivi za svet i okolinu, zaštićeni i u miru provode svoj zemaljski život

 

Georgij Ivanovič Gurdjijev, jermenski mistik i okultista je svojevremeno napisao zanimljivu knjigu putopisa Susreti sa izuzetnim ljudima, u kojima je opisao neobične ljude koje je sreo i skrivena mesta na kojima je bio. U njegovim opisima je uvek postojala doza misterije i nadnaravnih moći. Ma koliko G.I. Gurdjijev bio zanimljiv kao pisac, plodan kao autor, inventivan u raznim disciplinama, on je na kraju krajeva tužna priča o talentu i proćerdanom životu. Okultista i mag, od prvobitnog hrišćanina je postao sinkretista raznih okultnih učenja i inicijant istočnjačkih, šamanskih i derviških sekti, čija zlokobna učenja je pokušao prvo da prenese u Rusiju a kasnije u Zapadnu Evropu. Decenijama je živeo u Parizu gde je imao svoj kružok i podučavao magiji i derviškim plesovima. Ali pomenuti G.I. Gurdjijev je bio samo veliki opsenar, manipulator i duboko nesrećno biće koje je tužno skončalo. Njegova mistična učenja vas mogu samo duhovno oštetiti, bez obzira koliko mu se neka ezoterična elita divila zbog njegovog nerazumljivog i zagonetnog učenja.

Naslov njegove knjige Susreti sa izuzetnim ljudima mi je bila inspiracija za ovaj tekst a ne sam Gurdjijev, o kome već zaključujete da mislim negativno, baš kao što u sličnu kategoriju „izuzetnih“ i zlokobnih ljudi spadaju Paracelzus, Rudolf Štajner, gospodja Blavatska, Ani Bezant, Niče, Mahariši, Alister Krouli, Elifas Levi, grof Kaljostro, Svedenborg, Fransis Bekon, Krišnamurti, Jakob Beme, Sen Marten i mnogi drugi okultisti i mističari, koji su istraživali podnebeski svet i upražnjavali sile koje zli duhovi donose ljudima. Da, svi oni idu u isti koš gde spadaju okultizam, misticizam, magija i onostrano, sve što je štetno za dušu, sve što je razbibriga podnebeskih duhova koji tamo pecaju naivne ljudske duše željne tajnih znanja i velike moći.

S druge strane postoje zaista izuzetni i vanredni ljudi kojiu sebi nose Sveti Duh i blagodat. Imao sam prilike da ih upoznam, neke od njih koji su živi a i dvoje koji su se upokojili. Kod posmatrača koji ima dar da to oseti, ta izuzetnost se kod njih uoči. Ali oni su nevidljivi ljudi, malo se o njima priča i piše, malo ko ih i prepozna. Oni žive mirno svojim životima po crkvama i manastirima, selima i gradovima, izbegavaju pažnju i zapletenost u probleme ovoga sveta. Uvek se zapanjim kolika sila leži u njima, kolika je snaga njihove vere i molitve, njihova unutrašnja radost ali i tuga zbog grehova ovoga sveta. Naravno, govorim o pobožnim ljudima, monasima i monahinjama, sveštenicima i običnim ljudima koje sam sretao kako u zemlji tako i u inostranstvu. Govorim o neuglednoj starici koja hramajući prodje pored mene u crkvi da celiva ikonu i odjednom umiljenje počne da me obuzima. Govorim o monahu koji širi svetost oko sebe. Pričam o mladoj ženi, poznatoj javnoj ličnosti, pored koje sediš okrenut ledjima a ona širi blagodat da se ti zbunjeno okrećeš i pitaš se da li je to moguće. Pišem o ljudima koji nose blagodat.

Imam utisak da me je Gospod obdario posebnim darom da ih prepoznam i susretnem. Oni nekako slučajno ili pak namerno, pokažu delić svoje svetosti u suretu. Nikada ne insistiram na tome da moji susreti sa izuzetnim ljudima imaju neku korist, da od njih nešto tražim ili da pak obznanjujem da znam za njihovu tajnu. Ono što oni nose, njihovo je vlasništvo a meni samo pripada blagoslov da sam se našao sa njima u društvu. Možda jednog dana i ja napišem knjigu Susreti sa izuzetnim ljudima, mada u njoj nema čarolija i čudesa, već samo mir Božji koji ti ljudi pravednici nose.

Ti susreti sa izuzetnim ljudima su neobični, ostavljaju trag u vašoj duši. Ostaju nezaboravni i uvek je sa njima skopčana neka pouka ili neko životno saznanje. Najvažnije poznanje koje sam izvukao iz mojih susreta sa izuzetnim ljudima koje sam sretao je da su oni nevidljivi pravednici. Zato ih Gospod čuva. Bogorodica ih čuva. Andjeli ih čuvaju. Svi sveti ih čuvaju.

Prvo sam uočio da svi žive mirnim, spokojnim i povučenim životom, neko se više a neko manje bori, neko ima malo veća a neko manja iskušenja ali su svi nekako zaštićeni. Kao da neka nevidljiva sila, a mi pravoslavni i znamo koja je to sila, bdi nad njima i čuva ih od svakog zla. To se manifestuje i time da kod njih ne može svako da dodje, Gospod ih čuva od svih onih zlih sila i ljudi koji bi im mogli naneti neko zlo, koji bi ih možda i nesvesno izložili opasnosti. Uvidjajući to i njihov život, shvatao sam poruke iz Biblije kako žive pravednici i ko su ti pravednici na zemlji zbog kojih Bog održava ovaj svet.

Ako mislite da su ti pravednici i nevidljivi ljudi odmah uočljivi, da su kao neki blaženi ljudi sa smeškom, koji zaneseno sanjare udubljeni u molitvu, razočaraću vas. Ne izgledaju tako, izgledaju vrlo obično. Ono što ih izdvaja od svih ostalih su blagodat koja ih okružuje i koju osetite u njihovom prisustvu, bistre oči, zdrav razum i prozorljivost. Vremenom sam već počeo da uočavam kada im se javi prozorljivost u umu, tada i daju dušekorisne pouke. Običan čovek to ne vidi kod njih, ne oseća. Često ne ume ni da proceni važnost pouke koju dobije od takvog izuzetnog čoveka.

A ima ih raznih ćudi, navika i izgleda. Od ćutljivih do brbljivih, muškaraca i žena, od manastira do seoske kuće.

Susreti sa izuzetnim ljudima su blagoslov, ako umete da ih prepoznate. Oni vam se neće nikada nametati, neće vas ni savetovati niti upozoravati, osim ako to sami ne zamolite. Oni vam najviše pomažu ako se pomole za vas, a njihova molitva je moćna. Nekoliko puta sam to osetio. Ono što izuzetni ljudi pravoslavlja mogu da izmole od Boga je jedno pravo čudo i velika moć, sila koja je nevidljiva, kao što su i oni nevidljivi ljudi za nas obične smrtnike. Blagodat koju im Gospod daje izliva se na sve koje su im u blizini. I oni obično postaju poznati nakon upokojenja, njihova sila i moć ne nestaje, već se samo umnožava za razliku od svih onih sada slavnih kojih se nakon par godina ili decenija niko više i ne seća.

Sećam se jednom prilikom, razgovarao sam sa jednim starim monahom, koji je bio veoma brbljiv i zabavljao nas je pola sata nekim naizgled bezveznim istorijsko političko društvenim pričama. Delovao je malo šašavo na prvi pogled, priče nikako nismo mogli da uklopimo u ambijent monaškog života. Ali već sam naučio da pravoslavni monasi mogu da budu jurodivi i da skrivaju svoju svetost, pa ga nisam samo slušao nego sam ga i pažljivo gledao. I u gledanju sam osetio da nosi blagodat sa sobom koju je izlivao na nas prisutne. Drugi to nisu osetili ali ja jesam. Pravio sam se kao da ništa ne osećam a ni ne primećujem, poštujući njegov nastup ali sam u sebi počeo da se molim Isusovom molitvom, želeći da blagodat što duže osećam, uz put postavljajući neka banalna pitanja reda radi. U jednom trenutku se monah okrenu prema meni, nasmeja se i pred svima samo reče: „Koji si ti manipulant.“

Zbunih se. Uopšte nisam shvatio šta mi je rekao, čak sam se malo i žacnuo, ja da budem manipulant. Posle par dana sam tek shvatio da je on video da ja vidim ali se pravim blesav, pa se našalio sa mnom. A i oni izuzetni ljudi, uglavnom se prave blesavi ili su pak strogi. Zato susreti sa izuzetnim ljudima mogu da budu vrlo neobični.

Sve ovo što sam do sada napisao je samo beskrajan uvod u zaključak cele priče a to je da kada god pomislim da napišem nešto o njima, da skrenem pažnju na velikog duhovnika, molitvenika ili blagočestivu staricu, nešto me spreči u tome. Oni su stvarni i izuzetni, nisu nikakva moja fikcija a niti želja da pravim misteriju, za to da hoću da radim, izabrao bih drugačiju temu. Stalno su mi u mislima ti izuzetni ljudi pravoslavlja i njihova sila, mnogima mogu da pomognu, mnogi i dolaze do njih, ali me nešto sprečava da pišem pa čak i da pričam o njima. Verovatno zato što ne treba svako da dodje do njih, već samo neko po Božijem promislu treba da ih poseti. Oni ostaju nevidljivi ljudi za sve nas i spašavaju svet svojim molitvama.

Neka ih Bog i dalje čuva. Slava Gospodu!

 

Š.V.

 

Biblija – Jevandjelje po Mateji, glava 13.

 

I onaj dan izišavši Isus iz kuće seđaše kraj mora.

² I sabraše se oko Njega ljudi mnogi, tako da mora ući u lađu i sesti; a narod sav stajaše po bregu.

³ I On im kaziva mnogo u pričama govoreći: Gle, iziđe sejač da seje.

⁴ I kad sejaše, jedna zrna padoše kraj puta, i dođoše ptice i pozobaše ih;

⁵ A druga padoše na kamenita mesta, gde ne beše mnogo zemlje, i odmah iznikoše; jer ne beše u dubinu zemlje.

⁶ I kad obasja sunce, povenuše, i budući da nemahu žila, posahnuše.

⁷ A druga padoše u trnje, i naraste trnje, i podavi ih.

⁸ A druga padoše na zemlju dobru, i donošahu rod, jedno po sto, a jedno po šezdeset, a jedno po trideset.

⁹ Ko ima uši da čuje neka čuje.