Navika uspeha ili idu li pamet i uspeh zajedno

Uvod u knjigu Navika uspeha, da li su povezani inteligencija i uspeh u životu i koje sve vrste inteligencije imamo. Mogu li pamet i uspeh ići zajedno i kako objašnjava profesor Dr Milan Kukrika

 

Uvod u naviku uspeha

Ako poseješ aktivnost, Požnjećeš naviku,
Ako poseješ naviku, Požnjećeš životni stil,
Ako poseješ životni stil, Požnjećeš sudbinu
Izvrsnost, dakle, nije postupak nego navika.

Aristotel

 

Plutarh je svojevremeno pisao o Rimljaninu koji se rastao od svoje žene i kojeg su prijatelji zbog toga prekoravali. „Zar nije bila lepa?“ — pitali su. „Zar nije bila vredna i prepuna vrlina?“.

Rimljanin pred njima podiže svoju cipelu da je vide i upita ih ne izgleda li lepo i nije li dobro izrađena. „Pa ipak,“ dodao je, „niko od vas ne može reći gde me žulja.“

Ono što danas itekako žulja je nesklad poslovnih zahteva i postojećeg sistema školovanja. Autor ovih redova je na sopstvenoj koži (i kao učenik i kao nastavnik) osetio neke prednosti, ali i mnoge nedostatke formalnog obrazovanja koji se pre svega manifestuju u neprestanom prisiljavanju da «bubate napamet» more beskorisnih činjenica (koje se nakon ispita same izbrišu), što nije šteta jer se ionako u poslovnom ili privatnom životu ne bi mogle primeniti.

U Andersenovoj bajci svi vide da je car go, ali se niko ne usuđuje da o tome javno progovori. „Glavni cilj obrazovanja je“, rekao je Tryon Edwards, „disciplinovati, a ne snabdevali um; učiti čoveka da koristi svoje sopstvene sposobnosti, a ne puniti ga s onim što su drugi sakupili“.

U današnje vreme većina škola premalo nastoji da učenike navikne na zrelo mišljenje. One ih kljukaju svim mogućim znanjem (neka su korisna, a neka beskorisna). Međutim, učenici primaju vrlo malo saveta o tome kako se može iskoreniti pogrešno, a pravo znanje održati u dobrom stanju.

Kada pravimo inventuru postojećeg znanja podsećamo se da su naše glave pune, kako to kaže Robert Hutchins, „činjenica koje brzo stare“. „Mnogi ljudi nisu postali mislioci“, kaže Nietzsche, „samo zato što imaju predobro pamćenje“.

Svako od nas „poznaje“ pravila i principe stečene tokom formalnog školovanja i svako ih tu i tamo upotrebljava. Ali ipak ih nismo dovoljno dobro razumeli da bismo ih mogli dosledno upotrebljavati. I kao što se događa sa svakom nepotrebno naučenom veštinom, ti principi nas napuštaju upravo u času kad su nam najviše potrebni.

Znanje ima ograničen rok trajanja. Shodno tome, neprestane inovacije, i revolucionarne i evolutivne, predstavljaju neophodnost i možda neprijatnu, ali ipak životnu istinu poslovnog sveta. Ciklus inovacija-imitacija-unifikacija postaje sve brži. Što je konkurencija jača, to je znanje kvarljivija roba.

Francuski filozof Rene Dekart je u 17. veku postavio jedan aksiom koji je obeležio daljnji psihološko-socijalni razvoj svojeg vremena: Mislim, dakle postojim («Cogito, ergo sum.») Međutim, kada pogledamo oko sebe i zapitamo se, koliko ljudi u svom svakodnevnom radu upotrebljavaju razum odnosno misaone procese u obavljanju svojih svakodnevnih poslovnih obaveza dolazimo do konstatacije da je takvih primeraka ljudske vrste vrlo malo. Stalna upotreba mozga, razvijanje kreativnosti, preuzimanje rizika i upravljanje njime je izuzetno težak i zahtevan posao.

Mudrost se ne zasniva na sakupljanju iskustava iz prošlosti nego u našoj odgovornosti za budućnost, a tu nam formalna škola nije bila od neke velike pomoći. Vreme je da se uvede alternativni pristup – uspešna inteligencija.

Nikad nismo toliko bespomoćni koliko nam to izgleda. Bespomoćnost smo naučili, a možemo naučiti i suprotno ponašanje. Svi želimo postići velike stvari u životu.

Većina nas u tome ne uspeva. Najviše je onih koji ni ne pokušavaju nešto učiniti, samo žele.

Neuspeh nije najstrašnija stvar na svetu. Najstrašnije je ne pokušati. Nije bitno koliko ste dobri, nego koliko dobri želite biti. Odluka je na svakom od nas. Uspeh ne dolazi sam po sebi, on ima svoju cenu koju ćemo, ako ga želimo, platiti. Neuspeh dolazi sam od sebe, ali njegova je cena mnogo veća i on ne pita hoćemo li ga platiti ili ne. Ništa neće doći samo od sebe. Uspeh ne odgovara na poziv željama. On odgovara samo na definitivne planove, potpomognute žarkom željom putem stalne upornosti i aktivnosti.

Pošto je put do uspeha najčešće posut trnjem, za sve neuspehe najčešće krivimo sudbinu koja nam nije sklona. Naša sudbina ne bi smela da bude stvar prilika, nego stvar izbora. Počnemo li učiti na primeru drugih i na sopstvenim greškama, možemo promeniti mentalitet gubitnika u mentalitet – pobednika!

Ogromnu potrebu za proučavanjem uspešne inteligencije na ličnom, porodičnom, poslovnom, pa sve do planetarnog nivoa, najbolje je istakao engleski biolog Tomas Henri Haksli (1825-1895) u svom eseju „Igra šaha“:

Pretpostavimo da je sasvim izvesno da će život i sreća svakog od nas zavisiti od toga da li ćemo jednog dana izgubiti ili dobiti partiju šaha. Zar ne mislite da bismo u tom slučaju svi smatrali da nam je prva dužnost da naučimo bar imena i pokrete raznih figura, da steknemo osnovna znanja o otvaranju i oštro oko za sve načine davanja šaha i izbegavanja da budemo (barem ne prebrzo) matirani?

Zar ne mislite da bismo gledali sa negodovanjem i preziranjem na oca koji bi dopustio svojim sinovima, ili na državu koja bi dopustila svojim građanima, da odrastu ne razlikujući pešake od konja?

A ipak, osnovna je istina da život, sudbina i sreća svakog od nas zavise od našeg znanja bar o nekim pravilima igre beskrajno teže i složenije od šaha. Ta igra je igrana bezbroj vekova, nju igramo svi mi, po jedan igrač u svakoj od njih je čovek ili žena. Šahovska tabla je svet, figure su prirodne pojave, a pravila igre su ono što nazivamo zakonima prirode.

Igrač s druge strane je sakriven od nas. Znamo da je njegova igra uvek poštena, pravedna i strpljiva. Ali takođe znamo, na svoju štetu, da njemu ne promakne nijedna naša greška i da on ništa ne oprašta za naše neznanje. Čoveku koji igra dobro daju se najveće nagrade sa izdašnom darežljivošću kojom moćan igrač pokazuje svoje uživanje u snazi. A onaj koji loše igra, biće prvo šahiran, a zatim i matiran, bez prevelike žurbe, ali i bez sažaljenja.

Moja metafora podsetiće neke od vas na sliku na kojoj je nacrtan satana koji igra sa čovekom partiju šaha za njegovu dušu. Zamenite podrugljivog đavola na toj slici mirnim i snažnim anđelom koji igra iz ljubavi, kao što kažemo i radije bi izgubio nego dobio – pa ću to prihvatiti kao sliku ljudskog života.“

Uspešni ljudi ne stižu do vrha slučajno. Da biste postizali rezultate potrebni su koncentrisano dejstvo, lična disciplina i mnogo energije svakog dana. Navika uspeha koju ćete početi da razvijate koliko danas odrediće kakvu ćete budućnost imati. Bogati ili siromašni. Zdravi ili bolesni. Ispunjeni ili neispunjeni. Sretni ili nesretni. Izbor je vaš, zato odaberite mudro.

Uspeh ili pad su rezultat našeg mentalnog sklopa, mišljenja o drugima i o sebi, ali i stava prema drugima i prema sebi! Argumenti da i sami postanete velemajstor uspešne inteligencije su:

· ljudi koji su ovladali veštinama uspešne inteligencije se sami motivišu

· ljudi koji su ovladali veštinama uspešne inteligencije uče da kontrolišu svoju impulsivnost

· ljudi koji su ovladali veštinama uspešne inteligencije znaju kada treba da istraju

· ljudi koji su ovladali veštinama uspešne inteligencije znaju da izvuku najbolje iz svojih sposobnosti

· ljudi koji su ovladali veštinama uspešne inteligencije sprovode reči u dela

· ljudi koji su ovladali veštinama uspešne inteligencije ne boje se neuspeha

· ljudi koji su ovladali veštinama uspešne inteligencije ne odlažu posao za sutra

· ljudi koji su ovladali veštinama uspešne inteligencije preuzimaju odgovornost

· ljudi koji su ovladali veštinama uspešne inteligencije znaju kako je tanka granica između preopterećenosti i neiskorišćenog kapaciteta

· ljudi koji su ovladali veštinama uspešne inteligencije umeju dugo da čekaju nagradu za svoj rad

Potvrdu ovih pravila moguće je naći u primerima životnih puteva genijalnih ljudi kroz istoriju.

 

Prof Dr milan Kukrika – Navika Uspeha