Uzroci uspona hrišćanstva

Odgovor na pitanje zašto je hrišćanstvo pobedilo vekovni paganizam Starog Rima i postalo dominantna religija Staroga i Novoga sveta, vera koja se proširila na celi svet

 

U čemu je dakle, ležala snaga hrišćanskog jevanđelja, koja mu je pomogla, da se oslobodi uskih granica duhovno osiromašenog naroda izbranog i da postane jevanđeljem cele rimske imperije.

Od ozbiljnih istorika, kojima je ovo pitanje bilo pitanje razumevanja jedne cele – hrišćanske – epohe istorije ljudske, Gibon, čuveni engleski istorik osamnaestog stoleća je prvi i gotovo jedini, koji je ukazao na unutrašnje uzroke, koji su rasprostranjenje Hrišćanstva omogućili. On nabraja pet ovakvih unutrašnjih uzroka, poznatih pod imenom „pet Gibonovih propozicija“, i to:

1. netolerantnu revnost Hrišćana, nasleđenu od Jevreja (intolerant zeal),

2. učenje o budućem životu,

3. čudotvornu moć pripisivanu crkvi,

4. vrline prvih Hrišćana, i

5. jedinstvo i disciplinu crkve (Gibbon:History of the Decline and Fall of the Romain Empire).

Zaista, nijedna od ovih propozicija ne može se poreći a da se ne dođe u sukob s istorijskim faktima; svaki od nabrojanih uzroka pomagao je u izvesnoj meri uzrastu Hrišćanstva, no svi oni ukupno uzeti nisu od tako presudnog značaja bili kao jedan od Gibona nepomenuti uzrok.

1. Da su hrišćani od početka bili netolerantni, to je fakt, no to je opšte – poznati fakt kod svih religija u njihovoj mladosti i snazi, od kojih Hrišćanstvo u ovom pogledu ne čini nikakav izuzetak. Gladne teorije naših dana o „verskoj toleranciji“ traže hrane svuda pa i u primitivnom Hrišćanstvu. S najvećom nepravdom traže je oni na ovom poslednjem izvoru. Jer ako netolerancija znači netrpljenje dva različna mišljenja, koja pretenduju oba na isključivu istinitost; ako je netolerancija ubeđenje jednoga čoveka, da je samo njegova vera ili njegova filozofija istinita među drugim neistinitim, zabludnim verama i filosofijama, onda su i oci crkve bili netolerantni; netolerantni i apostoli i misionari hrišćanski, netolerantan i sam Hristos. Da je Hristos propovedao i mogućnost drugih vera pored njegove, mogućnost jevrejskog fariseizma, rimskog idolopoklonstva, vavilonske mitologije itd. niti bi on bio osuđen na krst, niti bi pak – vaskrsao. Njegovo jevanđelje živelo bi kraći vek nego Gamalilovo. Da su apostoli tolerisali druge vere, s njima bi hrišćanstvo i završilo svoju istoriju. Da su oci crkve tolerisali sve vere i jeresi svojih dana, oni se danas ne bi imali radi čega zvati oci. Da su Kirilo i Metodije tolerisali Peruna i Striboga pored Hrista, još bi se po slovenskim gorama i stepama pušili stari mnogobožački žrtvenici. Rim – nekadašnji – tolerisao je sve vere svoje imperije, pa se spustio u grob neopojan od svoje vere, jer tolerišući tuđe vere, on je svoju izgubio. Početak tolesiranja drugih vera, početak je gubljenja svoje vere.

Prvi hrišćani nisu morali netoleranciju naslediti ni od Jevreja ni specijalno od ma koje druge nacije. Netolerancija verska opšte je ljudsko dobro – jer bez nje bi se i najmračnije i najsvetlije predstave o verskim predmetima nivelisale – i opšte ljudsko zlo – jer bez nje bi istorija svetska bila manje bestijalna. Ova netolerancija, mislimo mi, u smislu opšteg ljudskog dobra, u smislu borbe svetlosti protiv mraka, kakva je ona i bila kod prvih hrišćana, pomogla je dosta rasprostranjenju hrišćanske vere u svetu, no jedva više nego što je ona pomogla rasprostranjenju Budizma ili Pitagoreizma. No i ako bi se moglo najzad zamisliti, shodno Gibonu, da su Hrišćani – Jevreji nasledili osobitu netolerantnu revnost od svojih predaka, neda se zamisliti, da su Hrišćani – Pagani, Grci i Rimljani, mogli naslediti tu crtod nesvojih predaka, od večito omrznutih Jevreja.

2. Učenje o budućem životu nije došlo u svet sa Hrišćanstvom. Sve zapadno-azijske vere i bezmalo svi dohrišćansko – filosofski sistemi učili su, da se biće čovekovo smrću ne prekraćuje, no da traje i posle groba u ovakvom ili onakvom vidu.

Vera u besmrće ima osobitu sugestivnu moć za ljude. Ljudska duša, opkoljena zlom svake vrste, puna je sumnje, puna rezignacije, no u dubini svojoj, ispod sumnje i rezignacije, ona skriva jednu tamnu, tihu odaju, u kojoj stanuje nada na jedan bolji život. Ova se odaja neda lako ni sasvim pomračiti ni sasvim osvetliti. Silnu svetlost može ona da upije i opet da ostane neosvetljena, i u drugom slučaju obratno: kroz silno – gustu tamu može ona opet da se svetluca. No ma koliko ona duboko ležala i ma koliko se teško dala aficirati od svetlosti ili tame, ova skrivena odaja je od presudnog značaja za sreću ljudskog života. Pomračili se ona potpuno ili osvetli li se potpuno, čovek je tada spasen, iskupljen. Da ovo ne bi izgledalo kao jedna obična igra reči, mi prizivamo u pomoć iskustvo i istoriju. Najteža je situacija za čovekov duševni život, kad ova odaja nade nije ni sasvim pomračena ni sasvim osvetljena, kad je samo polutamna, polusvetla. Tad se čovek, slično vetrovima smetenoj reci, koja udara o svoje obale, koleba između nade i beznadežnosti. „Da li da se nadam, da li da se ne nadam?“ Sredina između ovoga dvoga je ništa, a ovo je ništa kao jedna bezvazdušna sfera, u koju ljudi ne mogu da stupe i da ostanu ljudi. Mi ili se nadamo ili se ne nadamo. Nadamo li se, tad je ona camera obscura osvetljena i život tada za nas ima vrednosti, biće je bolje od nebića, svi su bolovi tranzitorni, i mi koračamo, brzo kao vreme, spokojstvu u svetlosti i svesti. Ne nadamo li se, ona fatalna odaja prekriva se crnim somotom i tad je život za nas bez vrednosti, taština i prizrak, nebiće je bolje od bića, premda (kao i gore) svi su bolovi tranzitorni i mi koračamo, brzo kao vreme, spokojstvu, jednom večnom spokojstvu, no – u tami i bez – svesti. Nadamo li se dakle, ili ne nadamo li se sasvim, u oba slučaja mi osećamo – i ako u protivpoložnom smislu – jednu vrstu mira, spokojstva, sreće. „Da li da se nadam, da li da se ne nadam“? to pitanje mučnije je od ovoga obojega.

Zoroastrizam i Muhamedanizam vere su nade, Budizam – vera beznadeždnosti. Treba sve nesreće i bolove života prezreti i poveriti se Ormuzdu ili Alahu; oni će sva pretrpljena zla mnogostrukim dobrom nagraditi, ako ne u ovome, onda u drugome životu, koji je večan, svetao i svesan. Tako uče prve dve vere. Budisti naprotiv, uče, da se sreća dostiže jedino uviđajem apsolutne ništavnosti i varke života, prezrenjem svega bića, apatijom prema bolu radosti i najzad, večnim, nirvanskim snom.

Kad Gibon tvrdi, da se Hrišćanstvo raširilo u svetu učenjem o budućem životu, on time ne kaže više, nego da hrišćanska vera pripada verama nade a ne verama ne – nade, beznadežnosti. No tim nije mnogo rasvetljeno specijalno u pogledu Hrišćanstva. Jer i iskustvo i istorija kazuju, da i nada i ne – nada mogu da uhvate duboka korena u dušama ljudskim, i da je prema tome Hrišćanstvo moglo i na obratnom putu, tj. na putu ne – nade zavladati stotinama miliona kao i Budizam. Pa onda, i Farisejizam je bio vera nade, i on je imao svoje učenje o budućem životu (Dela ap. 23, 7 – 8); zašto dakle, da Farisejizam nije postao vera sveta nego Hrišćanstvo? I ne sam Farisejizam; sve zapadno-azijske vere pre Hrista imale su i svoje učenje o budućem životu; zašto dakle, da baš Hrišćanstvo, ovaj poslenik, koji je tako pozno poslan u vinograd, ne samo da se izjednači u nagradi sa ostalima, koji su pre njega izašli na posao, nego još da bude mnogo više nagrađen bogatstvom i moći od ostalih? No posmotrimo, Gibon ima još tri odgovora na ovo pitanje!

3. Čudotvorna moć pripisivana crkvi! No nije li čudotvorna moć pripisivana svakom verskom društvu? Ne obiluju li čudima ne samo sve vere nade nego i beznadežni Budizam? I Simon Mag je „tvorio čudesa“ kao i Simon Petar, i fakiri i orfejski apostoli lečili su bolesne i dizali mrtve kao i tivaidski pustinjaci. Pa onda, tradicije farisejske pružale su bogatiju riznicu čuda, i biblijskih, i nebiblijskih, nego li prvo Hrišćanstvo – zašto dakle, zašto Hrišćanstvo a ne Farisejstvo? Hrišćanstvo se i razlikuje od mnogobrojnih sujevernih vera time, što je njegova istorija siromašnija čudima, ili čistija od čuda, od svih drugih verskih istorija. Verske sekte naših dana, koje ne broje ni stotine, kamo li hiljade, godina za sobom, hvale se većim spiskom čuda nego što ga Hrišćanstvo ima od svoga početka do danas. Spiritizam američki zabeleži za jednu godinu više čuda no što može Hrišćanstvo za stotinu godina. Hrišćanska su čuda malobrojna, pa ipak ona čine Hrišćanstvo većim čudom u svetu od mnogobrojnih vera sa mnogobrojnim čudima. Hrišćanstvo je imalo ustvari jedno čudo, to je Hristos. Čudotvorna moć pak, kakvu prost čovek pripisuje crkvi i kakvu on pripisuje isto tako i detelini sa četiri lista, mogla je imati samo lokalnog i mimogrednog dejstva. Hrišćanstvo nisu rasprostirali u svetu magičari i fakiri, koji su bili posvećeni u volšebne tajne i akrobatske majstorije, no ljudi zdravih nerava, prostih običaja i poštene duše. Jasno je dakle, da Hrišćanstvo nije doveo do trijumfa nad mnogim drugim verama veći kvantitet njegovih čuda. Kvantitet njegovih čuda nije ni izdaleka od presudnog značaja. Crkva u Francuskoj obiluje danas mnogobrojnijim čudima no pre dvesta godina, dok Lurda nije bilo, pa ipak pored te porasle čudotvorne moći crkve reputacija njena i njen uticaj smanjuju se osetno s dana na dan.

4. Vrline prvih Hrišćana imale su izvanredno dejstvo na nehrišćanski svet. Dovoljno je pročitati nekoliko prvih glava „Dela Apostolskih“, pa se o tome uveriti. No, više je nego sumnjivo, da su vrline ovih prvih Hrišćana mogle biti glavnim faktorom u pokorenju Cezareva sveta Golgotskom mučeniku. U staroj Grčkoj vrline su negovane i privatnom i državnom inicijativom mnogo više nego što se one danas u Francuskoj neguju, pa ipak to nije moglo grčku veru učiniti tako univerzalnom kakva je danas hrišćanska; grčki je Olimp opusteo, bogovi olimpijski sišli su sa svoga gordog trona u Luvr i Britanski Muzej, gde sad svako dete može uhvatiti Zevsa za bradu i bez straha pogledati Veneri u oči. Tako isto i vrline starih Jevreja bile su na glasu, na Istoku, pa koji su od naroda te vrline Avramova potomstva privolele Jehovi i njegovom kultu? Za hrišćanske misionare, o kojima se sve samo pohvalno može reći, ne može se reći, da su oni imali više vrline od starih izrailjskih patrijaraha i proroka. Pa je Sion danas pust, a delo hrišćanskih mislioca još stoji.

Jedinstvo i disciplina crkve mnogo bi u istini pomogli misiji hrišćanskoj, da su bili takvi, kakve ih Gibon zamišlja. On ih idealizuje; u stvari ni to jedinstvo ni ta disciplina nisu bili uvek idealni. Nesuglasica i beskorisnih prepirki bilo je i među samim apostolima, čak i za vreme života Hristova (Mk. 9, 33-34; Mt. 20, 24), još više posle smrti njegove (Tomino neverovanje ostalim), nesuglasica, koje su često dovodile do velikog ogorčenja jednih protiv drugih (Gal. 2). Nejedinstvo i nedisciplina u pojedinim hrišćanskim opštinama, kao u Galatiji i Korintu pretile su ponovnim trijumfom Paganizma i bile su izvor najvećih briga apostola Pavla i povod njegovim vatrenim, pismenim i usmenim opomenama, upućenim ovim opštinama. I da ne govorimo o poznijim razdorima, u vreme Sabora i kroz ceo takozvani „zlatni vek“, koji bi se pre mogao nazvati „žučni vek“ Hrišćanstva.

Jedinstvo i disciplina crkve retko su kad mogli zadovoljiti savremenike, jer su retko kad potpuno odgovarali jevanđelskom idealu sloge i ljubavi. Čitali Pavla ili Tertulijana, ili Zlatousta ili Amvrosija, ili Bernarda Klervoskog ili Lutera, ili Jovana Rajića ili mitropolita Mihaila, mi ćemo se kod svakoga od njih zgroziti na njihovo pokolenje kao na najgore u celoj istoriji; tako svaki od njih predstavlja nejedinstvo i nedisciplinu duhova svoga pokoljenja kao unikum bede i kao predznak nesjajne budućnosti. Jedinstvo i disciplina hrišćanske crkve nikad nisu bili onoliko na delu koliko na reči. Sukcesivno sa jedinstvom i disciplinom vladali su u crkvi hrišćanskoj od početka i nejedinstvo i nedisciplina. Otuda na ovakvom nestalnom i nesigurnom temelju, kao što su jedinstvo i disciplina crkve – svejedno, i pre i posle velike podele – hrišćansko carstvo u svetu nije se moglo utvrditi.

Gibon bi još mogao reći, da ni jedan od ovih nabrojanih uzroka on nije zamišljao bez drugih. Svi ukupno – mogao bi on reći – da su oni dejstvovali od početka do milanskog edikta, i od milanskog edikta do varvarske anarhije u rimsko-vizantiskoj imperiji, i od tada još na dalje. No teško je reći i za jedan, i kraći, period vremena, čak i za onaj od Hristove smrti do apostolskog sabora u Jerusalimu, da je u njemu crkva Hristova imala sve pomenute odlike. Kudikamo je to teže reći za jednu epohu od nekoliko stoleća. No baš s pretpostavkom i da su sve ove odlike u crkvi od početka koegzistirale, šta su one mogle više učiniti, nego li što su učinile u drugim verskim pokretima sa istim odlikama? U prvom veku hrišćanske epohe u rimskoj carevini bilo je više od stotinu vera. Sve su živele pod istim uslovima. Od kuda da najmlađa među njima i najnezaštićenija uzme prevagu nad svima?

Mi postavljamo sad pitanje: kakav je uzrok ležao u suštini hrišćanske vere, koji je mogao biti jači i od svakog napose i od sviju uzroka, koje Gibon navodi? i odgovaramo: rehabilitacija tela (kroz Vaskrs života – primedba redakcije).

 

Sveti Vladika Nikolaj Žički – Rehabilitacija tela