Веселинка Стојковић
САН
Сунце је вејало ноћу месечина
Понекад ветрови понекад кише снегови
Тек као декор великих сати
И сами велики сати
А ја сам једрила по врховима вода
По врховима шума свих ширина
И хватала гроздове радости
Гроздове светлости
Понекад само понекад туга и болова
И тако наизменично наизменично
Носила ме музика носила ме песма
Цветови водили каменови вечни
Птице зујалице кладенаца жубори
Брезе вите дуге окомите боје
Све боје њихове
Свитаца загрљаји грљаји с висинама
Једрила сам једрила сам једрила сам
Сунце је вејало ноћу месечина
Вејало је сунце месечина сунце
Једрила сам…
Док се звездано јато опојато
С вихорима громовима севањима
Срушило није сломило згромило ми
Друмове прозоре затворило све покоре
Славља сва здравља гроздовља радости
Гроздовља светлости
Једрила сам
Није ми пошло за руком да се вратим у сан.
Бивао дан је нови, пловидба се настављала.
Слика: Бранка Прокић: „Ведрина“